Legitimitet NATO bombardovanja Jugoslavije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Po međunarodnom pravu legitimitet NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine ozbiljno je doveden u pitanje. Povelja UN je temeljni pravni dokument Ujedinjenih nacija i predstavlja kamen temeljac javnog međunarodnog prava koji reguliše upotrebu sile između država. Članice NATO takođe podležu Severnoatlantskom sporazumu. [1]

Kritičari bombardovanja su tvrdili da je kampanja prekršila međunarodno pravo. [2] [3]

Pristalice NATO bombardovanja Jugoslavije su tvrdile da je bombardovanje okončalo etničko čišćenje kosovskog albanskog stanovništva i da je ubrzalo pad vlade Slobodana Miloševića, za koju su smatrali da je odgovorna za međunarodnu izolaciju Jugoslavije, ratne zločine i kršenje ljudskih prava. Drugi međutim tvrde da je NATO pokrenuo ili ubrzao etničko čišćenje na Kosovu pošto je nasilje eskaliralo kada je kampanja počela.

Pravna opravdanost pokretanja rata[uredi | uredi izvor]

Zakoni međunarodnog javnog prava koji određuju da li je pokretanje rata pravno opravdano nazivaju se jus ad bellum.

NATO argument za legitimitet bombardovanja[uredi | uredi izvor]

NATO je opisao uslove na Kosovu kao rizik po regionalnu stabilnost. NATO i određene vlade su tvrdile da imaju legitiman interes za dešavanja na Kosovu, zbog njihovog uticaja na stabilnost celog regiona, što je, kako su tvrdili, legitimna briga Organizacije. [4]

Povelja UN[uredi | uredi izvor]

Povelja UN je pravno obavezujuća za sve države članice Ujedinjenih nacija, uključujući sve članice NATO-a, jer je svaka od njih potpisala. Član 2(4) Povelje UN zabranjuje upotrebu sile od strane država članica UN za rešavanje sporova, ali sa dva posebna izuzetka od ove opšte zabrane:

1. Prvi izuzetak je naveden u poglavlju 7 -- Savet bezbednosti UN ima ovlašćenje da odobri upotrebu sile kako bi ispunio svoju odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Konkretno, član 42 kaže da ukoliko Savet bezbednosti smatra da bi mere predviđene članom 41 bile neadekvatne ili da su se pokazale neadekvatne, on može preduzeti takve mere vazdušnim, morskim ili kopnenim snagama koje mogu biti neophodne za održavanje ili obnavljanje međunarodni mir i bezbednost. Takva akcija može uključivati demonstracije, blokadu i druge operacije vazdušnih, morskih ili kopnenih snaga članica Ujedinjenih nacija. [5]
2. Član 51 sadrži drugi poseban izuzetak od zabrane upotrebe sile – pravo na samoodbranu. Posebno, član 51 kaže da ništa u ovoj povelji neće narušiti inherentno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu ako dođe do oružanog napada na članicu Ujedinjenih nacija, sve dok Savet bezbednosti ne preduzme mere neophodne za održavanje međunarodnog mira i bezbednost. [5]

NATO nije imao podršku Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da upotrebi silu u Jugoslaviji. Dalje, NATO nije tvrdio da se dogodio oružani napad na drugu državu. Međutim, njeni zagovornici tvrde da su akcije NATO-a bile u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija jer Povelja UN zabranjuje ničim izazvane napade samo od strane pojedinačnih država. Glavno pravno pitanje, međutim, ostaje, pošto NATO kao takav nije država članica UN, da li su države članice NATO-a, Sjedinjene Države i evropske sile koje su poslale oružane snage u napad u okviru NATO bombardovanja prekršile Povelju UN napadom na drugu državu članicu UN: (1) u odsustvu ovlašćenja Saveta bezbednosti UN, i (2) u odsustvu napada ili pretnje neposrednog napada na njih.

Ujedinjene nacije smatraju da je NATO „regionalni aranžman“ prema članu 52 UN, koji mu omogućava da se bavi pitanjima koja se odnose na održavanje međunarodnog mira i bezbednosti koja su odgovarajuća za regionalnu akciju pod uslovom da su takvi aranžmani ili agencije i njihove aktivnosti konzistentne sa ciljevima i principima Ujedinjenih nacija. Međutim, politika UN-a o vojnoj intervenciji putem regionalnih aranžmana u članu 53 UN-a navodi da Savet bezbednosti može, gde je to prikladno, „koristiti takve regionalne aranžmane za prinudne mere pod svojom nadležnošću. Međutim, nikakve radnje izvršenja neće biti preduzete u skladu sa regionalnim aranžmanima ili od strane regionalnih agencija bez ovlašćenja Saveta bezbednosti."

