Roza Luksemburg

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Roza Luksemburg
Roza Luksemburg
Lični podaci
Puno imeRozalija Luksenburg
Datum rođenja(1871-03-05)5. mart 1871.
Mesto rođenjaZamošć, Ruska Imperija
Datum smrti15. januar 1919.(1919-01-15) (47 god.)
Mesto smrtiBerlin, Vajmarska republika
DržavljanstvoVajmarska republika
NarodnostJevrejka
UniverzitetUniverzitet u Cirihu
Potpis

Roza Luksemburg (polj. Róża Luksemburg; Zamošć, 5. mart 1871 — Berlin, 15. januar 1919) bila je teoretičarka marksizma i demokratskog socijalizma.

Bila je teoretičar Socijaldemokratske partije Nemačke, a kasnije Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke. Osnovala je novine Crvena zastava, i bila saosnivač spartakističke lige, marksističke revolucionarno-demokratske grupe od koje je nastala KPD, te je sudelovala u neuspešnoj revoluciji u Berlinu, januara, 1919. Ustanak je započet uprkos negodujućim naredbama Roze Luksemburg, a ugušili su ga ostaci monarhističke armije i desničarske paravojne formacije, frajkora.

Nakon što je SPD podržao nemačko učešće u Prvom svetskom ratu 1915. godine, Luksemburg i Karl Libkneht su osnovali antiratnu Spartakovu ligu (Spartakusbund) koja je na kraju postala KPD. Tokom Novembarske revolucije, suosnivala je novine Die Rote Fahne (Crvena zastava), centralni organ spartacističkog pokreta. Luksemburg je smatrala da je ustanak Spartakista u januaru 1919. bio greška,[1] ali je podržaola pokušaj rušenja Vajmarske republike kojom je vlada SPD i odbacio svaki pokušaj rešenja putem pregovora. Kabinet SPD Fridriha Eberta ugušio je pobunu Spartakusbund slanjem Freikorps, paravojne grupe koje sponzoriše vlada, koje se uglavnom sastoje od ratnih veterana aktivnih tokom Prvog svetskog rata u redovima carske nemačke vojske. Freikorps trupe su zarobile, mučile i pogubile[2] Luksemburg i Libkneht tokom pobune.[3]

Zbog svoje naglašene kritike i lenjinističke i umerenije socijaldemokratske škole marksizma, Luksemburg je uvek imala pomalo podvojen prijem među naučnicima i teoretičarima političke levice.[4] Bez obzira na to, istočnonemačka komunistička vlada je uveliko idolizirala Luksemburg i Libknehta kao komunističke mučenike.[5] Nemačka savezna kancelarija za zaštitu ustava (BBC) tvrdi da je idolizacija Luksemburga i Libknehta važna tradicija nemačke krajnje levice 21. veka.[5] Uprkos njenoj poljskoj nacionalnosti i jakim vezama sa poljskom kulturom, protivljenje PPS-a zbog njenog stava protiv nezavisnosti Druge Poljske Republike 1918. i kasnije kritike od strane staljinista učinili su je kontroverznom istorijskom figurom u današnjem političkom diskursu Treća Poljska Republika.[6][7][8] Po njoj je nazvan luksemburgizam, posebna revolucionarna teorija marksizma i demokratskog socijalizma.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poljska[uredi | uredi izvor]

Roza Luksemburg je rođena kao Rozalija Luksemburg (polj. Rozalia Luxenburg) 5. marta, 1870. ili 1871. u Zamošću (Zamość) blizu Lublina, u jevrejskoj porodici. Izvori variraju kad je reč o godini njenog rođenja - u svojoj biografiji na Ciriškom univerzitetu je navela 1871. kao godinu rođenja, ali na njenoj maturskoj diplomi stoji da je 1887. imala sedamnaest godina, u kom slučaju bi bila rođena 1870. Bila je peto dete trgovca drvnom građom, Eliasa Luksemburga, i njegove supruge Linee (devojačko - Levenštajn). Roza je imala poremećaj u rastu i bila je fizički hendikepirana celog života.

Kad se sa porodicom preselila u Varšavu, Roza je tamo pohađala žensku gimnaziju od 1880. godine. Čak i u tim ranim godinama (od 1886) je bila član poljske levičarske partije, Proletarijata. Proletarijat je osnovan 1882, dvadeset godina pre ruskih radničkih partija, i počeo je sa organizovanjem generalnih štrajkova. Zbog toga je četvoro vođa partije ubijeno, a patrija se raspala. Neki od članova su nastavili da se tajno sastaju. Roza se pridružila jednoj od ovih grupa.

Godine 1887, Roza je položila maturu, a od 1889. godine studira na Ciriškom univerzitetu, zajedno sa drugim socijalistima poput Anatolija Lunačarskog i Lea Jošigesa. Studirala je filozofiju, istoriju, politiku, ekonomiju i matematiku. Specijalistički predmeti su joj bili Staatswissenschaft (nauka o upravljanju državom), srednji vek i ekonomske i berzanske krize.

Godine 1890, su ukinuti Bizmarkovi zakoni protiv socijaldemokratije, i Socijaldemokratska partija Nemačke je po zakonu mogla da osvoji mandate u Rajhstagu (parlamentu). Ali uprkos svojim prorevolucionarnim izjašnjavanjima, članovi parlamenta iz socijalističkih redova su se više bavili sticanjem dodatnih parlamentarnih prava i materijalnog bogatstva.

