Matematičar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Matematičar
Domenico-Fetti Archimedes 1620.jpg
Arhimed, starogrčki matematičar
Zanimanje
Naziv zanimanjamatematičar
Područje rada
Matematika
Opis
Polja radaaritmetika, algebra, geometrija, analiza
KvalifikacijeFakultet

Matematičar je osoba čija je glavna oblast rada matematika.

Matematika[uredi | uredi izvor]

Matematika (grčki: μαθηματική što znači učenje) je formalna i egzaktna nauka koja je nastala izučavanjem figura i računanjem s brojevima. Pod matematikom se u širem smislu podrazumeva da je ona nauka o količini (aritmetika), strukturi (algebra), prostoru (geometrija) i promeni (analiza).[1]

Na srpskom jeziku se matematika izučava, npr. na Matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i Matematičkoj gimnaziji.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Jedan od najranijih poznatih matematičara bio je Tales iz Mileta (oko 624–546. pne.); on se smatra prvim pravim matematičarom i prvom poznatom osobom kojoj je pripisano matematičko otkriće.[2] On je zaslužan za prvu upotrebu deduktivnog rasuđivanja primenjenog na geometriju, tako što je izveo četiri posledice Talesove teoreme.

Baudajana (oko 900. godine pne) je najraniji poznati matematičar iz Indije i verovatno prvi matematičar na svetu. On je prvi izračunao vrednost Pi. Pitagorina teorema se danas nalazi već u Baudajanovim sutrama mada je napisana godinama pre Pitagorinog doba.

Broj poznatih matematičara je porastao kada je Pitagora sa Samosa (oko 582–507. pre Hrista) osnovao Pitagorejsku školu, čija je doktrina bila da matematika vlada univerzumom i čiji je moto bio „Sve je broj“.[3] Pitagorejci su skovali termin „matematika” i sa njima počinje proučavanje matematike radi nje same.

Prva žena matematičar zabeležena u istoriji bila je Hipatija Aleksandrijska (350-415. godine). Ona je nasledila svog oca na mestu bibliotekara u Velikoj biblioteci i napisala mnoga dela iz primenjene matematike. Zbog političkog spora, hrišćanska zajednica u Aleksandriji ju je kaznila pretpostavljajući da je umešana, tako što su je sastrugali njenu kožu školjkama (neki kažu da je korišten crep).[4]

Nauka i matematika u islamskom svetu tokom srednjeg veka sledile su različite modele i načine finansiranja koji su varirali prvenstveno na bazi naučnika. Obimno pokroviteljstvo i snažna intelektualna politika koju su sprovodili specifični vladari su omogućili razvoj naučnog znanja u mnogim oblastima. Finansiranje prevoda naučnih tekstova na druge jezike je trajalo sve vreme vladavine pojedinih halifa,[5] i pokazalo se da su pojedini naučnici postali stručnjaci za dela koja su prevodili i zauzvrat dobijali dalju podršku za nastavak razvoja određenih nauka. Kako su ove nauke dobile širu pažnju elite, više naučnika je bilo pozvano i finansirano da proučavaju određene nauke. Primer prevodioca i matematičara koji je imao koristi od ove vrste podrške bio je Muhamed el Horezmi. Značajna karakteristika mnogih naučnika koji su radili pod muslimanskom vlašću u srednjem veku je da su često bili polimati. Primeri uključuju rad na optici, matematici i astronomiji Ibn Hejsama.

Renesansa je Evropi donela sve veći naglasak na matematici i nauci. Tokom ovog perioda tranzicije od uglavnom feudalne i crkvene kulture ka pretežno sekularnoj, mnogi značajni matematičari su imali druga zanimanja: Luka Pačoli (osnivač računovodstva); Nikolo Fontana Tartalja (poznati inženjer i knjigovođa); Đirolamo Kardano (najraniji osnivač verovatnoće i binomske ekspanzije); Robert Rekord (lekar) i Fransoa Vijet (advokat).

Kako je vreme prolazilo, mnogi matematičari su gravitirali univerzitetima. Naglasak na slobodnom mišljenju i eksperimentisanju počeo je na najstarijim britanskim univerzitetima počevši od sedamnaestog veka u Oksfordu sa naučnicima Robertom Hukom i Robertom Bojlom, i na Kembridžu gde je Isak Njutn bio Lukasijanski profesor matematike i fizike. Prelazeći u 19. vek, cilj univerziteta širom Evrope evoluirao je od podučavanja „regurgitacije znanja“ do „podsticanja produktivnog razmišljanja“.[6] Godine 1810. Humbolt je ubedio pruskog kralja da izgradi univerzitet u Berlinu. na osnovu liberalnih ideja Fridriha Šlajermahera; cilj je bio da se demonstrira proces otkrivanja znanja i da se učenici nauče da „u svim svojim razmišljanjima vode računa o fundamentalnim zakonima nauke“. Tako su seminari i laboratorije počeli da se razvijaju.[7]

