Roza Luksemburg

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Roza Luksemburg
Rosa Luxemburg colorized photo.jpg
Roza Luksemburg
Biografija
Puno imeRozalija Luksenburg
Datum rođenja(1871-03-05)5. mart 1871.
Mesto rođenjaZamošć
 Ruska Imperija
Datum smrti15. januar 1919.(1919-01-15) (47 god.)
Mesto smrtiBerlin
 Vajmarska republika
DržavljanstvoVajmarska republika
UniverzitetUniverzitet u Cirihu

Roza Luksemburg (polj. Róża Luksemburg; Zamošć, 5. mart 1871Berlin, 15. januar 1919) je bila teoretičarka marksizma i demokratskog socijalizma.

Bila je teoretičar Socijaldemokratske partije Nemačke, a kasnije Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke. Osnovala je novine Crvena zastava, i bila saosnivač spartakističke lige, marksističke revolucionarno-demokratske grupe od koje je nastala KPD, te je sudelovala u neuspešnoj revoluciji u Berlinu, januara, 1919. Ustanak je započet uprkos negodujućim naredbama Roze Luksemburg, a ugušili su ga ostaci monarhističke armije i desničarske paravojne formacije, frajkora. Roza Luksemburg, Karl Libkneht, i stotine drugih su uhvaćeni, mučeni i ubijeni. Po njoj je nazvan luksemburgizam, posebna revolucionarna teorija marksizma i demokratskog socijalizma.

Biografija[uredi]

Poljska[uredi]

Roza Luksemburg je rođena kao Rozalija Luksemburg (polj. Rozalia Luxenburg) 5. marta, 1870. ili 1871. u Zamošću (Zamość) blizu Lublina, u jevrejskoj porodici. Izvori variraju kad je reč o godini njenog rođenja - u svojoj biografiji na Ciriškom univerzitetu je navela 1871. kao godinu rođenja, ali na njenoj maturskoj diplomi stoji da je 1887. imala sedamnaest godina, u kom slučaju bi bila rođena 1870. Bila je peto dete trgovca drvnom građom, Eliasa Luksemburga, i njegove supruge Linee (devojačko - Levenštajn). Roza je imala poremećaj u rastu i bila je fizički hendikepirana celog života.

Kad se sa porodicom preselila u Varšavu, Roza je tamo pohađala žensku gimnaziju od 1880. godine. Čak i u tim ranim godinama (od 1886.) je bila član poljske levičarske partije, Proletarijata. Proletarijat je osnovan 1882, dvadeset godina pre ruskih radničkih partija, i počeo je sa organizovanjem generalnih štrajkova. Zbog toga je četvoro vođa partije ubijeno, a patrija se raspala. Neki od članova su nastavili da se tajno sastaju. Roza se pridružila jednoj od ovih grupa.

Godine 1887, Roza je položila maturu, a od 1889. godine studira na Ciriškom univerzitetu, zajedno sa drugim socijalistima poput Anatolija Lunačarskog i Lea Jošigesa. Studirala je filozofiju, istoriju, politiku, ekonomiju i matematiku. Specijalistički predmeti su joj bili Staatswissenschaft (nauka o upravljanju državom), srednji vek i ekonomske i berzanske krize.

Godine 1890, su ukinuti Bizmarkovi zakoni protiv socijal-demokratije, i Socijal-demokratska partija Nemačke je po zakonu mogla da osvoji mandate u Rajhstagu (parlamentu). Ali uprkos svojim prorevolucionarnim izjašnjavanjima, članovi parlamenta iz socijalističkih redova su se više bavili sticanjem dodatnih parlamentarnih prava i materijalnog bogatstva.

