Odlike umetnosti Leonarda da Vinčija

Period koji danas zovemo visokom renesansom ima svoje korene u Leonardovim delima. Leonardo je rođen sedam godina nakon Botičelija i Peruđina, a pet nakon Filipina Lipija, čiji stilovi bez sumnje pripadaju ranoj renesansi. Štaviše, sva Leonardova najvažnija umetnička dostignuća su dovršena, ili su pri kraju, pre smrti Filipina 1504. godine, prvog umrlog po redu od trojice pomenutih. Činjenica da se Leonarda smatra umetnikom visoke renesanse i o njemu govori zajedno sa Mikelanđelom rođenom dvadeset tri (1475), ili Rafaelom, rođenom trideset jednu godinu posle njega (1483), ukazuje na njegovu revolucionarnu važnost kao stvaraoca rane, firentinske faze visoke renesanse.

Da Vinčijeva filozofija

Istrošena fraza o ljudima koji izgleda da su „ispred svoga vremena” može se slobodno uzeti kao činjenično stanje u slučaju Leonarda. Bio je ispred savremenika ne samo u slikarstvu, vajarstvu i arhitekturi, već i u inženjerstvu, vojnim naukama, botanici, anatomiji, geologiji, geografiji, hidraulici, aerodinamici i optici, pominjući samo neke grane znanja u kojima je došao do presudnih, ali i vrlo originalnih otkrića. Leonardo je bio inspirisan inovacijama u umetnosti i nauci i verovao je u njihovu neraskidivu vezu. Nije ih smatrao odvojenim ni uzajamno zamenjivim i čini se da je za Leonarda nauka bila pragmatično istraživanje prirode, dok je umetnost bila izraz lepote. U svom umetničkom i naučnom radu odbacio je autoritet i istraživao prirodni svet samostalno i nezavisno, bez tradicionalnih predrasuda, ili ograničenja nametnutih verskim dogmama i verovanjima. U doba kada se „preporođeni” autoritet antike nadmetao sa hrišćanstvom, on se nije povinovao ni jednom ni drugom. Izgleda da je za Leonarda konačni autoritet dolazio iz jednog jedinog izvora: čovekovog oka. Tvrdio je da nijedno čulo nije plemenitije od čula vida. Ni jedan rukopis, bez obzira na to kakve su njegove pretenzije na božansko otkrovenje ili filozofski autoritet, nije mogao blokirati dokaze koji dolaze putem vida, ni ometati na njemu zasnovan proces zaključivanja. U svojim beleškama je zapisao:

„Zar ne vidiš da oko obuhvata lepote celog sveta? Ono je glava astronomije; ono stvara kosmologiju; ono upravlja svim ljudskim veštinama i ispravlja ih; pokreće čoveka u razne delove sveta; ono je gospodar matematike, njegova znanja su najtačnija, ono je izmerilo udaljenost i veličinu zvezda; ono je pronašlo elemente i mesta gde se nalaze; … ono je stvorilo arhitekturu i perspektivu, ono je rodilo božanstveno slikarstvo. O, najizvrsnija od svih drugih stvari … Kakve bi hvale mogle da izraze tvoju plemenitost? Koji narodi, koji jezici bi mogli opisati tvoju pravu delatnost? Ono je prozor na ljudskom telu kroz koji duša posmatra lepote sveta i naslađuje se njima; zbog njega se duša miri sa tamnicom ljudskog tela, a bez njega ta tamnica bila bi mučenje za nju …”

Da Vinčijeve beleške

Poznato je dosta toga o Leonardovim razmišljanjima na osnovu njegovih spisa. Hiljade sačuvanih stranica, kreću se od brzih i kratkih komentara do dubokih analiza. Mada ih nikada nije uredio i organizovao u jednu celinu, Leonardove beleške pucaju od ideja i zapažanja koja se neće ponoviti – još manje sistematizovati u jednu skladnu celinu – decenijama i vekovima nakon njega. Retko u njegovim spisima nailazimo na neko ime klasike, za razliku od Albertija i Gibertija, koji su neprekidno citirali klasične uzore. Još ređe nailazimo na pominjanje Boga, ali srećemo zajedljive komentare na račun organizovanog hrišćanstva, na primer, „Zašto se klanjati Sinu kad su sve crkve posvećene Majci?” Međutim, priroda se pominje iznova i iznova, a njegove skice planinskih predela spadaju u najranije detaljne studije pejzaža u istoriji umetnosti.