Roza Luksemburg se pak držala svojih revolucionarno-demokratskih i marksističkih principa. Godine 1893, zajedno sa Leom Jošigesom i Julijanom Marčlevskim (alias Julius Karski), osnovala je novine Sprava Robotnica (Sprawa Robotnicza), kao suprotnost nacionalističkim politikama Poljske socijalističke partije. Roza je verovala da do nezavisne Poljske može doći samo kroz revolucije u Nemačkoj, Austriji, i Rusija. Istrajavala je na ideji da borbu treba voditi protiv samog kapitalizma, a ne za nezavisnu Poljsku. Luksemburgova je odbijala pravo na samoopredeljenje država (nacija) u socijalizmu, što je kasnije dovelo do tenzija sa Lenjinom.

Sa Leom Jošigesom je bila saosnivač Socijaldemokratske partije Kraljevine Poljske (SDKP), od koje je kasnije nastala Socijaldemokratska partija Kraljevine Poljske i Litvanije (SDKPiL) spajanjem sa litvanskom socijaldemokratskom organizacijom. Uprkos tome što je veći deo svog života kao odrasla osoba živela u Nemačkoj, Roza Luksemburg je ostala glavni teoretičar poljskih socijaldemokrata, i vodila je partiju sa Jošigesom, njenim glavnim organizatorom.

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Godine 1898, Roza Luksemburg je stekla nemačko državljanstvo udajom za Gustava Libeka. Preselila se u Berlin. Postala je aktivna u levom krilu Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), gde je povukla oštru granicu između svoje frakcije i Revizionističke teorije Eduarda Bernštajna, napadajući ga u brošuri pod naslovom „Socijalna reforma ili revolucija?“. Njene govorničke sposobnosti su je ubrzo promovisale u glavnu govornicu stranke. Suprotstavila se sve konformističkijem parlamentarnom stranačkom kursu SPD-a uoči sve očiglednijeg rata. Insistirala je da se glavne razlike između kapitala i radništva mogu prevazići jedino ako bi proletarijat preuzeo vlast, i nakon sveobuhvatnih revolucionarnih promena u celom okruženju proizvodnih metoda. Želela je da revizionisti napuste SPD. Ovo se nije dogodilo, ali barem je rukovodstvo stranke ostavilo marksizam u programu [9].

Od 1900, Roza Luksemburg je isticala svoje stavove o tekućim ekonomskim i socijalnim problemima u raznim novinskim člancima širom Evrope. Njeni napadi na nemački militarizam i imperijalizam su postali jači kako je rat bio bliži, i trudila se da ubedi SPD da skrene u suprotnom pravcu. Luksemburgova je želela da organizuje generalni štrajk kako bi pospešila radničku solidarnost i sprečila rat, ali je partijsko rukovodstvo ovo odbilo, i 1910. godine se razišla sa Kauckim.

Između 1904. i 1906, njen rad je tri puta prekidan boravkom u zatvoru zbog političkih aktivnosti.

Ipak, Luksemburgova je nastavila sa političkim aktivnostima; 1907. je učestvovala u petom partijskom danu Ruskih socijaldemokrata u Londonu. Na Drugom međunarodnom (socijalističkom) kongresu u Štutgartu je predložila rezoluciju (koja je prihvaćena), koja je tražila ujedinjenje svih evropskih radničkih partija u pokušaju da se zaustavi rat.

U to vreme, Roza Luksemburg je počela da predaje marksizam i ekonomiju u trening centru SPD-a u Berlinu. Jedan od njenih studenata je bio vođa SPD-a, i prvi predsednik Vajmarske Republike, Fridrih Ebert.

Godine 1912. učestvovala je na kongresu evropskih socijalista u Parizu. Sa francuskim socijalistom Žanom Žoresom je dogovorila da bi u slučaju izbijanja rata sve evropske radničke partije trebalo da organizuju generalni štrajk. Kako je rat bio bliži, ona je organizovala demonstracije (na primer u Frankfurtu), pozivajući na prigovor savesti za vojnu službu, i odbijanje izvršavanja naređenja. Zbog ovoga je optužena za „izazivanje neposlušnosti vlastima, zakonu i redu“ i osuđena na godinu dana zatvora. Nije odmah upućena na odsluženje kazne pa je mogla da učestvuje na sastanku socijalističke kancelarije u julu. Bila je jako pogođena činjenicom da je u radničkim partijama nacionalizam bio jači od klasne svesti.

Dana 28. jula 1914, Austrougarska je objavila rat Srbiji, i tako je otpočeo Prvi svetski rat. 3. avgusta, Nemačko carstvo je objavilo rat Rusiji. Sledećeg dana je u Rajhstagu jednoglasno odlučeno da se rat finansira emitovanjem ratnih obveznica. Svi predstavnici SPD-a su glasali za ovaj zakon, a partija je takođe pristala na primirje (Burgfrieden) sa vladom, obećavši da će se suzdržavati od štrajkova tokom rata. Za Luksemburgovu je ovo bila lična katastrofa, zbog koje je za kratko čak razmatrala samoubistvo: Revizionizam, protiv koga se borila od 1899, pobedio je, i rat je počeo.

Sa Karlom Libknehtom i drugima poput Klare Cetkin i Francom Mehringom, Roza Luksemburg je 5. avgusta 1914. stvorila grupu Internacionalu. Od nje je nastala Spartakistička liga, 1. januara, 1916. Objavili su brojne ilegalne pamflete sa potpisom Spartak po tračkom gladijatoru koji je pokušao da oslobodi robove u Rimu. Roza Luksemburg je uzela ime Junius, po Luciju Juniju Brutu, za koga se smatra da je osnovao Rimsku republiku.