Povelja NATO-a[uredi | uredi izvor]

Pošto su akcije NATO-a na Kosovu preduzete nakon konsultacija sa svim članicama, odobrene na glasanju u NATO-u i preduzete od strane nekoliko članica NATO-a, NATO tvrdi da su njegove akcije bile u skladu sa njegovom poveljom. Član 4, međutim, ne govori o upotrebi sile i ne govori pod kojim okolnostima se sila može odobriti. [6]

Član 5. povelje NATO-a poziva članice NATO-a da odgovore u međusobnoj odbrani kada je bilo koja članica NATO-a napadnuta. Nejasno je da li se snage prema povelji NATO-a mogu koristiti u odsustvu takvog napada. Član 5 je protumačen kao ograničavanje upotrebe sile od strane NATO-a na situacije kada je članica NATO-a napadnuta. Stoga se tvrdilo da su akcije NATO-a bile u suprotnosti sa poveljom NATO-a. [7]

Međunarodna kritika NATO akcija[uredi | uredi izvor]

Kofi Anan[uredi | uredi izvor]

Generalni sekretar UN-a Kofi Anan je u principu podržao intervenciju, rekavši da "postoje slučajevi kada upotreba sile može biti legitimna u potrazi za mirom", ali je bio kritičan prema jednostranoj akciji NATO-a. On je tvrdio da „prema Povelji [UN] Savet bezbednosti ima primarnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti – i to je eksplicitno priznato u Severnoatlantskom sporazumu. Stoga bi Savet trebalo da bude uključen u svaku odluku da se pribegne upotrebi sile.“ [8] [9] [10]

Pokušaj Rusije da okonča bombardovanje[uredi | uredi izvor]

Na dan početka bombardovanja, Rusija je pozvala da se sastane Savet bezbednosti UN kako bi razmotrio „izuzetno opasnu situaciju izazvanu jednostranom vojnom akcijom Organizacije Severnoatlantskog pakta (NATO) protiv Savezne Republike Jugoslavije“. Međutim, poražen je nacrt rezolucije, koji su zajedno podnele Rusija, Belorusija i Indija, kojom se zahteva „trenutni prekid upotrebe sile protiv Savezne Republike Jugoslavije“. Među 15 zemalja Saveta bezbednosti UN, tri glasa su bila za (Rusija, Kina i Namibija) i dvanaest protiv, bez uzdržanih. Argentina, Bahrein, Brazil, Gabon, Gambija, Malezija i Slovenija, kao i SAD, Britanija, Francuska, Kanada i Holandija su glasale protiv. [11] [12] [13]

Odbijanje ruske osude predstavljalo je političku, ali ne i pravnu podršku intervenciji NATO-a. Nakon završetka rata Kumanovskim sporazumom i prestanka bombardovanja, neki su tvrdili da je stvaranje Misije privremene administracije UN na Kosovu (UNMIK), 10. juna 1999. godine, Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 (1999), predstavljalo zakonsku ratifikaciju post festum (nakon događaja). [14]

Muamer Gadafi[uredi | uredi izvor]

Jedna od retkih zemalja koja je u potpunosti podržala jugoslovensku vladu tokom NATO bombardovanja Jugoslavije bila je ona Libija pod Gadafijem. Ovo prijateljstvo između Libije i Jugoslavije datira iz davnih vremena, pošto je Gadafi održavao bliske odnose sa Josipom Brozom Titom. U svom govoru u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 2009. godine, Gadafi je oštro osudio intervenciju u Jugoslaviji, zajedno sa ranijim američkim intervencijama u Grenadi i Panami. Podrška Libije Jugoslaviji tokom 1990-ih dovela je do toga da mnogi u Srbiji podržavaju Gadafijevu vladu tokom Prvog libijskog građanskog rata 2011. godine, pri čemu su mnogi Srbi povlačili paralele između NATO intervencije u Libiji 2011. i sopstvenog iskustva Srbije sa NATO intervencijom. [15] [16]

Humanitarni rat[uredi | uredi izvor]

