Pređi na sadržaj

Ninko Perić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ninko Perić
Lični podaci
Datum rođenja(1886-05-14)14. maj 1886.
Mesto rođenjaBojić, Kraljevina Srbija
Datum smrti24. april 1961.(1961-04-24) (74 god.)
Mesto smrtiBeograd, FNR Jugoslavija

Ninko Perić (Bojić, 14. maj 1886 — Beograd, 24. april 1961) bio je srpski pravnik i političar.[1]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Gimnaziju završio u Šapcu i Beogradu. Diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu 1910. godine. Bio je izabran za predsednika Fonda siromašnih studenata iste godine. Kao pitomac Fonda Angeline Marić, bio je na doktorskim studijama iz oblasti privatnog prava u Parizu od 1910. do 1912. godine. Bio je inicijator osnivanja Udruženja studentata Jugoslovena u Parizu. Za predsednika Upravnog odbora izabran je Božidar Purić, a za predsednika Nadzornog odbora Ninko Perić. Prema uslovima Fonda, doktorska disertacija je branjena na Pravnom fakultetu u Beogradu. Potom je više meseci proveo u Ženevi, gde je u bibliotekama prikupljao materijale za buduće naučne radove. Tokom Prvog balkanskog rata vratio se u Srbiju i prijavio u vojsku kao dobrovoljac, ali je odbijen iz medicinskih razloga.

Činovnička karijera[uredi | uredi izvor]

Posle završenog studijskog boravka u Ženevi, postavljen je za pisara Prvostepenog suda za grad Beograd, oktobra 1913. godine. Na početku Prvog svetskog rata, stupio je u srpsku vojsku kao dobrovoljac. Bio je islednik islednik u Vojnoj stanici Užičkog odreda, te pri Valjevskom garnizonu. U Valjevu je preležao pegavi tifus, 1914, pod budnom negom lekara dr Avrama Josifa Vinavera i njegove supruge Ruže. Potom je premešten u Šabačku okružnu komandu u kojoj je služio do demobilizacije komande 5. novembra 1915. godine.

Stupio je u kontakt sa vladom Kraljevine Srbije u Skadru, januara 1916. godine. Ministar finansija Momčilo Ninčić ga je zaposlio u svom resoru. Narednih godinu i po dana bio je na službi u Marseju, Ženevi i na Krfu. Potom je postavljen za sekretara V klase Ministarstva inostranih dela, oktobra 1917, a Nikola Pašić ga je odabrao za ličnog sekretara, da ga prati na njegovom putu u Rim, Pariz. London i banju Evijan. Potom ga je postavio za šefa Kabineta predsednika Ministarskog saveta. Bio je lični sekretar Nikole Pašića na Mirovnoj konferenciji u Parizu.

Prema sopstvenoj želji, napustio je diplomatsku službu i postao je profesor međunaronog privatnog prava, te građanskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, od marta 1920, a iste godine je naporedo predavao i na Pravnom fakultetu u Subotici.

Profesorsku karijeru je napustio pošto je Nikola Pašić oformio prvu homogenu radikalsku vladu, 16. decembra 1922, i postavio Ninka Perića za ministra socijalne politike. Nastavak njegove karijere bio je neraskidivo vezan sa Nikolom Pašićem, kraljem Aleksandrom i Petrom Živkovićem, po čijim željama je dobijao različite funkcije. U resorima Ministarstva finansija i Ministarstva inostranih dela nije ostavio dubljeg traga, jer se relativno kratko zadržao na položajima ministra. Nešto vidljiviji trag ostavio je kao ministar pravde. Posle Marsejskog atentata ostao je u dobrim odnosima sa Bogoljubom Jevtićem koji mu je ponudio mesto poslanika u Bukureštu, januara 1935. godine. Na taj položaj je postavljen marta iste godine, i obavljao ga je do sredine maja 1936. godine. Milan Stojadinović je želeo da ga premesti za poslanika u Briselu, januara 1936, ali belgijska vlada nije dala agreman. Ninko Perić je zvanično penzionisan 29. juna 1936. godine.[2][3][4][5][6]

  • Sekretar delegacije Kraljevine SHS na Konferenciji mira u Parizu. Izabran za vanrednog profesora Pravnog fakulteta u Beogradu 1920.
  • Ministar socijalne politike od 4. maja do 31. jula 1923. Ministar finansija od 15. aprila do 24. decembra 1926.
  • Ministar inostranih dela od 24. decembra 1926. do 12. aprila 1927.
  • Ministar bez portfelja od 17. aprila do 16. juna zastupao ministre pravde, prosvete, vera.
  • Predsednik Narodne skupštine 1927-28.
  • Predsednik Državnog saveta 1930-31.
  • Poslanik u Bukureštu 1935-36.

