Паклена поморанџа

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Paklena pomorandža
Filmski poster
Izvorni naslovA Clockwork Orange
RežijaStenli Kjubrik
ScenarioStenli Kjubrik
ProducentStenli Kjubrik
Glavne ulogeMalkom Makdauel
Patrik Magi
SnimateljKlod Renoar
Godina1971.
Trajanje136 minuta
Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo
 SAD
Jezikengleski
Budžet2,2 miliona dolara
Zarada26,6 miliona dolara
IMDb veza

Paklena pomorandža (engl. A Clockwork Orange) je britansko-američki film iz 1971. godine. Režirao ga je Stenli Kjubrik, po istoimenom romanu Entonija Burdžesa koji je objavljen 1959. godine.[1] Film sadrži uznemirujuće, nasilne slike koje stavljaju akcenat na psihijatriju, maloletnu delinkvenciju, i druge socijalne, političke i ekonomske situacije u distopijskoj budućoj Britaniji.

Aleks (Malkom Makdauel), glavni junak, je harizmatični, sociopatski delikvent koga interesuje klasična muzika (naročito Betoven), silovanje, i ono što obuhvata termin „ultra nasilje”. On je vođa male grupe mangupa (Pit, Džordž i Dim), koji ih naziva „droogs” (iz ruskog jezika drug, prijatelj, ortak). Film prati užasne kriminalne radnje družine, njegovo hvatanje, i pokušaj rehabilitacije kroz kontroverzno psihološko uslovljavanje. Aleks je narator veći dio filma u Nadsatu, a tinejdžerski žargoni su sastavljeni od slovenskih jezika (naročito ruskog), engleskog.

Radnja filma[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

U futurističkom Londonu, Aleks Delardž je vođa svoje družine, Džordža, Dima i Pita. Jedne noći, nakon što upotrebe „plus mleka” (mleko pomešano sa drogom), započinju veče „ultra nasilja”, uključujući prebijanje starog skitnice i borbom protiv suparničke bande vođene Bilibojom. Ukradenim autom, odlaze van grada i nailaze na dom pisca F. Aleksandra, gde ga toliko tuku da će ostati nepokretan do kraja života. Aleks zatim siluje njegovu suprugu.

Sledećeg dana, pošto izostaje iz škole, Aleks razgovara sa činovnikom za uslovno oslobođenje, g. P.R. Deltoid, koji je svestan nasilja koje Aleks čini i upozorava ga. Aleks zatim odlazi u muzičku kuću gde upoznaje dve devojke, Sonijetu i Marti. Odvodi ih kući i ima seksualni odnos sa njima.

Te noći, njegova družina pokazuje nezadovoljstvo zbog Aleksovih sitnih krađa, tražeći veću jednakost i profitabilnije krađe. Aleks potvrđuje svoje vođstvo prebivši ih. Nakon toga Aleks upada u vilu bogate žene, dok njegova družina ostaje ispred vrata. Aleks udara ženu statuom. Čuvši policijske sirene, Aleks pokušava da pobegne, ali Dim ga udara flašom mleka preko lica, ostavivši ga iznenađenog i krvavog. Aleks je uhvaćen i pretučen od strane policije. Deltoid mu pljuje u lice nakon što saznaje da je žena preminula u bolnici. Aleks je osuđen na 14 godina robije.

Nakon dve godine robijanja, ministar unutrašnjih poslova dolazi u zatvor u potrazi za oglednim kunićima, za eksperimentalnu terapiju averzije zbog rehabilitovanja kriminalaca kroz dve sedmice; Aleks se prijavljuje. Taj proces uključuje drogiranje subjekta, vezanje za stolicu, nasilno držanje očnih kapaka otvorenim i prisilno gledanje slika nasilja. Aleksu postaje muka od droga. On shvata da je iz jednog od filmova Betovenova muzika, inače njegovog omiljenog kompozitora i da će terapija učiniti da mu bule zlo od te muzike. On pokušava da okonča terapiju ali bezuspešno.

Nakon dve nedelje terapije, ministar unutrašnjih poslova organizuje skup da se dokaže da je Aleks „izlečen”. Pokazano je da nije u stanju da se odupre glumcu koji ga vređa i napada, i postaje bolestan kada vidi golu ženu. Zatvorski sveštenik je protiv ovoga, smatrajući da je Aleksu oduzeto pravo slobode koju je Bog podario. Upravnik zatvora kaže da nije zainteresovan za etiku i da ga jedino zanima smanjenje stope kriminala i otkriva groznu zakrčenost naših zatvora.