Kampanja bombardovanja se ponekad naziva "humanitarnim ratom" ili slučajem " humanitarne intervencije". [17] [18] Deo opravdanja NATO-a za bombardovanje bio je okončanje humanitarne krize koja je uključivala veliki odliv izbeglica kosovskih Albanaca koji su izazvale jugoslovenske snage. [19] U aprilu 1999. razvoj ove humanitarne krize, kao i optužbe za genocid, koristili su kreatori politike u Sjedinjenim Državama i Evropi da pravno opravdaju kampanju na osnovu „humanitarnog prava“, dozvoljavajući intervenciju tamo gde je velika kršenja ljudskih prava su obimnih razmera. [20] Organizacije za ljudska prava i pojedinci bili su podeljeni u kampanji, s obzirom da je pozivanje na ljudska prava i humanitarno pravo iskorišćeno za pokretanje rata. Štaviše, oni su izrazili sumnju u kampanju s obzirom da je pogoršala nasilje nad kosovskim Albancima. [21] Kritičari kampanje su koristili izraz „humanitarno bombardovanje“ na ironičan način kako bi pokazali svoju podsmeh. [22] [23] [24]

Neki novinari su tvrdili da se humanitarna situacija pogoršala nakon početka kampanje bombardovanja, čime se dovodi u pitanje navedeni cilj koji je postavio NATO. Pišući za Vašington post, Kristofer Lejn i Bendžamin Švarc izneli su mišljenje o tvrdnji američkog predsednika Bila Klintona da je kampanja zaustavila „namerne, sistematske napore u genocidu” tvrdeći da su pre bombardovanja bile usmerene „brutalne operacije” Vojske Jugoslavije na iskorenjivanje Oslobodilačke vojske Kosova, a ne na proterivanje albanskog stanovništva, što se dogodilo tek nakon toga, tvrdeći da je „bombardovanje NATO-a predvođeno SAD izazvalo samu humanitarnu krizu za koju je administracija tvrdila da je intervenisala da bi zaustavila“. [25] Aleksander Kobern iz Los Anđeles Tajmsa napisao je da je „alternativna procena da je NATO bombardovanje u velikoj meri krivo za proterivanje i ubistva“ kosovskih Albanaca, jer se pre toga Vojska Jugoslavije „ponašala sa brutalnošću tipičnom za bezbednosne snage“. [26] Na 10. godišnjicu kampanje bombardovanja, Ijan Bankroft je napisao u Gardijanu: „Iako opravdano očigledno humanitarnim razmatranjima, NATO bombardovanje Srbije uspelo je samo da eskalira kosovsku krizu u humanitarnu katastrofu potpunog razmera“; pozivajući se na posleratni izveštaj koji je objavila Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, on je zaključio da je „široko priznato da se najveći deo etničkog čišćenja i ratnih zločina dogodio nakon početka [NATO] kampanje“. [27]

Zakonitost ratnog ponašanja[uredi | uredi izvor]

Pored gore pomenutog pitanja pravne opravdanosti pokretanja rata protiv Jugoslavije, kampanja NATO bombardovanja je kritikovana zbog prekoračenja granica zakonitog ratnog ponašanja prema međunarodnom humanitarnom pravu, kao što su Ženevske konvencije.

Noam Čomski[uredi | uredi izvor]