Leonardove beležnice u kojima je radio skice, studije i zapisivao svoja zapažanja i analize, takođe otkrivaju da je uživao da bude sam, podalje od drugih ljudi i njihovih životnih puteva. Divio se čovekovom telu kao izuzetnom delu prirode, ali je osećao da ljudi ne zaslužuju tako sofisticiran „instrument”. Svoje bližnje je često nazivao „vrećama za hranu” i „punjenje poreske kese”. Uprkos očiglednim pripovedačkim sposobnostima, u njegovim beleškama nema naznake da je ikada mario za drugo ljudsko biće. Firentinac po rođenju, Leonardu su brige i problemi rodnog grada bili strani, te je radio za Lodovika Sforcu, vojvodu Milana, pa čak i za Čezara Bordžiju, sina pape Aleksandra VI, protiv čijih vojski su se Firentinci borili za slobodu svoje Republike.

Moguće je da je deo svoje otuđenosti od drugih Leonardo nasledio iz okolnosti svoga rođenja, jer se rodio kao vanbračni sin notara Ser Pjera i jedne seljanke u malom toskanskom mestu zvanom Vinči, udaljenom četrdeset kilometara od Firence. U ranoj mladosti oduzet je od majke o kojoj se gotovo ništa ne zna, i odgajan u kući svoga oca i njegove supruge. Notar u renesansnoj Italiji proverava zakonitost ugovora, uzima procenat od obe ugovorne strane i može dobro napredovati na društvenoj skali, što je izgleda Leonardov otac i učinio. Ali Leonardov život je bio zamagljen činjenicom da je bio vanbračno dete, što je sa sobom nosilo i određene pravne posledice. Pored toga bio je levoruk, što je u tadašnje doba imalo vrlo nepovoljnu konotaciju (mada je italijanski izraz za levoruke donekle blaga reč „mančino” [mancino], pojam za levo je „sinistro”). Leonardo je pisao zdesna na levo, kako mu je verovatno bilo lakše, i istraživači njegovog dela često koriste ogledalo da bi mogli čitati njegove rukopise.

Još je verovatnije da je smatrao da jedan naučnik i slikar mora da provodi vreme sâm da bi bolje otkrivao, istraživao i mogao da razume čuda prirode, kako je zabeležio u jednom od komentara iz Traktata o slikarstvu, gde savetuje mlade učenike kako dostići majstorstvo u crtanju i slikanju.

U Leonardovim komentarima se često sreće jedno retoričko pitanje: „Ko će mi reći da li je ikada išta dovršeno?” Tačno je da njegovo traganje za neuhvatljivim aspektima prirode nikada nije bilo završeno, a ni mnoga njegova dela onako kako je to on nameravao. Neki njegovi savremenici su zaključili da su ga njegova naučna i inženjerska interesovanja sprečavala da se bolje posveti umetnosti. Iz njegovih crteža se može steći potpunija slika o njegovim interesovanjima i stilu, kako iz onih koji su pripremne studije za određene slike i skulpture, tako i iz drugih vrsta skica koje ilustruju skoro svaku stranicu njegovih rukopisa.

U Leonardovim crtežima nije zanemareno ni najmanje živo biće: mačka, insekt, cvet – sve je vredno pažljivog i dugog posmatranja. Na primer, u jednom crtežu biljaka gde se pojavljuje i betlehemska zvezda, Leonardo je tačno prikazao oblike lišća, ali se takođe bavio i ritmom rasta biljke i neuhvatljivim kvalitetima prirodnog života i kretanja: lišće izgleda kao da raste pred našim očima, kao kod onih modernih dokumentarnih snimaka rasta i cvetanja biljaka. Lakoćom holandskih majstora prelazio je sa mikrokosmosa – sitnih detalja – na makrokosmos – krupni svet – slično kao flamanski majstor Jan van Ajk čije je delo možda i poznavao. Tokom boravka u Milanu, penjao se na padine obližnjih Alpa i zabeležio ono što je video, primetivši, na primer, fosilizovane školjke ugrađene u sedimentne stene. Izračunavši vreme potrebno da priroda proizvede sličan fenomen i da fosili školjki dospeju do takvih visina, zaključio je da svet nije mogao biti stvoren 4004. godine p. n. e., kako su tvrdili tadašnji teolozi.