Roza Luksemburg se pak držala svojih revolucionarno-demokratskih i marksističkih principa. 1893. godine, zajedno sa Leom Jošigesom i Julijanom Marčlevskim (alias Julius Karski), je osnovala novine Sprava Robotnica (Sprawa Robotnicza), kao suprotnost nacionalističkim politikama Poljske socijalističke partije. Roza je verovala da do nezavisne Poljske može doći samo kroz revolucije u Nemačkoj, Austriji, i Rusija. Istrajavala je na ideji da borbu treba voditi protiv samog kapitalizma, a ne za nezavisnu Poljsku. Luksemburgova je odbijala pravo na samoopredeljenje država (nacija) u socijalizmu, što je kasnije dovelo do tenzija sa Lenjinom.

Sa Leom Jošigesom je bila saosnivač Socijaldemokratske partije Kraljevine Poljske (SDKP), od koje je kasnije nastala Socijal-demokratska partija Kraljevine Poljske i Litvanije (SDKPiL) spajanjem sa litvanskom socijaldemokratskom organizacijom. Uprkos tome što je veći deo svog života kao odrasla osoba živela u Nemačkoj, Roza Luksemburg je ostala glavni teoretičar poljskih socijaldemokrata, i vodila je partiju sa Jošigesom, njenim glavnim organizatorom.

Nemačka[uredi]

Godine 1898, Roza Luksemburg je stekla nemačko državljanstvo udajom za Gustava Libeka. Preselila se u Berlin. Postala je aktivna u levom krilu Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD), gde je povukla oštru granicu između svoje frakcije i Revizionističke teorije Eduarda Bernštajna, napadajući ga u brošuri pod naslovom „Socijalna reforma ili revolucija?“. Njene govorničke sposobnosti su je ubrzo promovisale u glavnu govornicu stranke. Suprotstavila se sve konformističkijem parlamentarnom stranačkom kursu SPD-a uoči sve očiglednijeg rata. Insistirala je da se glavne razlike između kapitala i radništva mogu prevazići jedino ako bi proletarijat preuzeo vlast, i nakon sveobuhvatnih revolucionarnih promena u celom okruženju proizvodnih metoda. Želela je da revizionisti napuste SPD. Ovo se nije dogodilo, ali barem je rukovodstvo stranke ostavilo marksizam u programu.

Od 1900, Roza Luksemburg je isticala svoje stavove o tekućim ekonomskim i socijalnim problemima u raznim novinskim člancima širom Evrope. Njeni napadi na nemački militarizam i imperijalizam su postali jači kako je rat bio bliži, i trudila se da ubedi SPD da skrene u suprotnom pravcu. Luksemburgova je želela da organizuje generalni štrajk kako bi pospešila radničku solidarnost i sprečila rat, ali je partijsko rukovodstvo ovo odbilo, i 1910. godine se razišla sa Kauckim.

Između 1904. i 1906, njen rad je tri puta prekidan boravkom u zatvoru zbog političkih aktivnosti.

Ipak, Luksemburgova je nastavila sa političkim aktivnostima; 1907. je učestvovala u petom partijskom danu Ruskih socijal-demokrata u Londonu. Na Drugom međunarodnom (socijalističkom) kongresu u Štutgartu je predložila rezoluciju (koja je prihvaćena), koja je tražila ujedinjenje svih evropskih radničkih partija u pokušaju da se zaustavi rat.

U to vreme, Roza Luksemburg je počela da predaje marksizam i ekonomiju u trening centru SPD-a u Berlinu. Jedan od njenih studenata je bio vođa SPD-a, i prvi predsednik Vajmarske Republike, Fridrih Ebert.

Godine 1912, je učestvovala na kongresu evropskih socijalista u Parizu. Sa francuskim socijalistom, Žanom Žoresom, je dogovorila da bi u slučaju izbijanja rata sve evropske radničke partije trebalo je da organizuju generalni štrajk. Kako je rat bio bliži, ona je organizovala demonstracije (na primer u Frankfurtu), pozivajući na prigovor savesti za vojnu službu, i odbijanje izvršavanja naređenja. Zbog ovoga je optužena za „izazivanje neposlušnosti vlastima, zakonu i redu“ i osuđena na godinu dana zatvora. Nije odmah upućena na odsluženje kazne pa je mogla da učestvuje na sastanku socijalističke kancelarije u julu. Bila je jako pogođena činjenicom da je u radničkim partijama nacionalizam bio jači od klasne svesti.

