Patagonijska pustinja
| Patagonijska pustinja | |
|---|---|
 | |
| Lokacija |  Argentina Čile Velika Britanija(Folklandska ostrva) |
| Površina | 572 883 (zaštićeno 70,970) km2 |
| Geologija | |
| Tip | pašnjaci, savane i grmlje |
| Geografija | |
| Koordinate | 41° 19′ J; 69° 19′ Z / 41.32° J; 69.32° Z |
Patagonijska pustinja, poznata i kao Patagonijska stepa, najveća je pustinja u Argentini i po površini je 8. po veličini pustinja na svetu, zauzima 673.000 km². Nalazi se prvenstveno u Argentini i omeđena je Andima na zapadu i Atlantskim okeanom na istoku, u regionu Patagonije, na jugu Argentine. Na severu pustinja se svrstava u region Kujo i Monte. Centralnim delovima stepe dominiraju žbunaste i zeljaste biljne vrste, mada na zapadu, gde su padavine veće, grmlje zamenju trave.[1] Topografski se pustinja sastoji od naizmeničnih ravnica i masiva ispresecanih dolinama reka i kanjona. Zapadniji delovi stepe imaju jezera ledničkog porekla i svrstavaju se u neplodne planine ili hladne umerene šume duž dolina.
Naseljena lovcima-sakupljačima od pre-hispanskih vremena, pustinja se suočava sa migracijom u 19. veku Argentinaca, Velšana, i drugih evropskih naroda, transformišući je iz konfliktne pogranične zone u sastavni deo Argentine, uz gajenje goveda, ovaca i konja kao primarne upotrebe zemljišta.
Patagonijska pustinja postoji od srednjeg miocena (pre 14–12 miliona godina) i nastala je podizanjem Anda ka zapadu.[2]
Geografija i klima[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Patagonijska pustinja je najveća na 40. paraleli, hladna zimska pustinja, gde temperatura retko prelazi 12 °C i prosečno samo 3 °C. Region doživljava oko sedam meseci zime i pet meseci leta. Mraz nije neuobičajen u pustinji, ali zbog vrlo suvog stanja tokom cele godine sneg je retkost. Andi, na zapadu pustinje, primarni su razlog statusa Patagonijske pustinje jer sprečavaju da zapadni protok vlage iz južnog Tihog okeana da dospe u unutrašnjost. Ovo stvara kišnu senku koja objašnjava nastanak pustinje i zato se, uprkos tome što je približno polovina pustinje udaljena samo oko 200 milja od okeana, u regionu nalazi tako velika pustinja.[3] Hladna Folklandska struja u blizini atlantske obale Južne Amerike takođe doprinosi suvoći područja.
Mogu se razlikovati različite klime: obala severno od 45. paralele je mnogo blaža zbog toplih strujanja iz Brazila, a cela severna polovina regiona je znatno toplija leti, kada preovlađuje sunčano vreme. Dnevne temperature leti dosežu 31 °C u regiji Rio Kolorado, uglavnom 26 °C do 29 °C na severnoj obali i 24 °C do 28 °C u severnoj ravnici, sa noćima pri oko 12 °C do 15 °C u primorju i između 7 °C i 10 °C u stepi. Na jugu se letnje temperature smanjuju sa 22 °C na samo 16 °C duž obale, a od 24 °C do 17 °C duž stepa, dok je noćima od 8 °C do 11 °C na obali, a od 6 °C do 10 °C u stepi.
Tokom zime su blizina obale i nadmorska visina glavni faktori: dok severna obalna područja imaju blage zime, od 2 °C noću do oko 11 °C tokom dana, južni Santa Kruz kreće se od -2 °C do 5 °C, a Tijera del Fuego, od -3 °C do 3 °C, sa srednjom vrednošću od 0 °C. U unutrašnjosti se temperature severne oblasti kreću od 0 °C do 10 °C u niskim predelima, a od -5 °C do 5 °C na visoravnima (opet, srednja vrednost oko 0 °C), dok se na jugu u niskim područjima kreću od -3 °C do 4 °C, a na višim područjima su ispod 0 °C. Najhladnija mesta obično registruju temperature između -20 °C i -25 °C tokom hladnih talasa, a zvanični rekord je -33,9 °C u provinciji Čubut. Međutim, neki gradovi tvrde da su evidentirali oko -35 °C.
