Logor Treblinka

Koordinate: 52° 37′ 52″ S; 22° 03′ 11″ I / 52.631069° S; 22.053058° I / 52.631069; 22.053058
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Logor smrti Treblinka
Koncentracioni logor
Simbolični betonski blokovi obeležavaju mesto nekadašnje železničke pruge u Treblinci
Logor Treblinka na karti Poljske
Logor Treblinka
Koordinate52° 37′ 52″ S; 22° 03′ 11″ I / 52.631069° S; 22.053058° I / 52.631069; 22.053058
Pod kontrolom Nacistička Nemačka

Treblinka II (nem. Vernichtungslager Treblinka) je bio nacistički logor smrti u okupiranoj Poljskoj aktivan tokom Drugog svetskog rata. U ovom logoru je između jula 1942. i oktobra 1943. u okviru Operacije Rajnhard ubijeno 750.000-850.000[1][2] ljudi, od toga više od 99,5% Jevreja, i oko 2.000 Roma. Treblinka je bila najveći logor smrti u ovoj operaciji. Većina žrtava je transportovana vozovima iz Varšavskog geta. Logor je zatvoren posle pobune u kojoj je poginulo nekoliko Nemaca i kada je mali broj zatvorenika uspeo da pobegne.

Logor Treblinka se nalazio pored sela Treblinka severoistočno od Varšave u današnjem Mazovskom vojvodstvu u Poljskoj. Obližnji logor Treblinka I bio je logor za prinudni rad i u njemu je bila smeštena administracija logora smrti.

Osnivanje logora Treblinka[uredi | uredi izvor]

Nemački nacistički logori smrti u okupiranoj Poljskoj (označeni crnim i belim lobanjama)
Znak sa železničke stanice logora Treblinka u muzeju Jad vašem
Spomenik u Treblinci. Svaki kamen simbolizuje jevrejski grad čije je stanovništvo pobijeno u ovom logoru
Spomen kamen koji simbolizuje Varšavski geto iz koga je za malo više od tri meseca 310.000 Jevreja poslato u smrt u Treblinku

Treblinka je zamišljena kao logor za brzo i masovno istrebljenje. Njene dimenzije su svega 600 puta 400 metara. To je bio jedan od 4 tajna logora operacije Rajnhard (pored Belzeca, Sobibora i Majdaneka).[3] Kulmhof (Helmno) je bio pilot projekat za izgradnju ostalih logora smrti. Operacijom Rajnhard je u Poljskoj rukovodio SS obergrupenfirer Odilo Globočnik kao zamenik Hajnriha Himlera. Za razliku od regularnih koncentracionih logora, logori smrti iz operacije Rajnhard su bili odgovorni direktno Himlerovoj kancelariji u Berlinu.

Pre operacije Rajnard mobilne SS ajnzacgrupe su ubile preko 500.000 Jevreja na teritorijama istočne Evrope koje su okupirale nemačke trupe. Međutim, postalo je očigledno da fizički ne mogu da likvidiraju milione Jevreja koje su koncentrisali u geta u okupiranim zemljama. Tako su logori smrti stvoreni sa namenom da brzo likvidiraju veliki broj Jevreja iz gradskih geta. Treblinka je bila spremna za ovaj zadatak 24. jula 1942, kada su počeli da stižu prvi transporti Jevreja. Po navodima SS brigadnog oficira Jirgena Štropa (Jürgen Stroop) ukupno je 310.000 Jevreja transportovano teretnim vagonima iz Varšavskog geta u Treblinku u periodu od 22. jula do 3. oktobra 1942.[4]

Logor[uredi | uredi izvor]

Deportacija Jevreja iz Poljske (1942)

Logor Treblinka II se nalazio 100 kilometara severoistočno od poljske prestonice Varšave[5] blizu sela Malkinija Gornja, 2,5 kilometra od železničke stanice Treblinka.[6] Logor je organizovan u dva dela: Treblinka I i Treblinka II.