Grupa je odbacila prekid vatre između SPD-a i nemačke vlade pod Vilhelmom II, i žestoko se borila protiv njega, zalažući se za generalni štrajk. Zbog toga je 28. juna 1916, Roza Luksemburg osuđena na dve i po godine u zatvoru. Za vreme boravka u zatvoru, bila je dvaput premeštana, prvi put u Poznanj a zatim u Vroclav. U ovom periodu je napisala više članaka pod imenom Junius, koje su njeni prijatelji prokrijumčarili iz zatvora, i ilegalno odštampali. Među njima je bio i članak Ruska revolucija. Ovaj članak je kritikovao boljševike, i upozorio da postoji opasnost da se diktatura razvije iz boljševičke vlasti. U ovom kontekstu je napisala svoju čuvenu rečenicu: Freiheit ist immer die Freiheit des Andersdenkenden (Sloboda je uvek i isključivo za one koji misle drugačije.) Još jedna publikacija, juna 1916. je bila Die Krise der Sozialdemokratie (Kriza socijaldemokratije).

Godine 1917, kada su SAD ušle u rat, Spartakistička liga se pridružila Nezavisnoj socijaldemokratskoj partiji Nemačke (USPD), takođe grupi anti ratnih bivših članova SPD-a, koja je osnovana 9. novembra 1918. USPD je lansirana na vlast, kao vodeća partija nove republike zajedno sa SPD-om, nakon abdikacije kajzera. Ovo se dogodilo nakon ustanka (Nemačka revolucija) koji je počeo u Kilu, 4. novembra 1918, kada je četrdeset hiljada mornara preuzelo luku u znak protesta zbog odluke Nemačke pomorske komande da se stupi u borbe sa Britanskom mornaricom, uprkos činjenici da je bilo jasno da je rat izgubljen. Do 8. novembra, radnički i vojnički saveti su zauzeli veći deo zapadne Nemačke, postavljajući temelje za takozvani Räterepublik (Republički savet), modeliran po sistemu Sovjeta iz ruskih revolucija 1905. i 1917.

Luksemburgova je puštena iz zatvora u Vroclavu 8. novembra, a i Libkneht je takođe bio oslobođen, i reorganizovao je Spartakističku ligu. Oni su sada zajedno izdavali novine Crvena zastava (Die rote Fahne). U jednom od svojih prvih članaka, Luksemburgova je zahtevala amnestiju za sve političke zatvorenike, i ukidanje smrtne kazne.

Međutim, ujedinjeni front se raspao krajem decembra 1918, kada je USPD napustila koaliciju u znak protesta zbog onoga šta su oni smatrali kompromisima SPD-a sa (kapitalističkim) statusom kvo. 1. januara 1919, Spartakistička liga je zajedno sa drugim socijalističkim i komunističkim grupama (uključujući Internacionalu komunista Nemačke, IKD) osnovala KPD, nadasve po inicijativi Karla Libknehta i Roze Luksemburg. Luksemburgova je podržavala učešće KPD-a u narodnoj ustavotvornoj skupštini, koja je osnovala Vajmarsku Republiku; ali je bila nadglasana. U januaru je drugi revolucionarni talas prošao Nemačkom, a neki od vođa KPD-a, uključujući Rozu Luksemburg, bili su neradi da ga podrže, predvidevši njegov loš kraj. Rozu Luksemburg i Karla Libknehta su pripadnici frajkora uhvatili u Berlinu, 15. januara 1919, i ubili ih istog dana. Luksemburgova je isprebijana na smrt kundacima puške, i bačena u obližnju reku, a Libkneht je upucan u potiljak, i zatim ostavljen kao nepoznato lice u obližnjoj mrtvačnici. Stotine članova KPD-a su na sličan način ubijeni, i saveti su uništeni.

Dijalektika spontanosti i organizacije[uredi | uredi izvor]

Centralna osobina njene misli je bila dijalektika spontanosti i organizacije, gde se spontanost može smatrati srodnom vanparlamentarnom i "direktno-demokratskom" pristupu, a organizacija birokratskijem ili stranačko-institucionalnom pristupu klasnoj borbi. Po ovoj dijalektici, spontanost i organizacija nisu dve razdvojive ili čak različite stvari, već samo različiti momenti istog procesa, tako da jedan ne može postojati bez drugog. Ova teoretska uočavanja proizlaze od osnovne i spontane klasne borbe; a kroz ova uočavanja, klasna borba se razvija u viši nivo.

„Radničke klase u svakoj zemlji uče da se bore u toku svojih samih borbi... Socijalna demokratija.. je samo napredna straža proletarijata, mali deo ukupnih radničkih masa; krv njihove krvi, i meso njihovog mesa. Socijalna demokratija traži i iznalazi načine, i pojedine parole, radničke borbe samo u toku razvoje ove borbe, i dobija smernice za napredovanje kroz samu ovu borbu.“ [10]

Spontanošću uvek posreduje organizacija, upravo kao što organizacijom mora da posreduje spontanost.

Ona je razvila dijalektiku spontanosti i organizacije pod uticajem talasa masovnih štrajkova širom Evrope, a pogotovo Ruske revolucije 1905. Za razliku od socijaldemokratske politike Druge internacionale, ona nije smatrala organizaciju proizvodom naučno-teorijskog uvida u istorijske imperative, već proizvodom borbi radničkih klasa.