Britanski univerziteti ovog perioda usvojili su neke pristupe poznate italijanskim i nemačkim univerzitetima, ali pošto su već uživali suštinske slobode i autonomiju, promene su tamo počele sa dobom prosvetiteljstva, istim uticajima koji su inspirisali Humbolta. Univerziteti u Oksfordu i Kembridžu su naglasili važnost istraživanja, verovatno autentičnije implementirajući Humboltovu ideju o univerzitetu nego čak i nemački univerziteti, koji su bili podložni državnim vlastima.[8] Sve u svemu, nauka (uključujući matematiku) postala je fokus univerziteta u 19. i 20. veku. Studenti su mogli da sprovode istraživanja na seminarima ili laboratorijama i počeli da izrađuju doktorske teze sa više naučnog sadržaja.[9] Prema Humboltu, misija Berlinskog univerziteta je bila da se bavi naučnim saznanjima.[10] Nemački univerzitetski sistem je podsticao profesionalna, birokratski regulisana naučna istraživanja koja se obavljaju u dobro opremljenim laboratorijama, umesto istraživanja koje su radili privatni i individualni naučnici u Velikoj Britaniji i Francuskoj.[11] Zapravo, Rieg tvrdi da je nemački sistem odgovoran za razvoj modernog istraživačkog univerziteta, jer se fokusirao na ideju „slobode naučnog istraživanja, nastave i studiranja“.[12]

Zanimanje[uredi | uredi izvor]

Na osnovu srpskog Republičkog zavoda za statistiku,[13] zanimanje matematičar (šifra 2120) je svrstano u kategorije:

  • (2) stručnjaci i umetnici,
  • (21) Stručnjaci osnovnih i primenjenih nauka i
  • (212) Matematičari, aktuari i statističari.

Pored opšte kategorije matematičar postoje i sledeća zanimanja:

  • Matematičar u oblasti čiste/primenjene matematike
  • Statističar matematičar
  • Nastavnik matematike
  • Stručni saradnik u matematici

Na osnovu istraživanja objavljenog na portalu Zavoda za zapošljavanje Republike Srpske, matematičar je bilo jedno od deset najboljih zanimanja u 2012. godini.[14]

Nagrade i takmičenja[uredi | uredi izvor]

Ne postoji Nobelova nagrada za oblast matematike, mada je bilo slučajeva kada su matematičari dobijali nagrade iz drugih oblasti, npr. ekonomije.

Zaslužnim matematičarima se dodeljuju sledeće nagrade:

i druge.

Iz oblasti matematike, se organizuju brojna takmičenja na različitim školskim nivoima:

i druga.

Matematičke autobiografije[uredi | uredi izvor]

Nekoliko poznatih matematičara napisalo je autobiografije delimično da bi objasnili široj publici šta je to u matematici zbog čega su želeli da posvete svoje živote njenom proučavanju. Oni pružaju neke od najboljih uvida u to šta znači biti matematičar. Sledeća lista sadrži neka dela koja nisu autobiografije, već eseji o matematici i matematičarima sa jakim autobiografskim elementima.

Značajni matematičari[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Кратка историја математике, Елементаријум, Научнопопуларни портал Центра за промоцију науке, Pristupljeno 2.11.2013.
  2. ^ Boyer 1991, str. 43.
  3. ^ Boyer 1991, str. 49.
  4. ^ „Ecclesiastical History, Bk VI: Chap. 15”. Arhivirano iz originala na datum 2014-08-14. Pristupljeno 2014-11-19. 
  5. ^ Abattouy, Renn & Weinig 2001.
  6. ^ Röhrs, "The Classical Idea of the University," Tradition and Reform of the University under an International Perspective p.20
  7. ^ Rüegg 2004, str. 5–6.
  8. ^ Rüegg 2004, str. 12.
  9. ^ Rüegg 2004, str. 13.
  10. ^ Rüegg 2004, str. 16.
  11. ^ Rüegg 2004, str. 17–18.
  12. ^ Rüegg 2004, str. 31.
  13. ^ http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/userFiles/file/Metodologije/Klasifikacije/G201113003.pdf
  14. ^ http://www.zzzrs.net/index.php/vijest/istrazivanje_careercasta_deset_naboljih_poslova_u_2012._godini/
  15. ^ http://elementarium.cpn.rs/elementi/fildsova-medalja/
  16. ^ Cardano, Girolamo (2002), The Book of My Life (De Vita Propria Liber), The New York Review of Books, ISBN 1-59017-016-4 
  17. ^ Hardy 1992
  18. ^ Littlewood, J. E. (1990) [Originally A Mathematician's Miscellany published in 1953], Béla Bollobás, ур., Littlewood's miscellanyНеопходна слободна регистрација, Cambridge University Press, ISBN 0-521-33702 X 
  19. ^ Wiener, Norbert (1956), I Am a Mathematician / The Later Life of a Prodigy, The M.I.T. Press, ISBN 0-262-73007-3 
  20. ^ Ulam, S. M. (1976), Adventures of a MathematicianНеопходна слободна регистрација, Charles Scribner's Sons, ISBN 0-684-14391-7 
  21. ^ Kac, Mark (1987), Enigmas of Chance / An Autobiography, University of California Press, ISBN 0-520-05986-7 
  22. ^ Harris, Michael (2015), Mathematics without apologies / portrait of a problematic vocation, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-15423-7 

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]