Treblinka I je imala dva dela: administrativni deo sa kasarnama za SS trupe, stražare, komandanta logora, pekarom, skladištem i barakama za oko 800 zatvorenika koji su radili u logoru. Put iz ovog dela logora se spajao sa auto-putem. Drugi deo Treblinke I je bio prijemna stanica prema železničkoj pruzi. Dve barake uz prugu su služile za smeštaj ličnih stvari zatvorenika. Jedna od njih je bila prerušena da izgleda kao železnička stanica, sve sa lažnim drvenim satom.[7] Druge dve zgrade bile su udaljene oko 100 metara od pruge. Jedna od njih je bila svlačionica za žene, kojima bi takođe sekli svu kosu. Takozvana blagajna je prikupljala novac i nakit „na čuvanje“. Tu je bila i ambulanta gde su odvođeni bolesni, stari, ranjeni i preminuli. Ta mala baraka je imala na sebi naslikan crveni krst. Tamo su zatvorenici odvođeni do ivice jarka u kome su gorela mrtva tela. Tamo bi zatvorenike naterali da se skinu i pucali bi im u potiljak.

Treblinka II je bila na brdašcu. Od logora je ovamo vodila staza uzbrdo (koju su pripadnici SS cinično zvali „Put na nebo“ - Himmelstraße). Staza je bila okružena bodljikavom žicom i vodila je direktno u zgradu sa gasnim komorama. Iza ove zgrade bila je velika jama, dimenzija metar puta 20 metara, u kojoj je gorela vatra. Preko jame su bile postavljene šine na kojima su goreli leševi ugušenih žrtava. Postojala je i baraka za zatvorenike koji su radili u ovom bloku.

U početku, žrtve su sahranjivane u masovne grobnice ili su bacane na gomile, jer radnici nisu imali vremena da ih sahrane. Smrad od tela u raspadanju se osećao na daljini od 10 kilometara. U septembru 1942. izgrađene su nove gasne komore. U njima je bilo moguće usmrtiti 3000 ljudi u dva sata.

Organizacija logora[uredi | uredi izvor]

Logorom je upravljalo 20–25 SS nadzornika (Nemaca i Austrijanaca) i 80–120 stražara. Istorijski arhivi svedoče da je među stražarima bilo lokalnih Nemaca (Folksdojčera) i Ukrajinaca, a zabeleženi su i slučajevi stražara Rusa, Tatara, Moldavaca, Letonaca i ljudi iz sovjetske srednje Azije.

Većinu poslova u logoru je obavljala grupa od 700–800 jevrejskih logoraša organizovanih u posebne jedinice (Sonderkommando). Plava jedinica je bila odgovorna za istovaranje vagona, odnošenje prtljaga i čišćenje vagona. Crvena jedinica je skidala prispele logoraše i odnosila njihovu odeću u skladište. Posebna jedinica se bavila novcem, zlatom, vrednosnim papirima i nakitom. Njihov zadatak je bio da pretresu logoraše pred sam ulazak u gasne komore. Ekipa zubara bi kliještima vadila zlatne zube iz vilica ugušenih žrtava. Posebna jedinica je bila zadužena za odnošenje leševa od gasnih komora do krematorijuma, i ono su morali da pretražuju pepeo, drobe prepoznatljive ostatke pokojnika i sahranjuju pepeo u jame. Oni su stanovali u logoru Treblinka II. Jedna grupa se bavila održavanjem logora, dok je kamuflažna jedinica svakodnevno skupljala zelene grane u šumi i upletala ih u bodljikave žice logora.[8] Stražari su često tukli i ponekad ubijali ove pomoćne radnike, koji su svakodnevno birani među pridošlicama.

Mnogi logoraši u očaju zbog smrti porodica su počinili samoubistvo vešajući se u baraci.[9] Radne jedinice su menjane na svakih 3 do 5 dana, pri čemu bi stare bile likvidirane.