„Socijalna demokratija je prosto otelovljenje klasne borbe modernog proletarijata, borbe koja je rukovođena svešću sopstvenih istorijskih posledica. Mase su u realnosti sopstvene vođe, dijalektički stvarajući sopstveni proces razvoja. Što više socijalna demokratija raste, postaje jača, više će prosvetljene mase radnika preuzeti svoje sudbine, vođstvo nad svojim pokretom, i odlučnost pravca u sopstvene ruke. I sveukupni pokret socijalne demokratije je samo svesni napredak zaštite pokreta klase proletarijata, što u rečima Komunističkog manifesta predstavlja svaki pojedinačni momenat borbe stalnih interesa za oslobođenje i parcijalnih grupnih interesa radne snage protiv interesa pokreta kao celine, tako da su unutar socijalne demokratije njeni lideri moćniji, uticajniji, i jasnije i svesnije čine sebe samo glasom volje i stremljenja prosvetljenih masa, običnim agentima objektivnih zakona klasnog pokreta.“ [11]

i:

„Moderna klasa proletarijata ne vodi svoju borbu prema planu napisanom u nekoj teorijskoj knjizi; moderna radnička borba je deo istorije, deo društvenog napretka, i u sred istorije, u sred progresa, u sred borbe, mi učimo kako se moramo boriti... To je upravo ono šta je vredno hvale u vezi njega, to je upravo razlog zašto je ovaj kolosalni deo kulture, unutar modernog radničkog pokreta epohalan: to da radničke mase radnih ljudi prvo kuju sopstvenu svest, sopstvena ubeđenja, a iz svog razumevanja - oružja svog oslobođenja.“ [12]

Kritika Oktobarske revolucije[uredi | uredi izvor]

Oštro kritikuje politiku boljševizma, Lenjina i Trockog. Roza Luksemburg nije prihvatila koncept jednopartijskog sistema kao zamenu za političku demokratiju, jer prema njoj radnička revolucija podrazumeva postojanje političke demokratije.

Roza Luksemburg je insistirala na socijalističkoj demokratiji:

"Sloboda samo za pristalice vlade, samo za članove jedne stranke - koliko god da je brojna - to uopšte nije sloboda. Sloboda je uvek i isključivo sloboda za onoga koji misli drugačije. Ne zbog bilo kakvog fanatičnog koncepta "pravde", već zato što sve što je poučno, zdravo i pročišćavajuće u političkoj slobodi zavisi od ove suštinske karakteristike, a njegova efikasnost nestaje kada "sloboda" postane posebna privilegija. (...) Ali socijalistička demokratija nije nešto što započinje samo u obećanoj zemlji, nakon što su temelji socijalističke ekonomije stvoreni; ona (demokratija) ne dolazi kao neka vrsta božićnog poklona za dostojanstvene ljude koji su, u međuvremenu, lojalno podržavali gomilu socijalističkih diktatora. Socijalistička demokratija počinje istovremeno sa početkom uništavanja klasne vladavine i izgradnje socijalizma."[13]

Kada je revolucija izbila i u Nemačkoj, u novembru 1918, Roza Luksemburg je odmah počela da agituje za socijalnu revoluciju:

„Ukidanje vladavine kapitala, ostvarivanje socijalističkog društvenog reda — ovo, i ništa manje, istorijska je tema trenutne revolucije. Ovo je veliki poduhvat, i neće biti ispunjen za tren oka prostim izdavanjem nekoliko dekreta. Samo kroz svesnu akciju radničkih masa u gradu i selu, ovo se može ostvariti, samo kroz najvišu intelektualnu zrelost ljudi i neiscrpni idealizam se ovaj cilj može sprovesti kroz sve oluje bezbedno do luke.“ [14]

Socijalna revolucija zahteva da je vlast u rukama masa, u rukama radničkih i vojničkih saveta. Ovo je program revolucije. Dug je, međutim, put od vojnika — od „čuvara reakcije“ (Gendarmen der Reaktion) — do revolucionarnog proletera.

Uloga stranke[uredi | uredi izvor]

Stranka, napredna garda radničke klase, treba samo da da uvid radničkim masama da je socijalizam neizbežan, i da pokrene socijalističku revoluciju. Unutrašnje kontradikcije kapitalizma, antagonizam između kapitala i rada, će održavati revoluciju. Revolucija će, međutim, obrazovati mase, i načiniće revolucionare od njih, smatrala je Roza Luksemburg:

„Istorija ima samo jednog pravog učitelja, revolucija je najbolja škola za proletarijat. Oni će omogućiti da mala horda najklevetanijih i progonjenijih postane, korak po korak, ona čiji će ih pogledi na svet opredeliti: borbena i pobednička masa revolucionarnog, socijalističkog proletarijata.“ [15]

Zadatak stranke je samo da obrazuje zaostale mase ka nezavisnosti, da im omogući, da preuzmu moć nad sobom. Učenje o subjektivnom elementu revolucije je svest radničke klase o svojoj istorijskoj misiji, koju partija može da ostvari. Do same revolucije može doći samo kroz radničku klasu. Stranka koja govori u ime radnika, 'predstavlja' ih - na primer u parlamentima - i deluje umesto njih, će se zaplesti, i sama postati instrument kontrarevolucije.