Aleks je oslobođen i saznaje da je njegove lične stvari uzela policija da pomogne restituciju kod žrtava, i da su njegovi roditelji izdali njegovu sobu. Beskućnik, Aleks sreće matorog skitnicu kojeg je davno pretukao, koji ga napada sa nekoliko svojih prijatelja. Aleks spašavaju dva policajca za koje se ispostavlja da su Dim i Džordži. Oni odvode Aleksa u šumu, gde ga tuku i skoro udave u vodi. Ošamućeni Aleks luta šumom i dolazi do kuće pisca g. Aleksandra, koji je nepokretan, i tu pada u nesvest. Aleks, budeći se, shvata da se za njega brinu Aleksandar i njegov lični sluga, Džulijan. G. Aleksandar, koji nije prepoznao Aleksa kao svog napadača, pročitao je o njegovom lečenju u novinama. Videvši Aleksa kao političko oružje koje može upotrebiti protiv vlasti, g. Aleksandar se priprema da upozna Aleksa sa svojim kolegama, ali čuje Aleksa kako peva istu pesmu koju je pevao kad mu je silovao ženu i ponovo mu kroz glavu prolazi taj nemio događaj. Uz pomoć svojih kolega, Aleksandar drogira Aleksa i stavlja ga u zaključanu spavaću sobu. Aleks se budi uz Betovenovu Devetu simfoniju. Osećajući nesnosan bol, on se baca kroz prozor i pada u nesvest.

Aleks se budi u bolnici. Dok su mu radili serije psiholoških testova, Aleks uviđa da više nema averzije ka nasilju. Ministar unutrašnjih poslova dolazi i izvinjava se Aleksu. Nudi da mu pomogne i da mu nađe posao. Kao znak dobre volje, ministar dovodi muzičku liniju koja pušta Betovenovu devetu simfoniju. Aleks počinje razmišljati o nasilju i ima žive misli o tome kako ima odnos u snegu sa ženom dok publika gleda, govoreći sebi: „Bogme, izlečen sam!”[2][1][3]

Uloge[uredi | uredi izvor]

Razlike između filma i romana[uredi | uredi izvor]

Kjubrik se uglavnom držao priče iz romana, preskočivši poslednji deo, u kojem je Aleks ostario i prerastao sociopatiju. Dok u filmu Aleks dobija državni posao − što implicira da je ostao sociopata u srcu − roman se završava pozitivno po Aleksa.

  • U romanu, Aleksovo prezime nije otkriveno, dok u filmu, njegovo prezime je Delardž.
  • Na početku romana, Aleks je 15-godišnji delikvent koji iza sebe ima dosta zločina. U filmu, da se ublaži polemika, Aleks je nešto stariji, oko 17−18 godina.
  • U filmu, Aleks ima zmiju ljubimca. To se ne spominje u romanu.
  • U romanu, F. Aleksandar prepoznaje Aleksa kao svog napadača kroz nekoliko neopreznih naznaka. U filmu, Aleks biva prepoznat kada počne da peva pesmu tokom kupanja.
  • U romanu, Aleksu je ponuđena terapija nakon što ubije drugog zatvorenika koji ga je seksualno uznemiravao. U filmu, ta scena je izbrisana, i umesto toga Aleks se dobrovoljno javlja da učestvuje u terapiji.
  • U romanu, Aleks drogira i siluje dve 10-godišnje devojčice. U filmu, te devojčice su zapravo devojke koje su pristale na odnos, bez ikakvih naznaka koje ukazuju na korišćenje droge ili bilo kakvog nasilja.
  • U romanu, pisac je radio na projektu Paklena Pomorandža kada Aleks i njegova družina upadaju u kuću. U filmu, naslov projekta se ne vidi, tako ostavljajući film bez dodira sa naslovom.
  • Na početku filma, Aleks i njegovi drugovi brutalno tuku jednog pijanog starca. Posle, kada Aleksa puste na slobodu, taj čovek ga prepoznaje. Starac okuplja nekoliko prijatelja beskućnika da tuku Aleksa, koji nije u stanju da se brani. Ovih scena nema u knjizi, ali ima slična scena u kojoj stariji čovek ide kući iz biblioteke i dobija batine od Aleksa i drugova i pritom mu knjige bivaju uništene. Pošto je Aleks pušten na slobodu, odlučuje da se ubije i odlazi u biblioteku da pronađe knjigu kako bi to uradio. Tamo ga prepoznaje stariji čovek kojeg je prebio i starac ga napada zajedno sa nekoliko prijatelja iz biblioteke.
  • Aleks je skoro pretučen na smrt od strane policije posle rehabilitacije. U filmu, policajci su njegovi bivši drugovi, Dim i Džordži. U knjizi, umesto Džordžija, za koga je rečeno da je ubijen, drugi policajac je Biliboj, vođa suparničke bande protiv koje se Aleks ranije tukao, i u filmu i u knjizi. Ovo je značajna razlika jer su Dim i Džordži bili izrugivani od strane Aleksa pre njegove terapije a Biliboj je skoro umro, što ukazuje da batine koje je Aleks dobio su daleko bolesnije i gore.
  • U romanu, Aleks ne može da podnese nijednu vrstu muzike, a u filmu jedino ne može Betovenovu Devetu Simfoniju.[3]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Tri nominacije za Zlatni globus (najbolji film, režija, glavni glumac Malkom Makdauel).
  • Četiri nominacije za Oskara (najbolji film, režija, scenario, montaža).[3]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš. Beograd. 2008. str. 530. 
  2. ^ „Paklena pomorandža”. Tv Profil. Pristupljeno 2. 2. 2020. 
  3. ^ a b v „Paklena pomorandža - Priča o filmu”. Art Mozaik. Arhivirano iz originala 02. 02. 2020. g. Pristupljeno 2. 2. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Paklena pomorandža na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Паклена_поморанџа&oldid=26544968”