U svojim beleškama Leonardo je opisao i nemerljivu moć umetnika:

„Slikar je gospodar svih stvari koje čoveku mogu pasti na pamet i zbog toga, ako želi da vidi lepote koje će ga očarati, on ima moć da ih stvori; ako mu se prohte da vidi stvari koje ulivaju strah, ili šaljive i smešne, ili koje stvarno izazivaju sažaljenje, on vlada njima i može da ih stvori. A ako hoće da stvori puste predele, hladovita i sveža mesta za vreme vrućine – on ih naslika, a tako isto i tople predele za vreme zime. Ako želi doline – isto; ako želi da sa visokih planinskih vrhova otkrije široko polje, ili ako mu se prohte da posle njih vidi horizont mora – on to može; a isto tako ako želi da iz niskih dolina vidi visoka brda, ili sa visokih brda niske doline i peskovite obale. I, zaista, ono što postoji u svetu kao suština, stvarnost ili mašta prvo prolazi kroz njegov duh, a zatim kroz ruke, a one su toliko izvrsne da istovremeno jednom jedinom pogledu pružaju skladnu harmoniju kakvu daju stvari.”

Sličnu veštinu je pokazao u jednom crtežu crvenom kredom gde je prikazan jedan pejzaž u naoblačenoj alpskoj dolini, sa olujom koja doseže do snežnih planinskih vrhova. Nijedan raniji umetnik nije tako uverljivo prikazao prostranstvo prirodnog sveta i njegovu prolaznost.

Pored zadovoljstva koje su mu takve studije pružale, one su Leonardu pomagale u promociji jednog od njegovih omiljenih uverenja, onog o nadmoći slikara nad drugim umetnicima. U doba renesanse Bog je neretko nazivan umetnikom i njegov proces stvaranja sveta upoređivan sa procesom stvaranja umetničkih dela. Leonardo je preokrenuo metaforu prikazujući umetničko stvaralaštvo analogno božijem: „Božanstvo koje koristi slikarevu nauku operiše na takav način da se slikarev um pretvara u kopiju božijeg uma, pošto radi slobodno stvarajući različite vrste životinja, biljaka, voća, pejzaža, krajolika, ruševina i drugih mesta koja izazivaju divljenje i poštovanje.”

U Leonardovo doba, slikarstvo je i dalje bilo isključeno iz slobodnih umetnosti uprkos ranijim naporima. U Traktatu o slikarstvu (koji je nakon njegove smrti uredio njegov učenik Frančesko Melci), opširnom argumentacijom je zagovarao ne samo uključivanje slikarstva u slobodne umetnosti već i njegovo preimućstvo nad poezijom ili muzikom, pošto ove ovise od čula sluha, a oko je za Leonarda, kao što smo već upoznali, nadmoćnije čulo. Tvrdio je da je bolje biti gluv nego slep i isticao da kada poslednja nota pesme zamre, muzika je gotova i mora se iznova svirati da bi postojala, dok je slika stalno tu. Pitao je da li je neko putovao daleko da pročita neku pesmu, dok su slike cilj mnogih putovanja i hodočašća. Nakon više sličnih argumenata, Leonardo se usmerio na vajarstvo, za koje je smatrao da ne spada u slobodne umetnosti, ili u najmanju ruku da mu je mesto niže na lestvici, ispod slikarstva. Elegantno odeven i uglađen slikar mogao je raditi sedeći u ateljeu uz otvorene prozore kroz koje pirka blagi povetarac, bez nekog fizičkog napora. Vajar mora klesati kamen čekićem i dletom, znojeći se i prekriven mermernom prašinom koja se meša sa znojem stvarajući peskastu pastu. Vajar takođe trpi zaglušujuću buku čekića i dleta koji udaraju u tvrdi kamen.

Pošto su u tadašnje slobodne umetnosti spadale samo intelektualne aktivnosti u koje nije uključen mehanički i fizički rad, argumentacija je ovde imala za cilj da pokaže da je slikarstvo intelektualna a ne fizička ili mehanička aktivnost.

Ostala interesovanja

Leonardova interesovanja su takođe bila praktične i naučne prirode; mnogi njegovi crteži su inženjerske studije kanalizacionih odvoda, sistema za navodnjavanje, prenosa vode kanalima i vojnih mašina i oružja. Uradio je i niz crteža iz ptičije perspektive gde je prikazao prostrane poglede centralne Italije. Na jednom od njih je prikazao Areco levo od Peruđe u gornjem desnom uglu, sa Sijenom dole levo od centra. Leonardovo poznavanje geografskih terena, što mu je omogućilo da u stvari prikaže ono što mi danas zovemo perspektiva iz vazduha (ili pogled), je veoma upečatljivo. Ovaj crtež je očigledno deo projekta za prenos vode u Arno iz jezera u dolini Kijana, mada je takođe mogao imati neku svrhu za vojne pohode Čezara Bordžije. Leonardo je takođe mogao, bez benefita ispitivačkih instrumenata, da nacrta reljefne mape u modernom smislu, u kojima su terenska uzvišenja, brda i planine, osenčena u skladu sa njihovom visinom.