Poslednje reči: vera u revoluciju[uredi | uredi izvor]

Poslednje poznate reči Roze Luksemburg, napisane u veče kad je ubijena, bile su o njenoj veri u mase, i u neizbežnost revolucije:

„Vođstvo je zakazalo. Pa ipak, vođstvo može i mora ponovo biti kreirano iz masa, i od masa. Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije. Mase su bile na visini; one se razvile ovaj 'poraz' u jedan od istorijskih poraza koji su ponos i snaga internacionalnog socijalizma. I to je razlog zašto će buduća pobeda procvetati iz ovog 'poraza'.

'Red vlada u Berlinu!' Vi glupi lakeji! Vaš 'red' je izgrađen na pesku. Sutra će se već revolucija 'dići uz buku' i objaviti uz fanfare, vašem teroru:

Ja sam bila, ja jesam, ja ću biti!“

[16]

Citati[uredi | uredi izvor]

Grob Roze Luksemburg na groblju Zentralfriedhof Friedrichsfelde u Berlinu
  • Njen verovatno najpoznatiji citat je: „Sloboda je uvek sloboda za disidente“ (Freiheit ist immer Freiheit der Andersdenkenden, koji se obično citira kao „Sloboda je uvek i isključivo sloboda za onoga koji misli drugačije“).
  • „Marksizam je revolucionarni pogled na svet koji uvek mora da se bori za nova otkrovenja. Marksizam ničeg ne sme da se gnuša kao mogućnosti da očvrsne u svojoj trenutnoj formi. On je u svom najboljem izdanju kad se preže u samokriticizam, i u istorijskoj grmljavini i munjama, on zadržava svoju snagu.“

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon smrti Luksemburgove, Grigorij Zinovjev je aludirao na njenu slavu u Petrogradskom sovjetu 18. januara 1919. godine, podržavajući njenu procenu boljševizma.[17]

Lenjin je posthumno hvalio Luksemburg kao „orla“ radničke klase i naveo da će njen rad poslužiti kao primer drugim socijalističkim revolucionarima.[18]

Ruski revolucionar Lav Trocki je takođe javno oplakivao Luksemburgovu i Libknehtovu smrt.[19] U kasnijim godinama, Trocki je često branio Luksemburg, tvrdeći da ju je Josif Staljin ocrnio.[20] U članku „Ruke dalje od Roze Luksemburg!“, Trocki je kritikovao Staljina zbog toga uprkos onome što je Trocki smatrao teoretskim greškama Luksemburga, pišući: „Da, Staljin ima dovoljno razloga da mrzi Rozu Luksemburg. Ali time postaje naša dužnost da štitimo još više. Rozino sećanje na Staljinovu klevetu koju su opazili angažovani funkcioneri obe hemisfere i da ovu zaista lepu, herojsku i tragičnu sliku prenesu mladim generacijama proletarijata u svoj svojoj veličini i snazi nadahnuća“.[21]

Zbog značaja Luksemburgove u razvoju teorija marksističke humanističke misli, uloge demokratije i masovne akcije u postizanju međunarodnog socijalizma kao pionirski zagovornik prava radnika, rodne ravnopravnosti i kao mučenica za svoju stvar, postala je manja kultna figura,[22][23] slavljena referencama u popularnoj kulturi.

Savezna kancelarija za zaštitu ustava napominje da idolizacija Luksemburga i Libknehta ostaje važna tradicija krajnje levog ekstremizma u Saveznoj Republici Nemačkoj.[24] Tokom Hladnog rata, vladajuća partija Istočne Nemačke je idolizirala Luksemburg i Libknehta kao mučenike i nastavlja da ih idolizuje njena partija naslednica: Levica.[24]

Feministkinje, trockistkinje i drugi levičari u Nemačkoj posebno pokazuju interesovanje za njene ideje. Moderni marksistički mislioci kao što je Ernest Mandel, koji je čak okarakterisan kao Luksemburgista, videli su Luksemburšku misao kao korektiv tradicionalnoj revolucionarnoj teoriji.[25] Deset hiljada ljudi je 2002. marširalo u Berlinu za Luksemburg i Libknehta, a još 90.000 ljudi je položilo karanfile na njihove grobove.[26]

Drezden ima ulicu i tramvajsko stajalište nazvano po Rozi Luksemburg. Imena su ostala nepromenjena nakon ponovnog ujedinjenja Nemačke.

Vlada Istočne Nemačke je imenovala Roza-Luksemburg-plac i stanicu podzemnog metroa na njemu, u istorijskom centru Berlina, Mite, po njoj. Volksbühne (Narodno pozorište) se nalazi na Roza-Luksemburg-placu. Ovo ime je ostalo nepromenjeno i nakon ujedinjenja Nemačke.

Nekada se po Luksemburgu zvala ulica u Šprotavi (ulica Róży Luksemburg) dok nije promenjena u ulicu Rozana (ulica Rose) u septembru 2018.[27] Mnoge druge ulice i lokacije u Poljskoj su nekada nosile ili se još uvek zovu po Roži Luksemburg, kao što su one u Varšavi, Glivicama, Bedžinu, Šprotavi, Lublinu, Polkovicama, Lođu, itd.[28][29][30][31][32]

Spomen ploča u Poznanju, u znak sećanja na Luksemburg, koja se nalazi na zgradi u kojoj je živela tokom maja 1903. godine, vandalizovana je farbom 2013. godine[33] Zvanična peticija pokrenuta je 2021. da se trg u Vroclavu nazove po njoj, ali je lokalna vlada odbila taj predlog.[34]

Kontroverza o identifikaciji tela[uredi | uredi izvor]

