Lijana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Pavit raste kao lijana.
Splet više vrsta lijana u tropima Australije.
Lijane u Udavatakelu, Šri Lanka .
Nadstrešnica od Entada gigas koja se formirala nad lozom majmuna (Bauhinia glabra) na Kauai, Havaji.
Splet lijana preko šume u Zapadnom Gatiju

Lijana(šp. lijar, u značenju „obavijati se“) je životna forma biljke koja predstavlja prelazni tip između drvenaste i zeljaste biljke. Odlikuje je dugačko i tanko stablo koje se penje uz drveće ili neku drugu podlogu. Njihovi koreni su usađeni u tlu i one koristite drveće, kao i druga sredstva vertikalne potpore. Ona im je neophodna da se popnu do prirodnih nadstrešnica za bolji pristup dobro osvetljenim površinama šume.[1] Ovakve biljke se nazivaju još i biljke puzavice, povijuše ili penjačice.

Lijane su karakteristične za tropske i suptropske vlažne širokolisne, listopadne šume (posebno sezonske šume), ali se mogu naći u umerenim prašumama. Postoje i lijane umerenih područja, na primer članovi rodova Clematis ili Vitis (divlje grožđe). Lijane mogu formirati mostove usred šumskih nadstrešnica, pružajući životinjama koje žive na drveću (arborealne) staze kroz šumu. Ovi mostovi mogu zaštititi slabija stabla od jakih vetrova. Lijane se nadmeću sa šumskim drvećem zbog sunčeve svetlosti, vode i hranjivih sastojaka iz tla.[2] Šume bez liana daju 150% više plodova; stabla s lijanama imaju dvostruko veću verovatnoću da će uginuti.[3]

Termin „lijana” nije taksonomska grupa, već opis načina na koji biljka raste – slično kao „stablo” ili „grm”, tj. to su životne forme. Lijane se mogu naći u mnogim različitim biljnim porodicama. Jedan od načina razlikovanja lijana od drveća i grmlja zasnovan je na krutosti, konkretno, Jangovom modulu različitih delova stabljike. Drveće i grmlje imaju mlade grančice i manje grane koje su prilično fleksibilne i starijeg rasta, kao što su debla i velike grane koje su čvršće. Lijana često ima jake mlade izdanke i starije, fleksibilnijeg rasta u dnu stabljike.[4]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Po pravilu njihovo stablo je pretežno zeljasto i tek delimično odrvenjava. Odrvenjavanje je najuočljivije kod tropskih vrsta, gde stablo dostiže priličnu debljinu. Ovo stablo nema dovoljno mehaničkih elemenata, što mu onemogućava da se održi u uspravnom položaju bez potpore. Zato se za podlogu pridržavaju na različite načine; uvijaju se sopstvenim telom, rašljikama, trnjem ili emergencama. Stablo je stoga prilagođeno „penjanju“, pa je tanko, gipko i sa dugim internodijumima. Vrste koje se obavijaju sopstvenim telom mogu rasti u smeru kazaljke na satu (hmelj, na pr.) ili suprotno od toga (pasulj). Visina ovih biljaka kod nekih vrsta može da bude rekordna. Palma Calamus rotang koja raste u Aziji i pored svog tek par centimetara debelog stabla, može da izraste 300 metara „prebacujući“ se sa stabla na stablo. Ipak, po pravilu, stablo ima malu težinu i karakteriše se slabim, nejednakim ili atipskim debljanjem (atipskim kambijumom), ali zato dobro razvijenim provodnim sudovima. Listovi su u početku slabo razvijeni, jer bi smetali prilikom probijanja kroz krošnju domaćina, ali se kasnije dovoljno razviju kada lijana nadvisi biljku na kojoj raste.[5]

Značaj[uredi | uredi izvor]

Poput epifita, lijane od svog domaćina ne koriste organske ili neorganske supstance, već samo prostor kako bi dostigle više nivoe gde je povoljniji svetlosni režim. Međutim, bez obzira na to, lijane mogu da naprave veliku štetu svom domaćinu, posebno ako produkuju priličnu biomasu i u literaturi se za njih sreće naziv „paraziti prostora“. Pokrivajući svog domaćina, one ometaju njegov razvoj i životne aktivnosti i u pojedinim slučajevima mogu dovesti do lomljenja grana, a neke postepeno „uguše“ svog domaćina i takvo drvo propada. Same lijane su za to vreme razvile potporna stabla i korenove, koji su obično adventivni i nastavljaju svoj život samostalno. Ovakav odnos lijane i drveta pripada grupi mehaničkih biotičkih uticaja.[6]

