Pređi na sadržaj

Karta (igra)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Karta.
Špil od 52 karte

Karta (lat. charta, prema stgrč. χάρτητς [khártes] — „list papira”) za igranje, parče je krute debele hartije ili kartona, četvorougaonog oblika[1] sa slikom ili brojevima.[2] Da bi se igrale karte neophodno je imati špil (nem. spiel — „igra”), odnosno svežanj ili pakovanje karata, obično 52.[2] Špil se deli na četiri znaka ili boje, od kojih svaka ima po 13 karata[1]:

U svakoj boji su karte sa brojevima od jedan (naziva se as) do deset, kao i tri slike[1]:

  • žandar, koji se takođe naziva dečko ili pub i označava se slovom J
  • kraljica ili dama i označava se latiničnim slovom Q
  • kralj ili pop, označava se slovom K

Osim toga, svaki špil bi trebalo da ima jednog ili dva džokera, koji se u nekim igrama koriste kao zamena za bilo koju drugu kartu. Postoje i špilovi od samo 32 karte, dok je za neke igre potrebno više od jednog špila.[1]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kineska karta dimenzija 9,5 H 3,5 cm, iz 1400. godine, za vreme dinastije Ming. Čuva se u muzeju u Berlinu

Smatra se da karte potiču iz drevne Kine, ali postoji nekoliko teorija o tome u kom su veku one tačno nastale.[3] Prema jednoj od njih, prvi pisani trag o igranju kartama, mada se one nisu nazvane kartama, nalaze se u knjizi iz 880. godine pisca Su E za vreme dinastije Tang, u kojoj se opisuje kako je familija muža princeze Tončang 868. godine uživala u „igri lista”.[4] Prema pisanim izvorima se veruje da su karte u Kini svakako postojale pre 1000. godine. One su više ličile na uske papirne cedulje, odnosno na domine. Zapravo, prve domine su bile od papira, da bi tek kasnije počele da se prave od drveta i slonovače. Na njima su kao na novčanicama bile iscrtane razne vrednosti, zbog čega se ovakve karte povezuju sa kockanjem.[5] Prema jednoj drugoj teoriji, karte se nisu pojavile pre 12. veka.[3]

Rezbarenjem drvenih ploča, tako da se ukloni sav materijal oko znakova, Kinezi su izrađivali matrice za štampanje, još u 7. veku. Na vrh ploče nanošena je boja i trazem ostavljan crni otisak znakova, ali samo sa jedne strane papira. Ovaj postupak štampanja Kinezi su vekovima koristili kao glavno sredstvo za umnožavanje, između ostalog i karata za igranje.[6]

Do 13. veka, karte su dospele do Bliskog istoka. Među najstarije očuvane karte islamskog sveta spadaju one koje se čuvaju u Topkapi muzeju u Istanbulu. One potiču od mameluki iz Egipta, pre 1500. godine. Ovaj ručno izrađeni špil se sastojao od 52 karte, raspoređene u 4 serije, od kojih je svaka imala brojeve od jedan do deset i tri slikane karte, sa tri vrste uniformi, za koje se smatra da odgovaraju različitim rangovima u službi na sultanovom dvoru.[7]

Igre kartama su u Evropu došle iz islamskih zemalja, najverovatnije oko 1360. godine. U to vreme, od znakova su se koristili:

Srednjovekovne karte iz 1377. godine

Ovakve karte i danas se koriste u Španiji, Maroku, Južnoj Americi i nekim delovima Italije i Francuske. U Švajcarskoj, na nemačkom govornom području koriste se ruža, žir, štit i zvono, a u nekim delovima srednje Evrope koriste se list, žir, srce i zvono. Indijske karte su najčešće okrugle, sa osam, deset ili dvanaest boja i 12 karata u svakoj.[1]

