Париска мировна конференција 1919.

Из Википедије, слободне енциклопедије

Париска мировна конференција 1919. године је била конференција коју су организовали победници у Првом светском рату како би установили мировне споразуме између Савезника и поражених Централних сила. Конференција је отворена 18. јануара 1919. године и трајала је до 21. јануара 1920. године са неколико прекида.

Преглед[уреди]

Следећи споразуми су постигнути у оквиру Версајског система безбедности:

Овде се може убројити и Споразум Фејсал-Вајцман од 3. јануара 1919. године, везан за Палестину.

Ови мировни споразуми, заједно са решењима Вашингтонске поморске конференције, створили су основе такозваног Версајског (или Версајско-Вашингтонског) система у међународним односима. Преуређење Европе и света на основу ових споразума створиће известан број критичних конфликтних тачака у међународним односима, што ће бити један од узрока Другог светског рата.

Одлука о стварању Лиге народа и одобравање њене повеље такође су догађаји који су се десили на конференцији.

Велика четворка:Дејвид Лојд Џорџ, премијер Британије; Жорж Клемансо, премијер Француске; Вудро Вилсон, председник САД; и Виторио Орландо, премијер Италије; били су доминантне политичке и дипломатске фигуре на конференцији. Одредбе које су наметнуте пораженим земљама биле су заправо резултат њихових разговора.

Учесници[уреди]

Мапа света са учесницима Првог светског рата. Савезници су означени зеленом бојом, Централне силе жутом а неутралне земље сивом.

Земље које су учествовале на конференцији:

Немачка и њени бивши савезници нису могли присуствовати конференцији све док услови и детаљи споразума нису били постигнути. Новостворени РСФСР није био позван да присуствује конференцији.

Ирска је послала представнике у нади да постигне самоопредељење и легитимизира Републику проглашену после Ускршњнег устанка 1916. године, али са мало успеха.

Аустралијски приступ[уреди]

Аустралијски делегати су били Били Хјуз, премијер и Џозеф Кук, министар морнарице. Главни циљеви су били: репарације, анексија Немачке Нове Гвинеје и одбијање јапанског предлога о расној једнакости. И поред великих напора и сцена, Хјуз је морао да прихвати мандат Лиге народа за Нову Гвинеју.

Јапански приступ[уреди]

Јапанску делегацију водио је Сајонџи Кимочи, а у њој су били и барон Макино Нобуаки, гроф Чинда Сутеми (амбасадор у Лондону), Мацуи Кеширо амбасадор у Паризу) и Иџуин Хикокичи (амбасадор у Риму) и други што је укупно чинило цифру од 64 члана. Ни Хара Такахаши (премијер) ни Јасуја Учида (министар спољних послова) нису сматрали да су у позицији да напусте Јапан у тако кратком року после избора. Делегација се фокусирала на два захтева: а) прихватање њиховог предлога о расној једнакости и б) анексију немачких колонија - Шандонг и пацифичких острва северно од екватора. Прави вођа делегације био је Макино, углавном услед болести Сајонџија. Јапан је био незадовољан са резултатима конференције, јер је добио само пола немачких права и напустили су конференцију.

Предлог о расној једнакости[уреди]

Први нацрт поднесен је Комисији лиге народа 13. фебруара као амандман на члан 21:

Пошто је једнакост народа основни принцип Лиге народа, стране уговорнице слажу се да се договоре што пре да омогуће свим страним држављанима држава чланица Лиге, једнак и правичан третман у сваком погледу, не првећи разлику, било правну или фактичку, у погледу њихове расе или националности.

Територијални захтеви[уреди]

Јапанску претензију ка Шандонгу оспоравали су Кинези. На почетку рата, 1914. године, јапанске трупе су заузеле територију дату Немачкој 1897. године. Такође су запосели немачка острва северно од екватора. У току рата, 1917. године Јапан је направио тајни договор са Британијом, Француском и Италијом у вези анексије ових територија. Јапан се такође обавезао да подржи британску анексију немачких острва јужно од екватора. И поред генерално прокинеског става у Версајском споразуму (на инсистирање САД), Шандонг је предат Јапану, што је изазвало велике демонстрације (Покрет 4. мај) и коначног кинсеког повлачења са конференције. Пацифичка острва северно од екватора потпала су под мандат Лиге народа, са јапанском управом.

Приступ САД[уреди]

Пошто председник Вудро Вилсон, главни преговарач САД, није успео да убеди Лојд Џорџа и Клемансоа да подрже његових 14 тачака, конференција је прешла на питање стварања Лиге народа. Пошто је постигнут споразум о најважнијим питањима, предлог документа о Лиги је враћен у САД на одобрење Конгресу. Конгрес се није сложио са чланом 10 који је напад на било коју чланицу Лиге народа сматрао нападом на све чкланице и од њих захтевао помоћ. Вилсон се вратио обесхрабрен и пошто није имао политичку подршку иза себе, главни утицај преузели су Французи и Британци који су инсистирали да Немачка преузме сву и пуну кривицу за рат. Вилсон се са тиме није слагао. Немачка је била приморана да прихвати пуну кривицу за рат, да преда све колоније и део територије и да плати 33 милијарде долара одштете. На иницијативу Вилсона, САД су склопиле засебни мировни споразум са Немачком, који је Конгрес одобрио.

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Париска мировна конференција 1919.

Референце[уреди]

  • MacMillan, Margaret (2001), Peacemakers: Six months that changed the world, John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 0-7195-6237-6
  • Naoko Shimazu (1998), Japan, Race and Equality, Routledge, ISBN 0-415-17207-1

Спољашње везе[уреди]