Kompas

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Magnetni kompas
Žiroskop

Kompas je navigacioni instrument za orijentaciju, odnosno pronalaženje pravaca na Zemlji. Sastoji se od magnetske igle koja se slobodno kreće, rotira oko ose, i usmerava prema magnetskom polju Zemlje. Ovo je izuzetno korisno pri navigaciji. Na kompasu su obeležena četiri osnovna mesta koja označavaju Zemljine strane sveta: sever, jug, istok i zapad. Kompas se može koristiti zajedno sa marinskim hronometrom i sekstantom kako bi se omogućila izuzetno precizna navigacija.

Generalno postoje tri vrste kompasa:

  • magnetski kompas
  • žiroskop - koji se bazira na žiroskopskom efektu
  • satelitski kompas - koji koristi emitovane električne signale, onosno preko razlike primljenog signala od dve antene računa orijentaciju segmenta antena-antena u odnosu na lokalni geodetski koordinatni sistem a pomoću satelita (globalno pozicioniranje)

Orijentacija pre nastanka kompasa[uredi]

Pre vremena kompasa pozicija, destinacija i pravac na moru su se određivali prema krupnim poznatim obeležjima u reljefu obala, i posmatranjem zvezda. Antički moreplovci često se nisu otiskivali daleko od obale. Pronalazak kompasa omogućio je određivanje pravca i prilikom oblačnog vremena. Takođe i u slučaju nemogućnosti osmatranja položaja Sunca ili zvezda na noćnom nebu kompas je omogućio izračunavanje geografske širine. Ovo je omogućilo moreplovcima bezbedno otiskivanje daleko od obala, pospešujući trgovinu i doprinoseći dobu velikih geografskih otkrića.

Istorijski razvoj[uredi]

U Evropi se već nekoliko vekova pre nove ere znalo da magnet privlači gvožđe. Po legendi reč magnet potiče od imena grada Magnezia u Maloj Aziji u kom je u starom dobu bilo nalazište magnetita. Prema jednoj drugoj legendi reč potiče od pastira Magnusa s Krita koji je imao okovane cipele u kojima je zastao na nekom kamenu privučen magnetnom rudom.

Ne zna se ko je izumeo kompas ali prvi koji su upotrebili magnetsku iglu za pokazivanje smera bili su Kinezi. Du Halde u delu General History of China u kom opisuje događaje za vreme vladavine cara Hoang Tia opisuje kolica s velikom iglom koja je pokazivala 4 glavne strane sveta kojom su se carski vojnici orijentisali i pobedili neprijatelja. Sprava se zvala "čin-nan" a tako Kinezi i danas zovu brodski kompas. Po nekim spisima kineski brodovi već u IV veku dolazili su u indijske i istočnoafričke luke opremljeni kompasima. Magnetna igla je oko 1000. godine bila poznata i u Norveškoj.

Prvi italijanski kompasi sastojali su se od gvozdene šipke koja je na plovcima od trske plivala na vodi. Igle kompasa magnetisale su se trljanjem magnetitom, rudom plavkaste boje koja se nabavljala iz Kine i Bengala. Prvi pisani trag o upotrebi kompasa na Evropskim brodovima nalazi se u francuskoj satiri La Bible de Guyot de Provins iz sredine XII veka. U XIV veku pojavljuje se suvi kompas sa nalepljenom ružom kompasa ispod igle koji se u nešto modernijem obliku upotrebljava i danas. Tek krajem XVI veku počela su ozbiljnija istraživanja zašto vrh magnetske igle pokazuje prema severu. 1600. godine lekar Vilijam Gilbert postavio je osnove današnjih saznanja o magnetizmu. U delu De Magnete, magneticisque corporibus opisuje sva dotadašnja saznanja o magnetizmu, nabraja sve izvedene eksperimente a u jednom poglavlju opisuje i lekovita svojstva magnetita. Gilbert je napravio kuglu od magnetita na kojoj je vršio brojne eksperimente došavši na kraju do zaključka da je Zemlja veliki magnet s magnetnim polovima. Zaključio je kako se sva druga magnetna tela na Zemlji ravnaju prema tom velikom magnetu, Zemlji. Otkrio je i da se igla na vodi u posudi ne okreće samo prema severu jer na nju deluju dve suprotne sile a ne samo jedna, u pravcu severa.

Spoljašnje veze[uredi]