Dana 29. maja 2009, Spiegel online, internet ogranak novinskog magazina Špigela, objavio je nedavno razmatranu mogućnost da su nečiji drugi ostaci greškom identifikovani kao posmrti ostaci Luksemburgove i sahranjeni kao njeni.[35]

Forenzički patolog Majkl Cokos, šef Instituta za pravnu medicinu i forenzičke nauke u berlinskom Šariteu, otkrio je očuvani leš bez glave, stopala ili ruku u podrumu Šariteovog muzeja istorije medicine. Smatrao je da je nalaz obdukcije leša sumnjiv i odlučio je da izvrši CT skeniranje ostataka. Telo je pokazivalo znake da je u nekom trenutku bilo pod vodom, a snimci su pokazali da je to telo žene od 40 do 50 godina koja je bolovala od osteoartritisa i imala noge različite dužine. U vreme njenog ubistva, Luksemburg je imala 47 godina i patila je od urođene dislokacije kuka zbog čega su joj noge bile različite dužine. Laboratorija u Kilu je takođe testirala leš pomoću tehnika radiokarbonskog datiranja i potvrdila da datira iz istog perioda kao i ubistvo Luksemburga.

Činilo se da je pomoćnik patologa Paul Fraenkel tada sumnjao da je leš koji je pregledao bio zapravo leš Luksemburgove i u potpisanom dodatku ogradio se od zaključaka svog kolege. Ovaj dodatak i nedoslednosti između obdukcionog izveštaja i poznatih činjenica ubedili su Cokosa da pažljivije ispita ostatke. Prema rečima očevidaca, kada je Luksemburgovo telo bačeno u kanal, tegovi su joj bili pričvršćeni za zglobove i zglobove. Ovo je moglo polako da joj odseče ekstremitete u mesecima koje je njen leš proveo u vodi, što bi objasnilo problem nestalih ruku i stopala.[36]

Cokos je shvatio da je DNK testiranje najbolji način da se potvrdi ili negira identitet tela kao Luksemburškog. Njegov tim se u početku nadao da će pronaći tragove DNK na starim poštanskim markama koje je Luksemburg lizao, ali se pokazalo da Luksemburg to nikada nije uradio, već je radije vlažio marke vlažnom krpom. Ispitivači su odlučili da potraže preživelog krvnog srodnika i u julu 2009. nemački nedeljni list Bild am Sonntag objavio je da je pronađena pranećakinja Luksemburga – 79-godišnja žena po imenu Irene Borde. Donirala je pramenove svoje kose za poređenje DNK uzoraka.[37]

U decembru 2009. berlinske vlasti su zaplenile leš da bi izvršile obdukciju pre nego što su ga sahranile u grobu Luksemburga.[38] Kancelarija javnog tužioca u Berlinu saopštila je krajem decembra 2009. da, iako postoje indicije da je leš Luksemburgov, nema dovoljno dokaza za pružanje ubedljivih dokaza. Konkretno, DNK izvučen iz kose Luksemburgove nećake nije odgovarao onoj koja pripada lešu. Cokos je ranije rekao da su šanse za meč samo 40%. Posmrtni ostaci trebalo je da budu sahranjeni na nepoznatoj lokaciji, dok je testiranje trebalo da se nastavi na uzorcima tkiva.[39]

Radovi[uredi | uredi izvor]

  • Gesammelte Werke (Sabrana dela), 5 tomova, Berlin 1970–1975.
  • Gesammelte Briefe (Sabrana pisma), 6 tomova, Berlin 1982–1997.
  • Politische Schriften (Politički spisi), uredio i napisao uvod Osip K. Flehthajm, 3 toma, Frankfurt na Majni 1966 ff.
    • The Accumulation of Capital, translated by Agnes Schwarzschild in 1951. Routledge Classics 2003 edition. Originally published as Die Akkumulation des Kapitals in 1913.
    • The Accumulation of Capital: an Anticritique, written in 1915.
    • Gesammelte Werke (Collected Works), 5 volumes, Berlin, 1970–1975.
    • Gesammelte Briefe (Collected Letters), 6 volumes, Berlin, 1982–1997.
    • Politische Schriften (Political Writings), edited and with preface by Ossip K. Flechtheim, 3 volumes, Frankfurt am Main, 1966 ff.
    • The Complete Works of Rosa Luxemburg, 14 volumes, London and New York, 2011.
    • The Rosa Luxemburg Reader, edited by Peter Hudis and Kevin B. Anderson.

Govori[uredi | uredi izvor]

Govor Godina Transkript
Speeches to Stuttgart Congress 1898 Engleski
Speech to the Hanover Congress 1899 Engleski
Speech to the Nuremberg Congress of the German Social Democratic Party 1908 Engleski