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Ninko Perić je od studenstkih dana bio aktivan član Narodne radikalne stranke, prvo kao član radikalskog kluba Slovenski jug, a potom i kao član redakcije časopisa "Slovenski jug", koji je pokrenuo profesor Božidar Marković. Članovi redakcije su pored Ninka Perića bili Milan Stojadinović i Veljko Popović. Prvi put je učestvovao u predizbornoj kampanji u pocerskom srezu 1908. godine. Kada je Nikola Pašić odobrio Ninku Periću da pređe iz službe Ministarstva inostranih dela na Univerzitet u Beogradu, naložio je njegovom tastu Draži Petroviću da počne pripremu terena u pocerskom srezu za poslaničku kandidaturu, ocenivši da bi mu bilo bolje da ostane u politici nego da se posveti akademskoj karijeri. Prvi put je izabran za narodnog poslanika na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920, za srez pocerski. Kasnije je biran u istom srezu i na parlamentarnim izborima 1923, 1925, 1927. i 1931. godine. Kao poslanik pocerskog sreza, Ninko Perić je bio zadužen, između ostalog, i za jačanje partijske strukture u istočnoj Slavoniji. Odnosi Ninka Perića i Nikole Pašića su zahladneli od 1924, usled loših odnosa Perića i Radomira (Rade) Pašića. Međutim, kralj Aleksandar i Petar Živković su počeli da pokazuju sve više poverenja i naklonosti prema Ninku Periću od 1925. godine, te se njegova politička i činovnička karijera nastavila razvijati pod njihovom zaštitom. Ninko Perić i Milan Stojadinović su bili prijatelji od studentskih dana. Njihov odnos je naglo zahladeno, pošto je Perić nasledio Stojadinovića na čelu Ministarstva finansija u vladi Nikole Uzunovića, aprila 1926 godine. Njegova politička karijera je okončana postavljanjem za poslanika u Bukureštu, 1935. godine.[7][8][9][10]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Ninko Perić je oženio Angelinu (Ginu) Petrović, ćerku uglednog šabačkog radikala Dragomira Draže Petrovića sa kojom je imao troje dece.

Dela[uredi | uredi izvor]

Objavio je veliki broj stručnih radova.

  • Menična sposobnost (1909)
  • Teorija zloupotrebe prava (1912)
  • Osnovi građanskog prava - opšti deo (1922)
  • Međunarodno privatno pravo (1926)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ http://www.mfa.gov.rs/sr/index.php/dipl-tradicija/popecitelji?lang=cyr Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. decembar 2019) Ministarstvo inostranih poslova Srbije-spisak min. inostranih poslova
  2. ^ Šašić, Branko (2008). Dr Ninko Perić pocerski feniks. Šabac: Zaslon. str. passim. 
  3. ^ Miletić, Aleksandar R. (2003). „"Iz memoara Ninka Perića (1886-1960)"”. Tokovi istorije. 1—2 (Institut za noviju istoriju Srbije): 141—160. 
  4. ^ Becić, Ivan (2012). Ministarstvo finansija Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. Beograd: Institut za savremenu istoriju. str. 73. ISBN 978-86-7403-173-5. 
  5. ^ Mićić, Srđan (2018). Od birokratije do diplomatije. Istorija jugoslovenske diplomatske službe 1918-1939. Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 99, 133, 179, 249, 250. ISBN 978-86-7005-149-2. 
  6. ^ „Kako je Petar Živković postao najmoćnija figura Kraljevine SHS”. Moj Nedeljnik. Arhivirano iz originala 23. 02. 2020. g. Pristupljeno 6. 4. 2020. 
  7. ^ Šašić, B. Dr Ninko Perić pocerski feniks. 
  8. ^ Miletić, A. R. „"Iz memoara Ninka Perića (1886-1960)"”: 141—161. 
  9. ^ Krivokapić-Jović, Gordana (2002). Oklop bez viteza. O socijalnim osnovama i organizacionoj strukturi Narodne radikalne stranke u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca (1918-1929). Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije. str. 82, 153, 158, 256, 275—277, 374, 379. ISBN 86-7005-031-5. 
  10. ^ Mitrinović, Č. M. (urednik) (1931). Prvo jugoslovensko narodno predstavništvo izabrano 8. novembra 1931. godine. Beograd. str. 51. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Нинко_Перић&oldid=27502329”