Leonardov Vitruvijev čovek, oko 1485, pero i mastilo na papiru.

U raspravi O arhitekturi, starorimski arhitekta Vitruvije je opisao kako bi se jedna idealno proporcionalna čovekova figura mogla upisati u krug i kvadrat, sa pupkom u centru. Raniji arhitekti su nezgrapno i sa malo uverljivosti pokušavali da uklope čoveka u ovakvu shemu, ali Leonardo je taj koji je stvorio najubedljiviji prikaz ovog „Vitruvijevog čoveka”. Leonardo je proučavao anatomiju kao niko pre njega. Njegovi crteži u crvenoj kredi – mediju koji je među prvima koristio – pokazuju jednu novu strukturu čovekove figure. U svojim rukopisima opominjao je umetnike da ne preteruju sa isticanjem mišića, kao oni koji pogrešno stvaraju svoje figure nalik „vreći oraha” (verovatno misleći na Mikelanđela), a u svojim crtežima je naglašavao gracioznost celine čovekove figure. Počev od početnih anatomskih studija u Milanu sredinom 1480-ih, Leonardo je secirao više od ukupno trideset tela. Anatomske crteže, rađene za potrebe njegovih naučnih istraživanja i demonstracije, obično prate komentari i beleške pisani dok je izvodio seciranje. Jedan crtež u kom se mišiće čovekove noge upoređuje sa zategnutim užetom, pokazuje kako je Leonardo pokušao da shvati složenost anatomije na jedan lucidan i naučan način. Ovi crteži su deo korpusa njegovog istraživanja prirodnog sveta, na koje tek povremeno utiče tradicija nauštrb direktnog posmatranja. Leonardove analize veze između mišića i tetiva sa kostima i jednoglasnog rada zglobova i mišića, imale su neposrednog odjeka na umetnost visoke i kasne renesanse, ali su malo uticale na njegovu vlastitu umetnost, koja je praktično zaustavljena u vreme kada je započeo ovu obimnu seriju anatomskih studija i analiza.

Leonardovi crteži mašina su tako precizni i principi uključeni u njihov rad toliko jasni da je modernim inženjerima bilo moguće da naprave više njih na osnovu njegovih planova. U njih su uključena različita usavršavanja skoro svih vrsta tadašnjih mehaničkih principa, poboljšanja pumpi, kola za vuču, remena i oruđa. Njegovi dizajni oružja se kreću od ukrštenih streljačkih lukova pa do bornih kola opremljenih rotirajućim oštricama za raskomadavanje neprijatelja, uključujući poboljšanja artiljerijskog i, ironično, oružja za odbranu od njegovih vlastitih inovacija. Među njegovim pronalascima su i automotivne mašine opremljene diferencijalnim prenosom, jedna pokretna tvrđava donekle nalik modernom tenku i različite leteće mašine, svakoj od kojih je, međutim, nedostajao odgovarajući izvor pokretačke energije. Leonardove optičke studije i njegov izum mašine za brušenje konkavnih ogledala, su rezultirali izumom teleskopa 1509. godine, vek pre Galileja.