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Frederik Hetmann: Rosa Luxemburg. Ein Leben für die Freiheit, p. 308.
  2. ^ Feigel, Lara (2019-01-09). „The Murder of Rosa Luxemburg review – tragedy and farce”. The Guardian (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2019-01-15. g. Pristupljeno 2022-07-12. 
  3. ^ Christian (2023-01-15). „Cinco obras de Rosa Luxemburgo para recordar su legado” [Five works by Rosa Luxemburg to remember her legacy]. Tercera Información (na jeziku: španski). Pristupljeno 2023-01-16. 
  4. ^ Leszek Kołakowski ([1981], 2008), Main Currents of Marxism, Vol. 2: The Golden Age, W. W. Norton & Company, Ch III: "Rosa Luxemburg and the Revolutionary Left".
  5. ^ a b Gedenken an Rosa Luxemburg und Karl Liebknecht – ein Traditionselement des deutschen Linksextremismus [Commemoration of Rosa Luxemburg and Karl Liebknecht – a traditional element of German left-wing extremism] (PDF). BfV-Themenreihe (na jeziku: nemački). Cologne: Federal Office for the Protection of the Constitution. 2008. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 12. 2017. g. 
  6. ^ Tych, Feliks (2018). „Przedmowa” [Preface]. Ur.: Wielgosz, Przemysław. O rewolucji: 1905, 1917 [On revolution: 1905, 1917] (na jeziku: poljski). Instytut Wydawniczy "Książka i Prasa". str. 7—29. ISBN 978-8365304599. 
  7. ^ Winkler, Anna (2019-06-24). „Róża Luksemburg. Pierwsza Polka z doktoratem z ekonomii”. CiekawostkiHistoryczne.pl (na jeziku: poljski). Pristupljeno 2021-07-21. 
  8. ^ Winczewski, Damian (2020-04-18). „Prawdziwe oblicze Róży Luksemburg?”. histmag.org. Pristupljeno 2021-07-25. 
  9. ^ Weitz, Eric D. (1994). "'Rosa Luxemburg Belongs to Us!'". German Communism and the Luxemburg Legacy. Central European History (27: 1), pp. 27–64.
  10. ^ U revolucionarnom času: Šta dalje?, Sabrani radovi 1.2. pp. 554.
  11. ^ Politički vođa nemačkih radničkih klasa, Sabrana dela 2. pp. 280.
  12. ^ Politika masovnih štrajkova i sindikata, Sabrana dela 2. pp. 465.
  13. ^ The Russian Revolution, http://www.marxists.org/archive/luxemburg/1918/russian-revolution/ch06.htm
  14. ^ Početak, Sabrana dela 4. pp. 397.
  15. ^ The National Conference of the Spartacist League, Sabrana dela 4. pp. 478.
  16. ^ Red vlada u Berlinu, Sabrana dela 4. pp. 536.
  17. ^ Waters, str. 18–19
  18. ^ Larsen, Patrick (15. 1. 2009). „Ninety Years after the Murder of Rosa Luxemburg: Lessons of the Life of a Revolutionary”. International Marxist Tendency. Arhivirano iz originala 29. 9. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2015. 
  19. ^ Trotsky, Leon (15. 1. 1919). „Karl Liebknecht and Rosa Luxemburg”. International Marxist Tendency. Arhivirano iz originala 29. 9. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2015. 
  20. ^ Merrick, Beverly G. (1998). „Rosa Luxemburg: A Socialist With a Human Face”. Center for Digital Discourse and Culture at Virginia Tech University. Pristupljeno 18. 5. 2015. 
  21. ^ Trotsky, Leon (jun 1932). „Hands Off Rosa Luxemburg!”. International Marxist Tendency. Arhivirano iz originala 29. 9. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2015. 
  22. ^ „German corpse 'may be Luxemburg'”. BCC News. 29. 5. 2009. Pristupljeno 26. 3. 2018. 
  23. ^ „14 Badass Historical Women To Name Your Daughters After”. BuzzFeed. 13. 1. 2016. Pristupljeno 26. 3. 2018. 
  24. ^ a b Gedenken an Rosa Luxemburg und Karl Liebknecht – ein Traditionselement des deutschen Linksextremismus [Commemoration of Rosa Luxemburg and Karl Liebknecht – a traditional element of German left-wing extremism] (PDF). BfV-Themenreihe (na jeziku: nemački). Cologne: Federal Office for the Protection of the Constitution. 2008. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 12. 2017. g. 
  25. ^ Achacar, Gilbert. "The Actuality of Ernest Mandel".
  26. ^ "Workers World Jan. 31, 2002: Berlin events honor left-wing leaders" Arhivirano 5 novembar 2012 na sajtu Wayback Machine.
  27. ^ „Szprotawa – Ulica Róży Luksemburg – ulicą Różaną”. szprotawa.pl. Urząd Miejski w Szprotawie. 2018-09-11. Pristupljeno 2022-05-28. 
  28. ^ „Komunikat w sprawie ul. Róży Luksemburg”. bedzin.pl. Urząd Miejski w Będzinie. 2018-01-19. Pristupljeno 2022-05-28. 
  29. ^ Stańczyk, Xawery (2019-01-16). „Warszawa potrzebuje Róży Luksemburg”. warszawa.wyborcza.pl. Gazeta Wyborcza. Pristupljeno 2022-05-28. 
  30. ^ „Ulica Róży Luksemburg (dziś ulica Popiełuszki)”. biblioteka.teatrnn.pl. Ośrodek "Brama Grodzka – Teatr NN". Pristupljeno 2022-05-28. 
  31. ^ „Dawnych bohaterów czar”. polkowice.eu. Urząd Gminy Polkowice. Pristupljeno 2022-05-28. 
  32. ^ „Słownik nazewnictwa miejskiego Łodzi (opracowanie autorskie) > L”. log.lodz.pl. Łódzki Ośrodek Geodezji. Pristupljeno 2022-05-28. 