Pojedine biljke (bršljan, devičanska loza) mogu se koristiti i kao ukrasne biljke, odnosno za ukrašavanje stambenog prostora. Ovim biljkama se uspešno „maskiraju“ objekti manje estetske vrednosti poput šupa, tim pre što neke vrste imaju i lepe cvetove, kao što su pavit, glicinija i tekoma. Sade se na par metara odstojanja u jame, obično malo usmerene prema osloncu, koji može biti zid, ograda, stub, pergola itd.[7]

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Lijane se intenzivno natiču sa drvećem, uveliko smanjujući rast stabala,[8] i reprodukciju drveća,[9] veoma povećavaju njuho mortalitet,[10] sprečavaju rast klijanaca,[8] menjaju regeneracuju šuma,[11] i na kraju utiču na stope rasta populacije drveća.[12] One takođe pružaju pristupne rute u šumi, odnosno nadstrešnice za mnoge životinje sa kretanjem u šumskim krošnjama. Na primer, u istočnoj tropskoj šumi s Madagaskara, mnogi lemuri postižu veću pokretljivost po mreži lijana navučenih među vertikalne vrste drveća. Mnogi lemuri više vole drveće s lijanama kao mesta odrastanja.[13] Lijane takođe pružaju podršku drveću kada duvaju jaki vetrovi.[14] Međutim, one mogu biti destruktivne u tome što kada jedno stablo padne, veze koje prave mogu dovesti do pada mnogih drugih stabala.[14]

Kako je zabeležio Čarls Darvin, kako lijane imaju potporu drugih biljaka, mogu sačuvati resurse koje druge biljke moraju izdvojiti za razvoj strukture i koristiti ih umesto za rast i razmnožavanje. Generalno, lijane su štetne za drveće koje ih podržava. Stope rasta su niže kod drveća s lijanama; direktno oštećuju domaćine mehaničkom abrazijom i davljenjem, čine ih osetljivijim na oštećenja od leda i vetra i povećavaju verovatnoću da će stablo domaćina pasti. Lijane takođe čine krošnje drveća dostupnijim životinjama koje jedu lišće. Zbog ovih negativnih efekata, drveće bez lijana je u prednosti. Neke su vrste evoluirale u osobinama koje im pomažu da izbegnu ili izgube veze.[15]

Primeri[uredi | uredi izvor]