Istrebljenje[uredi | uredi izvor]

Žrtve su u Treblinku stizale vozom, zatim su odvajane po polu, i naređivano im je da se svuku do gola. Zimi temperature su padale i do -20 °C. Stražari su birali one koje su slali u lažnu ambulantu, a to su obično bili oni koji su se bunili. U toj zgradi bi ih streljali. Ženama su sekli kosu pre nego što bi ih odvodili do gasnih komora. [10]

Gasne komore su imale špijunke kroz koje su Nemci mogli da gledaju kako žrtve umiru.[10] Otrovni ugljen monoksid je proizvodio snažni kamionski dizel-motor. Kada bi dvadesetak minuta kasnije zatvorenici u službi stražara otvorili komoru sa druge strane, videli bi: „izobličene, izgrižene zatvorenike, iščupanih ušiju, kako leže jedan na drugom u svim mogućim položajima“. U prvo vreme leševi su bacani u masovne grobnice. Kasnije su spaljivani na rešetkama od betona i železničkih šina. Ponekad bi se desilo da neki zatvorenik oživi na svežem vazduhu, obično trudne žene. Njih bi dokrajčili stražari i oni bi bili spaljivani kao i svi ostali. U jednom mahu je spaljivano 800–1.000 tela, a lomača bi gorela oko 5 sati. Ona je gorela 24 sata dnevno.[11]

Logori smrti nisu imali funkciju prinudnog rada za razliku od koncentracionih logora. Logor je bio kamufliran kao železnička stanica sa istaknutim redom vožnje i satom (jedan zatvorenik bi ga podešavao na približno tačno vreme u vreme dolaska voza).[12]

Otpor[uredi | uredi izvor]

Avgusta 1943. pobunili su se logoraši iz radnih jedinica. Ugrabili su lako oružje, polili prostorije kerozinom i zapalili ih. U haosu koji je nastao poginulo je nekoliko nemačkih vojnika i veliki broj logoraša (od 1500 njih koji su se pobunili, preživelo je 40). To su gotovo jedini preživeli logoraši logora Treblinka. Posle ovog događaja logor je prestao sa radom. Komandant logora Kurt Franc pomenuo je u svojim sećanjima: „Posle ustanka iz avgusta 1943. sam sam upravljao logorom mesec dana. Za to vreme nije bilo egzekucija gasom. Prvobitni logor je za to vreme sravnjen i tu je zasejan bob“.[13]

Posle pobune Nemci su odlučili da pobiju preostale jevrejske zatvorenike i zatvore logor.[14] Vatra je znatno oštetila instalacije, a i likvidacija Poljskih Jevreja je bila gotovo ostvarena. Odilo Globočnik je pisao Himleru: „19. oktobra 1943. kompletirao sam Operaciju Rajnhard i raspustio sve logore“.[15] Poslednje žrtve logora Treblinka bila je grupa od trideset žena streljanih krajem novembra.

Epilog[uredi | uredi izvor]

Smatra se da je u ovom logoru stradalo 245.000 Jevreja iz Varšavskog geta, 112.000 Jevreja iz oblasti oko Varšave, više od 337.000 Jevreja iz oblasti Radoma, 35.000 iz okoline Lublina i 107.000 iz okoline Bjalistoka. Od Jevreja iz dugih zemalja tu su umoreni: 7.000 Jevreja iz Slovačke, 8.000 iz logora u Terezijenštatu, 4.000 Jevreja iz Grčke i 7.000 Jevreja iz Makedonije.

Izveštaj Dr Helmuta Krausnika, direktora Instituta za modernu istoriju iz Minhena, na suđenju u Diseldorfu iz 1965, potvrdio je da je u Treblinki ubijeno najmanje 700.000 ljudi.[16] Isti sud je 1969, uvažavajući nove dokaze Dr Volfganga Šeflera, revidirao ovu brojku na 900.000.[16] Nemački vojnici stacionirani u Treblinki tvrdili su da je tu ubijeno 1.000.000 do 1.400.000 ljudi.

