Rektum

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Rektum
Retto(anatomia).png
Anatomija debelog creva (kolona) crvenom bojom označen je njegov završni deo — rektum
Rectum anatomy en.svg
Anatomija anusa i rktuma
Detalji
Latinski rectum intestinum
Prekurzor Hindgut
Dio Large intestine
Sistem Gastrointestinal system
Superior rectal artery (first two-thirds of rectum), middle rectal artery (last third of rectum)
Superior rectal veins, middle rectal veins
Inferior anal nerves, inferior mesenteric ganglia[1]
Inferior mesenteric lymph nodes, pararectal lymph nodes, internal iliac lymph nodes, Deep inguinal lymph nodes
Pokazatelji
Grejova anatomija p.1183
TA A05.7.04.001
FMA 14544
Anatomska terminologija

Rektum ili pravo crevo (lat. rectum intestinum) je šuplja mišićna cevasta struktura dugačka oko 12 sm. koja se sastoji od kontinuiranog sloja longitudinalnog mišića koji se prepliće sa cirkularnim mišićnim slojem iznad koga se nalazi, koji služi kao privremeno skladište svarene hrane (fecesa). Kako se rektalni zidovi šire punjenjem, aktiviraju se receptori koji se nalaze u njegovom zidu, i signaliziraju mozgu preko aferentnih puteva da je stolica stigla u tu anatomsku strukturu, stvarajući tako osećaj potrebe za defekacijom (proces otvaranja spoljašnjeg i unutrašnjeg sfinktera anusa), praćen peristaltičkim pokretima debelog creva i rektuma, kako bi se iz njihovog lumena oslobodio feces (stolica). U slučaju prolongiranog defekcije, sadržaj se delimično vraća u debelo crevo u kojem se voda apsorbuje, nakon čega se feces zgušnjava i postaje tvrđi što može dovesti do zatvora (opstipacije). Normalni rektum može da uskladišti 650—1.200 ml crevnog sadržaja. Pritisak u miru unutar rektuma je oko 10 mm Hg

Anatomija[uredi]

Humani kolon ili debelo crevo je cevasti organ dugačak nešto preko jednog metra i anatomski je podeljen na

  • cekum,
  • ascedentni (uzlazni) kolon,
  • transverzalni (poprečni) kolon,
  • descedentni (silazni) kolon,
  • sigmoidni kolon i
  • rektum — koji leži između rektosigmoidnog spoja i analnog kanala.

Građa debelog creva[uredi]

Debelo crevo se sastoji od sledećih slojeva idući od spolja ka unutra:

Serozni sloj

Serozni sloj (lat. tunica serosa rektuma sastoji

Muskularni sloj

Mišićni sloj (lat. tunica muscularis rektuma se sastoji od longitudinalnog i cirkularnog mišićnog sloja. Spoljni, longitudinalni glatkomišićni sloj kolona gradi tri debele vrpčaste strukture koje se zovu tenije kolona i koje su smeštene na jednakom rastojanju oko cirkumferencije kolona. Tenije se fuzionišu i formiraju kontinuirani spoljni longitudinalni glatkomišićni sloj na nivou rektosigmoidnog spoja koji se dalje pruža sve do distalne granice analnog kanala, umećući se između unutrašnjeg i spoljašnjeg analnog sfinktera.[2]

Unutrašnji, cirkularni glatkomišićni sloj formira haustre koje nisu fiksirane strukture i koje nestaju kao posledica kontrakcije mišića. Smatra se da one nastaju kao rezultat miogene aktivnosti i neuralnog uticaja, te se one pomeraju, nestaju i ponovo se formiraju tokom propulzije sadržaja kolona.[2][3]

Submukozni sloj

Submukozni sloj (lat. tela submucosa) rektuma sastoji se od jedne vrste vezivnog tkiva.