Lijane su karakteristične za kišne tropske šume, ali ih ima i u drugim šumskim ekosistemima, posebno u Japanu, Novom Zelandu i Čileu. U oblasti sa umerenom klimom vrste koje imaju ovakvu životnu formu su Hedera helix, Smilax aspera, Tamus communis i Dioscorea balcanica, kao i predstavnici rodova Lonicera, Clematis, Vitis, Humulus, Galium, Pisum i Vicia.[6][5]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „liana”. Encyclopædia Britannica. 
  2. ^ a b Schnitzer, S. A.; Bongers, F. (2002). „The ecology of lianas and their role in forests”. Trends in Ecology and Evolution. 17 (5): 223—230. doi:10.1016/S0169-5347(02)02491-6. 
  3. ^ Landers, Jackson (13. 6. 2017). „Tarzan's Favorite Mode of Travel, the Liana Vine, Chokes Off a Tree's Ability to Bear Fruit”. Smithsonian. Pristupljeno 20. 6. 2017. 
  4. ^ Lahaye, R.; Civeyrel, L.; Speck, T.; Rowe, N. P. (2005). „Evolution of shrub-like growth forms in the lianoid subfamily Secamonoideae (Apocynaceae s.l.) of Madagascar: phylogeny, biomechanics, and development”. American Journal of Botany. 92 (8): 1381—96. PMID 21646158. doi:10.3732/ajb.92.8.1381. 
  5. ^ a b Tatić, B.& Petković, B. 1991. Morfologija biljaka. Naučna knjiga. Beograd.
  6. ^ a b Stevanović, B. & Janković, M. 2001. Ekologija biljaka sa osnovama fiziološke ekologije biljaka. NNK International: Beograd. ISBN 978-86-83635-04-7.
  7. ^ Bio-san, vrtni centar: „Puzavice i povijuše“ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (31. decembar 2010), Pristupljeno 11. 4. 2013.
  8. ^ a b Schnitzer, S. A.; Carson (2010). „Lianas suppress tree regeneration and diversity in treefall gaps”. Ecology Letters. 13 (7): 849—857. PMID 20482581. doi:10.1111/j.1461-0248.2010.01480.x. 
  9. ^ Wright, S. J.; Jaramillo, A. M.; Pavon, J.; Condit, R.; Hubbell, S. P.; Foster, R. B. (2005). „Reproductive size thresholds in tropical trees: variation among individuals, species and forests”. Journal of Tropical Ecology. 21 (3): 307—315. doi:10.1017/S0266467405002294. 
  10. ^ Ingwell, L. L.; Wright, S. J.; Becklund, K. K.; Hubbell, S. P.; Schnitzer, S. A. (2010). „The impact of lianas on 10 years of tree growth and mortality on Barro Colorado Island, Panama”. Journal of Ecology. 98 (4): 879—887. doi:10.1111/j.1365-2745.2010.01676.x. 
  11. ^ Schnitzer, S. A.; Dalling, J. W.; Carson, W. P. (2000). „The impact of lianas on tree regeneration in tropical forest canopy gaps: Evidence for an alternative pathway of gap-phase regeneration”. Journal of Ecology. 88 (4): 655—666. doi:10.1046/j.1365-2745.2000.00489.x. 
  12. ^ Visser, Marco D.; Schnitzer, Stefan A.; Muller-Landau, Helene C.; Jongejans, Eelke; de Kroon, Hans; Comita, Liza S.; Hubbell, Stephen P.; Wright, S. Joseph; Zuidema, Pieter (2018). „Tree species vary widely in their tolerance for liana infestation: A case study of differential host response to generalist parasites”. Journal of Ecology. 106 (2): 781—794. ISSN 0022-0477. doi:10.1111/1365-2745.12815. 
  13. ^ Rendigs, A.; Radespiel, U.; Wrogemann, D.; Zimmermann, E. (2003). „Relationship between microhabitat structure and distribution of mouse lemurs (Microcebus spp.) in northwestern Madagascar”. International Journal of Primatology. 24 (1): 47—64. doi:10.1023/A:1021494428294. 
  14. ^ a b Garrido-Pérez, E. I.; Dupuy, J. M.; Durán-García, R.; Gerold, G.; Schnitzer, S. A.; Ucan-May, M. (2008). „Structural effects of lianas and hurricane Wilma on trees in Yucatan peninsula, Mexico”. Journal of Tropical Ecology. 24 (5): 559—562. doi:10.1017/S0266467408005221. 
  15. ^ Putz, F. E. (1984). „How trees avoid and shed lianas”. Biotropica. 16 (1): 19—23. JSTOR 2387889. doi:10.2307/2387889. 
  16. ^ Peter R. Crane; Patrick Herendeen; Else Marie Friis (2004). „Fossils and plant phylogeny”. American Journal of Botany. 91 (10): 1683—1699. PMID 21652317. doi:10.3732/ajb.91.10.1683 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala 18. 07. 2010. g. Pristupljeno 26. 02. 2021. 
  17. ^ Gugerli, F.; Sperisen, C.; Buchler, U.; Brunner, L.; Brodbeck, S.; Palmer, J.D.; Qiu, Y.L. (2001). „The evolutionary split of Pinaceae from other conifers: evidence from an intron loss and a multigene phylogeny”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 21 (2): 167—175. PMID 11697913. doi:10.1006/mpev.2001.1004. 
  18. ^ Rai, H.S.; Reeves, P.A.; Peakall, R.; Olmstead, R.G.; Graham, S.W. (2008). „Inference of higher-order conifer relationships from a multi-locus plastid data set”. Botany. 86 (7): 658—669. doi:10.1139/B08-062. 
  19. ^ Ickert-Bond, S. M.; C. Rydin; S. S. Renner (2009). „A fossil-calibrated relaxed clock for Ephedra indicates an Oligocene age for the divergence of Asian and New World clades, and Miocene dispersal into South America” (PDF). Journal of Systematics and Evolution. 47 (5): 444—456. S2CID 55148071. doi:10.1111/j.1759-6831.2009.00053.x. 
  20. ^ „Family: Capparaceae Juss., nom. cons.”. Germplasm Resources Information Network. United States Department of Agriculture. 2007-04-12. Arhivirano iz originala 2012-09-21. g. Pristupljeno 2011-01-31. 
  21. ^ a b Angiosperm Phylogeny Group (2009). „An update of the Angiosperm Phylogeny Group classification for the orders and families of flowering plants: APG III”. Botanical Journal of the Linnean Society. 161 (2): 105—121. doi:10.1111/j.1095-8339.2009.00996.x Slobodan pristup. Arhivirano iz originala (PDF) 2017-05-25. g. Pristupljeno 2013-06-26. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Lijana na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лијана&oldid=27439577”