U Francuskoj su karte za igranje bile popularne već krajem 14. veka. Pomenute su, na primer, u pariskom dekretu iz 1397. godine, kojim je radnim ljudima bilo zabranjeno da igraju karte (takođe tenis, kuglanje i kockanje) radnim danima.[6] Proizvodnja karata za igranje štampanjem cvetala je krajem 14. i početkom 15. veka.[6] Mada je u početku izgledalo komplikovano, kockanje i igranje karata se sa evropskih dvorova lako širilo i na ostalo stanovništvo, tako da istorijski dokumenti pokazuju ograničenja i propise u mnogim zemljama. S druge strane crkveni velikodostojnici, su u kartama videli priliku da od karata zarađuju, pa su iznašli kompromisno rešenje, preporučivši da se karte opreme imenom Isusa Hrista kako bi ih „zaštitili od uticaja zlih duhova, hazarderske groznice i varanja u igri”. Očekujući fleksibilnost crkve, pojedini evropski dvorovi su pre pomenutog dogovora propisali zakone koji uređuju igre sa kartama, i to u Španiji (1371), Švajcarskoj, Firenci i Francuskoj (1377), dok je u Nemačkoj prema zakonu iz 1378. bilo kažnjivo igranje karata samo ako igrači polažu velike uloge.[8]

Najznačajniji centar za proizvodnju karata u 15. veku nalazio se u francuskom gradu Ruanu. Francuzi su svoje prve originalne karte nazivali po velikim istorijskim ličnostima ili herojima iz mitova i legendi. Upravo francuski proizvođači su oko 1470. godine postavili mnoge originalne dizajnerske standarde, koji se i danas poštuju.[1][8]

Posle 1860. godine Evropljani i Amerikanci usvojili su oznake na kartama, za predstavljanje njihove vrednosti, koje su se crtale po uglovima, najčešće dva, po jedan na svakom kraju dijagonale, a ređe i u sva četiri ugla.[9] Od ostalih poboljšanja, karte sa slikama, žandar, dama i kralj počele su da se prave sa dvoglavim likovima, a karte su počele da se prave sa zaobljenim uglovima. Ova poboljšanja napre su se pojavila u Evropi, ali su se vrlo brzo prihvatila i u Americi. U to vreme pojavio se i prvi džoker.[10]

Igre[uredi | uredi izvor]

Pasijans je igra kartama za samo jednog igrača. Ostale igre zamišljene su da u njima učestvuju dva ili više igrača. Među najpopularnije igre spadaju igre sa adutima, kao što su vist, za četiri igrača i bridž, koji je nastao od vista, danas omiljena među vrhunskim kartarošima, koji se takmiče još od 1951. godine. Tablić je predviđen za dva do tri, a remi za dva do šest igrača.[1]

Veoma popularna dečija igra kartama za dva ili četiri igrača su i „sedmice“, u raznim zemljama poznata pod različitim nazivima. Igraju se sa špilom od 32 karte, gde boja rang karata ne igra nikakvu ulogu, osim sedmica, koje mogu da zamene bilo koju drugu kartu, aseva i desetki.[11], zatim dečija kartaška igra „magarac“, četiri igrača sa svega 17 karata: sve karte sa slikama, asevi i dvojka tref, koja ima specijalnu ulogu magarca.[traži se izvor]

Mau-mau se takođe igra u celom svetu za decu ili kao deo igre za odrasle, sa 32 karte. Izmišljena je u čast legendarnog kineskog predsednika Mao Cedunga, a originalni naziv joj je „Mao“, ona nije bila namenjena deci, a u kineskom pristupu je vrlo uvažena i priznata.[12]

Belot ili belot je veoma popularna i se igra i na turnirima, zahteva koncentraciju i pamćenje uglavnom sa 4 igrača, sa specijalnim špilom karata, koje neki zovu „mađarice“.[13]

Najpopularnija igra kockaroša je poker.[1] Naziv poker potiče iz francuske igre 18. veka zvane Poke (fr. Poque).

Iz pokera je proizašlo nekoliko igara:

  • persijska igra As Nas;
  • evropska igra Primero;
  • francuska igra Brelan;
  • engleska igra Brag.

[14][15]

Dan igranja kartama[uredi | uredi izvor]

U SAD svake godine 28. decembra slavi se Dan igranja kartama (engl. Card Playing Day). Mada se ne zna zbog čega, ni kada je tačno počeo da se proslavlja ovaj praznik[16], tog dana je običaj da se šalju zanimljive čestitke sa kartama, te igraju karate u krugu porodice ili među prijateljima. Mada mnogi ovaj dan smatraju nacionalnim praznikom, on zapravo nigde nije registrovan kao takav.[17]

Tarot karte[uredi | uredi izvor]

Tarot karta iz 1450. godine

Tarot karte za predviđanje budućnosti, čine špil od 78 karata, podeljenih u dve grupe:

  • velika arkana od 22 karte koje su aduti
  • mala arkana od 56 malih karata, koji mogu biti:
    • štapovi
    • pehari
    • mačevi
    • dinari