Letnji mraz je uobičajen svuda, osim na severnoj obali, pa čak i susnežica i slab sneg mogu pasti tokom tople sezone. Vetrovi su stalni i vrlo jaki, u većini slučajeva zapadni.
Pre formiranja Anda, region je verovatno bio pokriven umerenim šumama. Međutim, nakon formiranja Anda, pepeo iz obližnjih vulkana prekrivao je šume, a vode zasićene mineralima prodirale su u panjeve, fosilizujući drveće i stvarajući jednu od najbolje očuvanih okamenjenih šuma u središtu pustinje.[4] Patagonija se uglavnom sastoji od šljunkovitih ravnica i visoravni sa kanjonima od peščara i glinenim oblicima, isklesanim od pustinjskog vetra.[5] Regija koja obuhvata pustinju, međutim, ima mnogo različitih osobina. Privremene reke, jezera i drenažni depoziti od prolećnog otapanja sa Anda formiraju se godišnje, ugošćujući razne plovuše i vodene trave. Razne ledničke, rečne i vulkanske naslage takođe se nalaze u regionu i vremenom su značajno uticale na klimu pustinje, posebno doprinoseći sedimentima šljunka koji pokrivaju delove Patagonije.
Pustinja je takođe prilično vetrovita, što je rezultat efekta kišne senke i spuštanja hladnog planinskog vazduha. Ovaj vetar pomaže da Patagonija postane jedan od najvećih izvora prašine iznad južnog Atlantskog okeana.[6]
Na zapadu Patagonijskih pašnjaka - deo Patagonijske pustinje, su šume južne bukve Magelanovih subpolarnih šuma.[7]
Vulkanske stene pokrivaju više od 120.000 km² Patagonijske pustinje, uglavnom u masivu Somun Kura (tj Severno-patagonijski masiv) i masivu Deseado.[8] Neka druga vulkanska područja uključuju vulkansko polje Pali-Aike u blizini Magelanovog moreuza. Vulkanske stene rezultat su izalučnog bazena raspoređenog uglavnom u dve epizode: jedna u eocenu i miocenu, a druga od kasnog miocena do pleistocena.
Fauna i flora[uredi | uredi izvor]
Uprkos surovom pustinjskom okruženju, brojne životinje žive u Patagoniji. Neke žive samo u geografski raznolikim periferijama pustinje, gde je hrana obilnija, a životna sredina manje neprijateljska, ali se svi nalaze u regionu koji obuhvata Patagoniju. Podzemna kukumavka, mali nandu, gvanako, mara, armadilo, patagonijska lasica, puma, patagonijska siva lisica, pustinjska iguana, zmija i razne vrste orlova i jastrebova su neke od različitih životinja koje žive u regionu.
Flora regiona prilično je obična zbog klime i uključuje nekoliko vrsta pustinjskog grmlja poput Acantholippia i Benthamiella i busenove trave poput kovilja i vlasnjače. Vodene trave i veća flora postoje na periferiji pustinje i oko efemernih jezera koja nastaju u toku otapanja sa Anda.
Korišćenje zemljišta od strane ljudi[uredi | uredi izvor]
U pustinji su u prošlosti živeli razni autohtoni narodi, o čemu svedoče pećinske slike u tom području. Najraniji stanovnici pustinje su stanovnici kompleksa Teuelče. Teuelčesi su živeli kao lovci-sakupljači i nisu se bavili poljoprivredom u dolinama pustinje. U 18. i 19. veku severni deo pustinje je bio pod uticajem Mapučea (Araukanaca) tokom procesa araukanizacije. Mapuči su došli da se bave gajenjem konja u severnom delu patagonijske stepe. Plemena Mapučea su došla da kontrolišu trgovinu preko pustinje i trguju sa gradovima južnog Čilea, kao i sa Buenos Airesom i regionom Kujo.