Mukozni sloj

Mukozni sloj ili sluzokoža (lat. tunica mucosa) koja oblaže unutrašnjost rektuma, je vrsta tkiva koje predstavlja morfofunkcionalno jedinstvo epitela i rastresitog vezivnog tkiva.[4] Uglavnom je endodermalnog porekla i uključena je u procese sekrecije i apsorpcije.

Fiziologija rektuma[uredi]

Rektum se sastoji od kontinuiranog sloja longitudinalnog mišića koji se prepliću sa cirkularnim mišićnim slojem iznad koga se nalaze. Ova jedinstvena anatomska organizacija omogućava da rektum ima višestruku funkciju , jer signalizira mozgu preko aferentnih puteva da je stolica stigla u tu anatomsku strukturu, zatim da služi kao rezervoar za stolicu, kao i pumpa za pražnjenje iste. Longitudinalna mišićna vlakana pružaju mali otpor fekalnim masama i sporu distenziju, što omogućava proces akomodacije rektuma. Međutim, ukoliko se rektum distendira preko kritičnog praga ili ukoliko se distendira brzo rektalni mišići se kontrahuju refleksno. Ove fazične refleksne kontrakcije zida rektuma (koje traju od 20 do 30 sek.) vrše njegovo pražnjenje, osim ukoliko se tom procesu ne suprostavi snažna voljna kontrakcija poprečno prugastih mišića karličnog poda.

Enterični nervni sistem[uredi]

Direktna nervna kontrola motiliteta kolona se sprovodi najvećim delom preko enteričkog nervnog sistema (skraćeno ENS) čija je aktivnost modulirana simpatičkim, parasimpatičkim i ekstrinsičkim aferentnim nervnim uticajima. Enterički nervni sistem predstavlja najveću komponentu autonomnog nervnog sistema (skraćeno ANS), gledajući broj nervnih ćelija jer ENS sadrži više ćelija nego što ga imaju simpatički i parasimpatički nervni sistem zajedno.[2]

Tela neurona ENS-a se nalaze u pleksusima mijenteričkih ganglija (Auerbach-ov pleksus) koji leži između longitudinalnih i cirkularnih mišićnih slojeva i mukoze. Submukozni pleksusi su podeljeni na dve mreže i to na Meissner-ov pleksus koji je smešten bliže mukozi i Schabadasch-ov pleksus koji je bliže cirkularnom mišiću. Internodalni putevi koji sadrže na stotine aksona povezuju pomenute pleksuse.

Enterički nervni sistem za svoju funkciju koristi mnoge neurotransmitere uz glavne kao što su acetil-holin i azot-oksid. To su tahikini, purini, neki amini i brojni drugi modulatorni peptidi.

Najveći deo motorne i sekretorne aktivnosti creva se može definisati kao serija refleksa izazvanih mehaničkim ili hemijskim stimulusima. Ovi refleksi uključuju aktivaciju enetričkih primarnih aferentnih neurona, integraciju od strane interneurona i izvršenje odgovarajućih odgovora od strane motornih neurona.

Prvi neuroni u ovom refleksnom krugu su primarni aferentni neuroni (skraćeno PAN) ili senzorni neuroni koji ne šalju informacije za svesne senzacije. Oni su smešteni u mijenteričkim i submukoznim pleksusima. Aktiviraju se rastezanjem zida creva ili hemijskim i mehaničkim stimulusima. Ovi stimulusi koji deluju na mukozu creva verovatno, bar delimično, funkcionišu aktivirajući specijalizovane enterohromafine ćelije u mukozi, kao što su npr. enterohromafine ćelije koje sadrže serotonin. Nakon toga, PAN oslobađaju sinaptičke transmitere (acetil-holin, tahikini i drugi peptidi) da bi se nadražile druge klase enteričkih neurona u okolnim ganglijama.

Enterički PAN deluju takođe ekscitatorno na druge neurone sopstvene klase, delujući tako koordinisano, kao celina, na druge ćelije. Ekscitatorni motorni neuroni (skraćeno EMN) sintetišu acetil-holin koji otpuštaju u glatke mišiće (ekscitatorno deluju i tahikininski peptidi, supstanca P i neurokini).