Mnogi okulisti ovaj broj povezuju sa hebrejskim alfabetom, koji se sastoji od 22 slova i hramovima sa 56 stepenica, dok ga neki autori vezuju za hebrejsku kabalu.[18] Niko sa sigurnošću ne zna kada je Tarot tačno nastao,[19] ali se veruje da je to bilo u mediteranskom basenu krajem 14. veka. Postoje očuvani špilovi iz 15. veka.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž Zefirino Grasi (srpsko izdanje, ur. (2007). Oxford školska enciklopedija. Beograd: Knjiga komerc, Politika. str. 80—82. ISBN 978-86-7712-195-2. }
  2. ^ a b Klajn, Ivan; Milan Šipka (2008). Veliki rečnik stranih reči i izraza (četvrto izd.). Novi Sad: Prometej. str. 593, 1498. ISBN 978-86-515-0311-8. 
  3. ^ a b Chris Angelis (02. 11. 2011). „Playing cards throughout China's history”. gbtimes.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 22. 01. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  4. ^ „Playing Cards”. cultural-china.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 28. 05. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  5. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Origins” (na jeziku: engleski). International Playing-Card Society. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  6. ^ a b v Knežević, Ilija, ur. (2010). „Mala istorija tipografije”. Signum. Beograd: Fakultet primenjenih umetnosti. 5: 20—21. ISSN 1452-9475. 
  7. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Early Middle East Cards”. www.i-p-c-s.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  8. ^ a b „Istorija igara na Sreću VII”. /www.mozzartsport.com. 16. 01. 2011. Pristupljeno 01. 09. 2013. [mrtva veza]
  9. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Indices” (na jeziku: engleski). International Playing-Card Society. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  10. ^ Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History - Other improvements” (na jeziku: engleski). International Playing-Card Society. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  11. ^ D. Stojanović. „Enciklopedija društvenih igara - Sedmice” (PDF). http://igranje.org. Arhivirano iz originala (PDF) 10. 03. 2016. g. Pristupljeno 07. 09. 2013.  Spoljašnja veza u |work= (pomoć)
  12. ^ D. Stojanović. „Enciklopedija društvenih igara - Mau-mau” (PDF). http://igranje.org. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 03. 2016. g. Pristupljeno 07. 09. 2013.  Spoljašnja veza u |work= (pomoć)
  13. ^ „Bela”. igranje.org. Pristupljeno 07. 09. 2013. 
  14. ^ „Srbija Danas - Istorija pokera (2014)”. srbijadanas.com. 15. 5. 2014. 
  15. ^ „Casinobonusesfinder”. 8. 8. 2019. 
  16. ^ „Card Playing Day”. nationalwhateverday.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 04. 05. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013.  |first1= zahteva |last1= u Authors list (pomoć)
  17. ^ „Card Playing Day!”. Gone-ta-pott.com (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 14. 05. 2013. g. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
  18. ^ a b Alistera Kroli (1942, 1997). „Uvod”. Ur.: Hymenaeus Beta. Tot tarot, deskriptivni esej. Berlin. str. 4. ISBN 978-3-905219-06-7.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  19. ^ Džejms Blejr (1990). „Umesto uvoda”. Ur.: Vlastimir Janković. Tarot - gatanje kartama (drugo izd.). Šid. str. 5. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Džejms Blejr (1990). „Umesto uvoda”. Ur.: Vlastimir Janković. Tarot - gatanje kartama (drugo izd.). Šid. str. 5. 
  • Alistera Kroli (1942, 1997). „Uvod”. Ur.: Hymenaeus Beta. Tot tarot, deskriptivni esej. Berlin. str. 4. ISBN 978-3-905219-06-7.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  • Klajn, Ivan; Milan Šipka (2008). Veliki rečnik stranih reči i izraza (četvrto izd.). Novi Sad: Prometej. str. 593, 1498. ISBN 978-86-515-0311-8. 
  • Zefirino Grasi (srpsko izdanje, ur. (2007). Oxford školska enciklopedija. Beograd: Knjiga komerc, Politika. str. 80—82. ISBN 978-86-7712-195-2. }

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • Ron Decker (01. 11. 2006). „Playing-card History”. www.i-p-c-s.org. International Playing-Card Society. Pristupljeno 01. 09. 2013. 
Karta na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карта_(игра)&oldid=27787147”