Koliko je poznato, nijedan od Leonardovih arhitektonskih planova nikada nije sproveden u delo, ali su njegovi arhitektonski crteži promovisali nove principe projektovanja i izgradnje koji su imali velikog efekta na građevine renesanse. Moglo bi se reći da je Leonardo u svojim crtežima zasnovao ovaj novi stil arhitekture visoke renesanse, baš kao što je to učinio u slikarstvu. Za Leonbatistu Albertija, kog je mladi Leonardo možda upoznao, a za čije ideje je sigurno znao, najbolji oblik građevine je bio onaj centralne osnove, jer je, po njemu, arhitektura zasnovana na prirodi, a priroda je izgradila strukturu biljaka i životinja po centralnoj osnovi. Pored ovoga, Vitruvijeva tvrdnja da je krug idealna i univerzalna forma, u periodu renesanse je bila inspiracija za niz kupolastih crkava sa centralnim osnovom od kojih je najvažnija i najistaknutija nova crkva Sv. Petra u Rimu, koju su projektovali Donato Bramante (plan osnove i glavnu strukturu) i Mikelnađelo (kupolu). Na neke od ovih građevina, vrlo je moguće da su uticali Leonardovi crteži. Vazari se žalio da je Leonardo gubio vreme puneći listove papira besmislenim kvadratima, trouglovima, krugovima i sl., međutim, ono što je on najverovatnije radio jeste da istražuje permutacije i kombinacije geometrijskih figura dok je razvijao tlocrte građevina. U svojim arhitektonskim crtežima Leonardo počinje od osnove sačinjene od prostih geometrijskih elemenata, da bi zatim krećući se zdesna u lijevo, podizao crkvu u perspektivi prema njoj. Jedan crtež prikazuje osmougaonu crkvu okruženu sa osam kupolastih kružnih kapela, svaka sa osam niša; plan u obliku strukture dijamanta sa apsidama na bokovima i torverom na vrhu; pored nje su i skice za još dve građevine centralne osnove. Iako ovi planovi slede Albertijeva načela, detalji podsećaju na Bruneleskijevu kupolu za katedralu Firence, i njegov plan za Santo Spirito. Krajnji rezultat je, međutim, nešto sasvim novo. Leonardove građevine nisu prosto suprotstavljanje plošne ravni, kao kod Bruneleskija, niti lebdeće mase kao kod Albertija. Leonardove sliče živim organizmima koji se šire prema spolja iz svog centralnog jezgra, poput latica cveća ili krakova snežne pahuljice. Ovo što je Leonardo ovde stvorio – a što je baza renesansne kompozicije u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu – ujedinjena je celina koja je proizvod međusobne dinamične povezanosti njenih sastavnih delova. Antonio del Polajuolo, došao je do slične ideje u trougaonoj kompoziciji strelaca u svom sv. Sebastijanu – ili mu je možda to sugerisao mladi Leonardo (ulaz u radionicu Leonardovog učitelja Verokija je bio pored ulaza u radionicu braće Polajuolo).

Leonardo se nije zaustavio na studijama pojedinačnih građevina ili njihovih delova, poput kupole za zamak Svorce koju je nacrtao na istoj stranici papira na kojoj je studija jednog mladića kog je kasnije iskoristio za apostola u Tajnoj večeri. Takođe je projektovao rešenja za urbanističke probleme svoga vremena, uključujući podzemne kanalizacione kanale, ulice za saobraćaj konja i kočija pored uzdignutih pešačkih pločnika, i pešačke zone namenjene za šetnju i uživanje. Nijedan od pomenutih projekata nije realizovan u to vreme, ali su ideje tipičan izraz Leonardove brige za otkrivanje pravila reda u prividnom neredu i haosu.

Ono što ga je možda najviše fasciniralo od bilo kog drugo prirodnog fenomena bilo je kretanje i ponašanje vode. Njegove beležnice su pune shema o dovodima vode u grad slobodno i bez prepreka, kako bi je se moglo iskoristiti za prevoz u lukama i poslužiti kao siguran medij za saobraćaj i teretni prevoz u rekama i jezerima. Leonardo je sigurno satima proučavao obrasce udara vode u ploveće telo, koje u njega prodire u spiralnim vrtlozima, koji kada ponovo izađu na površinu stvaraju mehuriće koji se kreću u koncentričnim krugovima. Ponekad bi bacao dasku pod različitim uglovima u jaku vodenu struju potoka i zatim crtao uzorke koji bi tako nastali. Na kraju je primetio da njihovi oblici podsećaju na uvojke kose i da se principi spiralnog rasta u lišću biljaka nalaze i u kretanju vode.

Na stranici na kojoj je nacrtao čovekove srčane zaliske, napisao je: „Neka niko ko nije matematičar ne čita moje principe”. Važan izvor Leonardovih naučnih istraživanja i kreativne mašte bilo je njegovo shvatanje da se priroda temelji na matematičkim strukturama. Vera u sigurnost matematičkih principa omogućila je Leonardu da poveže širok, ali raznolik spektar studija. Objedinjena, piramidalna kompozicija likova u njegovoj Bogorodici u pećini, i piramidalni oblik padobrana koji je dizajnirao, povezani su sa njegovim razumevanjem efikasnosti demonstrirane u trouglastom srčanom zalisku, ili u uređaju koji koristi tri kuglična ležaja. Leonardova upotreba trougla u slikarstvu povezana je tako sa njegovim istraživanjima prirode i mehanike, dokazujući da je umetnost, kako je napisao, „zaista nauka”.

Psihoanaliza

Godine 1910. Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize je za Leonarda rekao:

„Veliki Leonardo je održao dečački duh celog života; kaže se da svi veliki ljudi moraju sačuvati ponešto iz svoga detinjstva. On se igrao i u odraslom dobu, zbog čega je ponekad svojim savremenicima izgledao kao uklet i nerazumljiv čovek”.