  33. ^ AGA (2013-03-05). „Bohaterowie poznańskich ulic: Róża Luksemburg na zniszczonej tablicy”. poznan.naszemiasto.pl. Polska Press Sp. z o. o. Pristupljeno 2022-05-28. 
  34. ^ mk (2021-04-22). „Skwer przy ul. Kleczkowskiej we Wrocławiu nie będzie nosił imienia Róży Luksemburg”. radiowroclaw.pl. Radio Wrocław. Pristupljeno 2022-05-28. 
  35. ^ Thadeusz, Frank (29. 5. 2009). „Revolutionary Find: Berlin Hospital May Have Found Rosa Luxemburg's Corpse”. Der Spiegel. Pristupljeno 30. 11. 2014. 
  36. ^ Thadeusz, Frank (29. 5. 2009). „Revolutionary Find: Berlin Hospital May Have Found Rosa Luxemburg's Corpse”. Der Spiegel. Pristupljeno 30. 11. 2014. 
  37. ^ „DNA of Great-Niece May Help Identify Headless Corpse”. Spiegel Online. SpiegelOnline. 21. 7. 2009. Pristupljeno 21. 7. 2009. 
  38. ^ „Berlin Authorities Seize Corpse for Pre-Burial Autopsy”. Spiegel Online. SpiegelOnline. 17. 12. 2009. Pristupljeno 17. 12. 2009. 
  39. ^ „Rosa Luxemburg "floater" released for burial after 90 years”. Lost in Berlin. Salon.com. 30. 12. 2009. Arhivirano iz originala 11. 1. 2012. g. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Basso, Lelio (1975). Rosa Luxemburg: A Reappraisal. London. 
  • Bronner, Stephen Eric (1984). Rosa Luxemburg: A Revolutionary for Our Times. 
  • Cliff, Tony (1980) [1959]. „Rosa Luxemburg”. International Socialism. London (2/3). 
  • Dunayevskaya, Raya (1982). Rosa Luxemburg, Women's Liberation, and Marx's Philosophy of Revolution. New Jersey. 
  • Ettinger, Elzbieta (1988). Rosa Luxemburg: A Life. 
  • Frölich, Paul (1939). Rosa Luxemburg: Her Life and Work. 
  • Geras, Norman (1976). The Legacy of Rosa Luxemburg. 
  • Gietinger, Klaus (1993). Eine Leiche im Landwehrkanal – Die Ermordung der Rosa L. (A Corpse in the Landwehrkanal – The Murder of Rosa L.) (na jeziku: nemački). Berlin: Verlag. ISBN 978-3-930278-02-2. 
  • Gietinger, Klaus (2019). The Murder of Rosa Luxemburg (na jeziku: engleski). Prevod: Halborn, L. New York: Verso. ISBN 978-1-78873-448-6. 
  • Hetmann, Frederik (1980). Rosa Luxemburg: Ein Leben für die Freiheit. Frankfurt. ISBN 978-3-596-23711-1. 
  • Jones, Mark (2016). Founding Weimar: Violence and the German Revolution of 1918–1919. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-11512-5. 
  • Joffre-Eichhorn, Hjalmar Jorge (2021, ed.), Post Rosa: Letters against Barbarism. Rosa Luxemburg Stiftung: New York.
  • Kemmerer, Alexandra (2016), "Editing Rosa: Luxemburg, the Revolution, and the Politics of Infantilization". European Journal of International Law, Vol. 27 (3), 853–864. doi:10.1093/ejil/chw046
  • Hudis, Peter; Anderson, Kevin B., ur. (2004). The Rosa Luxemburg Reader. Monthly Review Press. 
  • Kulla, Ralf (1999). Revolutionärer Geist und Republikanische Freiheit. Über die verdrängte Nähe von Hannah Arendt und Rosa Luxemburg. Mit einem Vorwort von Gert Schäfer. Diskussionsbeiträge des Instituts für Politische Wissenschaft der Universität Hannover. Band 25. Hannover: Offizin Verlag. ISBN 978-3-930345-16-8. 
  • Nettl, J. P. (1966). Rosa Luxemburg.  It is long considered the definitive biography of Luxemburg.
  • Shepardson, Donald E. (1996). Rosa Luxemburg and the Noble Dream. New York. 
  • Waters, Mary-Alice (1970). Rosa Luxemburg Speaks. London: Pathfinder. ISBN 978-0873481465. 
  • Weitz, Eric D. (1997). Creating German Communism, 1890–1990: From Popular Protests to Socialist State. Princeton, New Jersey: Princeton University Press.
  • Priestand, David (2009). Red Flag: A History of Communism. New York: Grove Press.
  • Weitz, Eric D. (1994). "'Rosa Luxemburg Belongs to Us!'" German Communism and the Luxemburg Legacy. Central European History (27: 1). pp. 27–64.
  • Evans, Kate (2015). Red Rosa: A Graphic Biography of Rosa Luxemburg. New York: Verso.
  • Luban, Ottokar (2017). The Role of the Spartacist Group after 9 November 1918 and the Formation of the KPD. In Hoffrogge, Ralf; LaPorte, Norman (eds.). Weimar Communism as Mass Movement 1918–1933. London: Lawrence & Wishart. pp. 45–65.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Brie, Michael; Schütrumpf, Jörn (2021). Rosa Luxemburg: A Revolutionary Marxist at the Limits of Marxism (na jeziku: engleski). Springer Nature. ISBN 978-3-030-67486-1. 
  • Kończal, Kornelia (2013), “Ich war, ich bin, ich werde sein”? Rosa Luxemburg in den deutschen und den polnischen Erinnerungen (with Maciej Górny), in: Germanica Wratislaviensia, No. 137, p. 161–181.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Srpski[uredi | uredi izvor]

Engleski[uredi | uredi izvor]

Nemački[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роза_Луксембург&oldid=27687986”