Od sredine 19. veka nadalje, nekoliko argentinskih i evropskih naselja, od kojih su neka sporadična, pojavilo se na ivicama pustinje. Najvažnije su utvrdili velški imigranti 1860. godine na izlivu reke Čubut. Perito Moreno je istraživao pustinju 1870-ih. 1870-ih argentinska vojska je preduzela kampanju Osvajanja pustinje, masovno poražavajući vođe Mapučea. Osvajanje pustinje praćeno je naglim padom autohtonog stanovništva pustinje; neki su progonjeni u Čile i periferna područja u Andima. Procenjuje se da je Osvajanje pustinje prouzrokovalo smrt oko 1.000 starosedelaca Amerike. Uz to je zarobljeno 10.000 američkih domorodaca, od kojih je 3.000 završilo u Buenos Airesu odvojeno po polovima kako bi se izbeglo razmnožavanje. Ugovorom o granici iz 1881. između Čilea i Argentine kupljen je veći deo pustinje pod definitivnim argentinskim suverenitetom.
U nekoliko decenija pre i posle 1900. godine, manje suvi delovi patagonske stepe doživeli su procvat uzgoja ovaca, transformišući region u jedan od najvećih svetskih izvoznika proizvoda od ovaca.
Područje je danas slabo naseljeno i oni koji ovde žive opstaju uglavnom uzgajanjem stoke poput ovaca i koza. Iskopavanje resursa, posebno nafte, gasa i uglja u delovima regiona, još je jedan način na koji ljudi stupaju u interakciju i utiču na pustinjsko okruženje.
Zaštićena područja[uredi | uredi izvor]
Procenom iz 2017. godine utvrđeno je da je 70.970 km², ili 12%, ekoregiona u zaštićenim područjima. Zaštićena područja uključuju Nacionalni park Perito Moreno, Rezervat biosfere Azul Patagonije i Rezervat biosfere Valdes.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ The Physical Geography of Patagonia and Tierra del Fuego. Andrea M. J. Coronato, Fernando Coronato, Elizabeth Mazzoni and Mirian Vazquez
- ^ Folguera, Andrés; Encinas, Alfonso; Echaurren, Andrés; Gianni, Guido; Orts, Darío; Valencia, Víctor; Carrasco, Gabriel (2018). „Constraints on the Neogene growth of the central Patagonian Andes at thelatitude of the Chile triple junction (45–47°S) using U/Pb geochronology insynorogenic strata”. Tectonophysics. 744: 134–154. doi:10.1016/j.tecto.2018.06.011.
- ^ McDonald, James E. Climatology of Arid Lands Arhivirano 2007-06-16 na sajtu Wayback Machine, Arid Lands Information Center, University of Arizona.
- ^ PBS. Central Steppes
- ^ BBC. Paian Arhivirano 2008-01-03 na sajtu Wayback Machine
- ^ Gasso, S.; Gaiero, D. M.; Villoslada, B.; Liske, E. Observations and Measurements of Dust Transport from the Patagonia Desert into the South Atlantic Ocean in 2004 and 2005. The Smithsonian/NASA Astrophysics Data System, Harvard University.
- ^ World Wildlife Fund; C.Michael Hogan. 2010. Magellanic subpolar forests. Encyclopedia of Earth, National Council for Science and the Environment. Washington DC
- ^ Late Cenozoic Quaternary Volcanism in Patagonia and Tierra del Fuego. Hugo Corbella and Luis E. Lara
Литература[uredi | uredi izvor]
- Gasso, S.; Stein, A.F. (2007). „Does dust from Patagonia reach the sub-Antarctic Atlantic ocean?”. Geophys. Res. Lett. 34 (1): L01801. Bibcode:2007GeoRL..34.1801G. doi:10.1029/2006GL027693.
- McConnell, Joseph R.; Aristarain, Alberto J.; Banta, J. Ryan; Edwards, P. Ross; Simo, Jefferson C. (2007). „20th-Century doubling in dust archived in an Antarctic Peninsula ice core parallels climate change and desertification in South America”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 104 (14): 5743—5748. Bibcode:2007PNAS..104.5743M. PMC 1851562
. PMID 17389397. doi:10.1073/pnas.0607657104. - The Last Cowboys at the End of the World: The Story of the Gauchos of Patagonia, Nick Reding, (2002) ISBN 0-609-81004-9
- The Old Patagonian Express, Paul Theroux, 1979.