Hefleov telegram

Godine 2001. objavljen je dokument iz britanske arhive - kopija dekodovanog telegrama kojeg je uputio zamenik komandanta Operacije Rajnhart. Hefleov telegram navodi da je do kraja decembra 1942. u Treblinci usmrćeno 713.555 Jevreja. Kada se ovome dodaju podaci o broju ubijenih 1943. dolazi se do cifre od oko 800.000. Jacek Mlinarčuk procenjuje minimalan broj žrtava na 780.863.[2]

Izraelski sud je 25. aprila 1988. osudio Džona Demjanjuka na smrt zbog ratnih zločina počinjenih u Treblinki. Smatralo se da je bio zloglasni stražar sa nadimkom Ivan Grozni. Njegova presuda je odbačena 1993. zbog sumnje u verodostojnost. Godine 2009. optužen je za 29.000 ubistava u logoru Sobibor. Jedanaestog maja iste godine isporučen je iz SAD u Nemačku radi suđenja.[17]

Austrijanac Franc Štangl je bio komandant logora Treblinka od leta 1942. Godine 1951. Štangl je pobegao u Brazil gde je radio u Folksvagenovoj fabrici u Sao Paolu. Austrijske vlasti su znale za njegovu ulogu u masovnim ubistvima, ali nisu izdale nalog za njegovo hapšenje sve do 1961. Posle šest godina traženja i birokratske procedure, u čemu je pomogao Simon Vizental, Štangl je isporučen Zapadnoj Nemačkoj gde mu je suđeno za smrt 900.000 ljudi. On je priznao da je saučestvovao u ovim ubistvima, uz komentar: „Moja savest je čista. Ja sam samo obavljao svoju dužnost“. Proglašen je krivim 22. oktobra 1970. i osuđen na doživotni zatvor. Umro je u zatvoru u Diseldorfu 28. juna 1971.

Sudbina komandanata logora Treblinka[uredi | uredi izvor]

  • Irmfrid Eberl (do avgusta 1942) - samoubistvo
  • Franc Štangl (avgust 1942. do avgusta 1943) - umro na izdržavanju doživotne robije 1967—1971.
  • Kurt Franc (od avgusta 1943) - izdržavao kaznu 1959—1993, umro 1998.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Raul Hilberg: Die Vernichtung der europäischen Juden, Band 2, 10. Auflage, Frankfurt am Main 2007, S. 956
  2. ^ a b Treblinka - ein Todeslager der "Aktion Reinhard", in: "Aktion Reinhard" - Die Vernichtung der Juden im Generalgouvernement, Bogdan Musial (ed.), Osnabrück 2004, pp. 257-281.
  3. ^ Höfle Telegram Public Record Office, Kew, England, HW 16/23, decode GPDD 355a distributed on January 15, 1943, radio telegrams nos 12 and 13/15, transmitted on January 11, 1943.
  4. ^ Court of Assizes in Düsseldorf, Germany. Excerpts From Judgments (Urteilsbegründung). AZ-LG Düsseldorf: II 931638.
  5. ^ Steiner & Weaver 1967.
  6. ^ United States Department of Justice. Excerpts from Interrogation of Defendant Pavel Vladimirovitch Lelenko.
  7. ^ Testimony of Alexsandr Yeger Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. septembar 2013) at the Nizkor Project
  8. ^ Steiner & Weaver 1967, str. 92–95.
  9. ^ Steiner & Weaver 1967, str. 84.
  10. ^ a b Testimony of Alexsandr Yeger at the Nizkor Project Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. septembar 2013), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  11. ^ Klee, Dressen & Riess 1991
  12. ^ Lanzmann.
  13. ^ Arad 1987, str. 247.
  14. ^ Arad 1987, str. 373.
  15. ^ The Nizkor Project. The Killing Centers.
  16. ^ a b [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. septembar 2013), Reinhard: Treblinka Deportations
  17. ^ „Demjanjuk en route to Germany”. www.upi.com. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Logor Treblinka na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Логор_Треблинка&oldid=26919878”