Električna aktivnost kolona[uredi]

Kao i svi drugi glatki mišići u gastrointestinalnom traktu i glatkimišići kolona se odlikuju spontanom, oscilatornom električnom aktivnošću. Postoje dva tipa ritmične mioelektrične aktivnosti:

1. Mijenteričke oscilacije potencijala (skraćeno MOP) — su brze oscilacije malih amplituda sa frekvencijom od 12-20/min koje segenerišu iz regije mijenteričkih pleksusa. Kada se glatki mišić snažnonadraži neurotransmiterima oslobođeni iz EMN, svaki MOP izaziva akcioni potencijal i fazične kontrakcije se sumiraju u snažne kontrakcije koje traju nekoliko sekundi.

2. Spori talasi — nastaju u submukoznoj regiji i oni su većih amplituda, sporijihmiogenih kontrakcija membranskog potencijala (2-4/min).[3][5][6] Spori talasi najvećim delom izazivaju nepropulzivne pokrete mešanja, mada za vreme snažne neuronske aktivnosti dolazi do sumacije kontrakcija i pojave propulzivnih talasa. Ovaj motorni obrazac se još zove propagirajuća kontrakcija visoke amplitudekoja može biti antegradna ili retrogradna.[3][5]

U zdravom kolonu antegradne propagirajuće sekvence su tri puta češće odr etrogradnih propagirajućih sekvenci. Ove sekvence (propagirajuće inepropagirajuće) pokazuju noćnu supresiju i mogu biti stimulisane obrokom. Jedini izuzetak od ovog obrasca predstavlja upravo rektum. Cirkakardijalni ritam periodične kontraktilne aktivnosti rektuma ili rektalni motornikompleks (RMK) je obrnut.

RMK je izraženiji tokom sna, kada je tonus analnihsfinktera snižen a svest o kolorektalnim senzacijama minimalna .Na taj način, pojačanje retrogradnih propagirajućih sekvenci u rektumu i supresija antegradnih propagirajućih sekvenci u ostalim delovima kolona održava kontinenciju tokom sna.[5]

Treba napomenuti da su nepropagirajući (segmentirajući) talasi češći u distalnom kolonu u odnosu na proksimalni. Na taj način motorna aktivnost u distalnom kolonu usporava protok crevnog sadržaja, smanjujući uticaje koji bim ogli da ugroze kontinenciju .Izlazak iz sna ili čak ulazak u površniju formu sna izaziva povećanje broja propagirajućih talasa.[2][7]

Videti još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. ^ Fiziologija na MCG 6/6ch2/s6ch2_30
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Sleisenger & Fordtran's Gastrointestinal and Liver Disease, Ninth edition, 2010Elsevier Inc.
  3. 3,0 3,1 3,2 Longo D , Fauci A, Harrison’s Principles of Internal Medicine, 18th Edition, 2010 byThe McGraw-Hill Companies, Inc
  4. ^ Josif Milin, Gordana Grubor-Lajšić, Živka Eri, Vera Todorović, Jovan Vojinović: „Histologija“, Novi Sad. 1995. ISBN 86-7120-005-1.
  5. 5,0 5,1 5,2 Penninckx F, Lestar B, Kerremans R (1992) The internal anal sphincter: mechanisms of control and its role in maintaning anal continence. Bailleres Clin Gastroenterol 6:193-214
  6. ^ Williams PL, Warwick R (eds) (1980) Splanchnology, Churchill Livingstone, London
  7. ^ Amarenco G, Chantraine A. Les Fonctions sphincteriénnes, 2006, Springer-Verlag France

Literatura[uredi]

  • Henry Gray: Anatomy of the human body (Bartleby.com; Great Books Online).
  • Eldra P. Solomon, Richard R. Schmidt, and Peter J. Adragna: Human anatomy & physiology, 2nd ed. 1990 (Sunders College Publishing, Philadelphia). ISBN 0-03-011914-6.

Spoljašnje veze[uredi]

Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).