Noam Čomski je takođe bio veoma kritičan prema kampanji NATO-a i posebno prema njenom vazdušnom bombardovanju, gde su pored vojnih ciljeva bombardovana javna preduzeća. [28] [29] Čomski je tvrdio da je glavni cilj NATO intervencije bio da se SR Jugoslavija integriše u zapadni neoliberalni društveni i ekonomski sistem, pošto je to bila jedina zemlja u regionu koja je prkosila zapadnoj hegemoniji pre 1999. godine. [30] On je bombardovanje Radio televizije Srbije opisao kao teroristički čin. [31]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ O'Connell, Mary Ellen (2000). „The UN, NATO and International Law after Kosovo”. Human Rights Quarterly. 22: 57—89. doi:10.1353/hrq.2000.0012. 
  2. ^ Coleman, Katharina Pichler (2007). International Organisations and Peace Enforcement: The Politics of International Legitimacy. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-87019-1. 
  3. ^ Erlanger, Steven (2000-06-08). „Rights Group Says NATO Bombing in Yugoslavia Violated Law”. The New York Times. Pristupljeno 2008-11-13. 
  4. ^ Pugh, Michael Charles; Waheguru Pal Singh Sidhu (2003). The United Nations & Regional Security: Europe and Beyond. Lynne Rienner Publishers. ISBN 1-58826-232-4. 
  5. ^ a b Kaplan, William; Donald Malcolm McRae; Maxwell Cohen (1993). Law, Policy and International Justice: Essays in Honour of Maxwell CohenNeophodna slobodna registracija. McGill-Queen's Press. ISBN 978-0-7735-1114-9. 
  6. ^ „The North Atlantic Treaty”. NATO. 
  7. ^ Boggs, Carl (2001). The End of Politics: Corporate Power and the Decline of the Public Sphere. Guilford Press. str. 322. ISBN 978-1-57230-504-5. 
  8. ^ „UN Press Release SG/SM/6938, 24 March 1999”. Pristupljeno 2019-12-08. 
  9. ^ Annan, Kofi; with Nader Mousavizadeh (2012). Interventions. A Life in War and Peace. Penguin Books. str. 92–97. 
  10. ^ Fischer, Horst; Avril McDonald (2000). Yearbook of International Humanitarian Law: 2000. Cambridge University Press. str. 27. 
  11. ^ „UN Press Release SC/6659, 26 March 1999”. Pristupljeno 2014-07-15. 
  12. ^ Williams, Ian (1999-04-19). „Balkan Crisis Report - The UN's Surprising Support”. Institute for War & Peace Reporting. Arhivirano iz originala 06. 10. 2014. g. Pristupljeno 2008-11-13. 
  13. ^ Denitch, Bogdan; Ian Williams (1999-04-08). „The Case Against Inaction”. The Nation. Arhivirano iz originala 07. 10. 2014. g. Pristupljeno 2008-11-13. 
  14. ^ Henkin, Louis. 1999. Kosovo and the Law of "Humanitarian Intervention". [ed.] The American Journal of International Law. The American Journal of International Law. 10 1, 1999, Vol. 93, 4, pp. 824-828
  15. ^ Tabak, Nate; Werman, Marco (8. 4. 2011). „Gaddafi supporters in Serbia”. The World from PRX (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 5. 2022. 
  16. ^ „Qadaffi Talks To Serbia's Pink TV”. RadioFreeEurope/RadioLiberty. 28. 2. 2011. 
  17. ^ Roberts 1999, str. 102.
  18. ^ Latawski & Smith 2003, str. 11.
  19. ^ Latawski & Smith 2003, str. 14-15, 32.
  20. ^ Lewis, Neil A. (4. 4. 1999). „A Word Bolsters Case for Allied Intervention”. The New York Times. 
  21. ^ Roberts 1999, str. 103.
  22. ^ „Kosovo and doublespeak”. 15. 6. 1999. Arhivirano iz originala 16. 9. 2002. g. 
  23. ^ Shank, Gregory (april 1999). „Commentary: Not a Just War, Just a War — NATO's Humanitarian Bombing Mission”. Social Justice. 26 (1): 4—48. JSTOR 29767110. 
  24. ^ „Kostunica hopes for less U.S. presence”. CNN. 17. 12. 2000. Arhivirano iz originala 14. 10. 2007. g. 
  25. ^ Layne, Christopher; Schwarz, Benjamin (26. 3. 2000). „Was It A Mistake?”. The Washington Post. 
  26. ^ Cockburn, Alexander (29. 10. 1999). „Where's the Evidence of Genocide of Kosovar Albanians?”. Los Angeles Times. 
  27. ^ Bancroft, Ian (24. 3. 2009). „Serbia's anniversary is a timely reminder”. The Guardian. 
  28. ^ Chomsky, Noam (1999). The New Military Humanism: Lessons from Kosovo. Pluto Press. ISBN 978-0-7453-1633-8. 
  29. ^ Loeb, Vernon (1999-04-24). „Bit Players Become 'Frontline' States”. The Washington Post. Pristupljeno 2008-11-13. 
  30. ^ Chomsky, Noam; Džalto, Davor (2018). Yugoslavia: Peace, War, and Dissolution. PM Press. ISBN 978-1-62963-442-5. 
  31. ^ Chomsky, Noam (19. 1. 2015). „Chomsky: Paris attacks show hypocrisy of West's outrage”. CNN International. Pristupljeno 20. 1. 2015. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

  • PDF of Center for Policy Studies (UK) analysis of legality
  • International Court of Justice, 1999 decisions on Yugoslavia vs the NATO states Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. jul 2022).
  • Re-examining Kosovo: The Role of Authority in Legitimating Armed Humanitarian Intervention
    NATO bombardovanje SRJ
    Hronologija
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Легитимитет_НАТО_бомбардовања_Југославије&oldid=27431454”