- In Patagonia, Bruce Chatwin, 1977 and (1988) ISBN 0-14-243719-0
- Patagonia Express, Luis Sepulveda, (2004) ISBN 978-8483835784
- Patagonia: A Cultural History, Chris Moss, (2008) ISBN 978-1-904955-38-2
- Patagonia: A Forgotten Land: From Magellan to Peron, C. A. Brebbia, (2006) ISBN 978-1-84564-061-3
- The Wild Shores of Patagonia: The Valdés Peninsula & Punta Tombo, Jasmine Rossi, (2000) ISBN 0-8109-4352-2
- Luciana Vismara, Maurizio OM Ongaro, PATAGONIA – E-BOOK W/ UNPUBLISHED FOTOS, MAPS, TEXTS (Formato Kindle – 6 November 2011) – eBook Kindle
- Adventures in Patagonia: a missionary's exploring trip, Titus Coan, 1880. Library of Congress Control Number 03009975. A list of writings relating to Patagonia, 320-21.
- Idle Days in Patagonia by William Henry Hudson, Chapman and Hall Ltd, London, 1893
- Bruniard, Enrique D. (1982). „La diagonal árida Argentina: un límite climático real”. Revista Geográfica (na jeziku: Spanish): 5—20.
- Villagrán, Carolina; Hinojosa, Luis Felipe (1997). „Historia de los bosques del sur de Sudamérica, II: Análisis fitogeográfico”. Revista Chilena de Historia Natural (na jeziku: Spanish). 70: 241—267.
- Folguera, Andrés; Encinas, Alfonso; Echaurren, Andrés; Gianni, Guido; Orts, Darío; Valencia, Víctor; Carrasco, Gabriel (2018). „Constraints on the Neogene growth of the central Patagonian Andes at thelatitude of the Chile triple junction (45–47°S) using U/Pb geochronology insynorogenic strata”. Tectonophysics. 744: 134—154. doi:10.1016/j.tecto.2018.06.011. hdl:11336/88399 .
- Bruniard, Enrique D. (1982). „La diagonal árida Argentina: un límite climático real”. Revista Geográfica (na jeziku: španski): 5—20.
- Villagrán, Carolina; Hinojosa, Luis Felipe (1997). „Historia de los bosques del sur de Sudamérica, II: Análisis fitogeográfico”. Revista Chilena de Historia Natural (na jeziku: španski). 70: 241—267.
- Abraham, Elena María; Rodríguez, María Daniela; Rubio, María Clara; Guida-Johnson, Bárbara; Gomez, Laura; Rubio, Cecilia (2020-01-08). „Disentangling the concept of "South American Arid Diagonal"”. Journal of Arid Environments. 175: 104089. Bibcode:2020JArEn.175j4089A. S2CID 213655544. doi:10.1016/j.jaridenv.2019.104089.
- Armesto, Juan J.; Arrollo, Mary T.K.; Hinojosa, Luis F. (2007). „The Mediterranean Environment of Central Chile”. Ur.: Veblen, Thomas T.; Young, Kenneth R.; Orme, Anthony R. Physical Geography of South America. Oxford University Press. str. 184—199.
- Villagrán, Carolina; Hinojosa, Luis Felipe (2005). „Esquema biogeográfico de Chile”. Ur.: Llorente Bousquests, Jorge; Morrone, Juan J. Regionalización Biogeográfica en Iberoámeríca y tópicos afines (na jeziku: španski). Mexico: Ediciones de la Universidad Nacional Autónoma de México, Jiménez Editores.
- Folguera, Andrés; Encinas, Alfonso; Echaurren, Andrés; Gianni, Guido; Orts, Darío; Valencia, Víctor; Carrasco, Gabriel (2018). „Constraints on the Neogene growth of the central Patagonian Andes at the latitude of the Chile triple junction (45–47°S) using U/Pb geochronology insynorogenic strata”. Tectonophysics. 744: 134—154. Bibcode:2018Tectp.744..134F. S2CID 135214581. doi:10.1016/j.tecto.2018.06.011. hdl:11336/88399 .
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- „Patagonian Steppe”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund.