Dana 28. jula 1914, Austrougarska je objavila rat Srbiji, i tako je otpočeo Prvi svetski rat. 3. avgusta, Nemačko carstvo je objavilo rat Rusiji. Sledećeg dana je u Rajhstagu jednoglasno odlučeno da se rat finansira emitovanjem ratnih obveznica. Svi predstavnici SPD-a su glasali za ovaj zakon, a partija je takođe pristala na primirje (Burgfrieden) sa vladom, obećavši da će se suzdržavati od štrajkova tokom rata. Za Luksemburgovu je ovo bila lična katastrofa, zbog koje je za kratko čak razmatrala samoubistvo: Revizionizam, protiv koga se borila od 1899, je pobedio, i rat je počeo.

Sa Karlom Libknehtom i drugima poput Klare Cetkin i Francom Mehringom, Roza Luksemburg je 5. avgusta 1914. stvorila grupu Internacionalu. Od nje je nastala Spartakistička liga, 1. januara, 1916. Objavili su brojne ilegalne pamflete sa potpisom Spartak po tračkom gladijatoru koji je pokušao da oslobodi robove u Rimu. Roza Luksemburg je uzela ime Junius, po Luciju Juniju Brutu, za koga se smatra da je osnovao Rimsku republiku.

Grupa je odbacila prekid vatre između SPD-a i nemačke vlade pod Vilhelmom II, i žestoko se borila protiv njega, zalažući se za generalni štrajk. Zbog toga je 28. juna 1916, Roza Luksemburg osuđena na dve i po godine u zatvoru. Za vreme boravka u zatvoru, bila je dvaput premeštana, prvi put u Poznanj a zatim u Vroclav. U ovom periodu je napisala više članaka pod imenom Junius, koje su njeni prijatelji prokrijumčarili iz zatvora, i ilegalno odštampali. Među njima je bio i članak Ruska revolucija. Ovaj članak je kritikovao boljševike, i upozorio da postoji opasnost da se diktatura razvije iz boljševičke vlasti. U ovom kontekstu je napisala svoju čuvenu rečenicu: Freiheit ist immer die Freiheit des Andersdenkenden (Sloboda je uvek i isključivo za one koji misle drugačije.) Još jedna publikacija, juna 1916. je bila Die Krise der Sozialdemokratie (Kriza socijaldemokratije).

Godine 1917., kada su SAD ušle u rat, Spartakistička liga se pridružila Nezavisnoj socijal-demokratskoj partiji Nemačke (USPD), takođe grupi anti ratnih bivših članova SPD-a, koja je osnovana 9. novembra 1918. USPD je lansirana na vlast, kao vodeća partija nove republike zajedno sa SPD-om, nakon abdikacije kajzera. Ovo se dogodilo nakon ustanka (Nemačka revolucija) koji je počeo u Kilu, 4. novembra 1918, kada je četrdeset hiljada mornara preuzelo luku u znak protesta zbog odluke Nemačke pomorske komande da se stupi u borbe sa Britanskom mornaricom, uprkos činjenici da je bilo jasno da je rat izgubljen. Do 8. novembra, radnički i vojnički saveti su zauzeli veći deo zapadne Nemačke, postavljajući temelje za takozvani Räterepublik (Republički savet), modeliran po sistemu Sovjeta iz ruskih revolucija 1905. i 1917.

Luksemburgova je puštena iz zatvora u Vroclavu 8. novembra, a i Libkneht je takođe bio oslobođen, i reorganizovao je Spartakističku ligu. Oni su sada zajedno izdavali novine Crvena zastava (Die rote Fahne). U jednom od svojih prvih članaka, Luksemburgova je zahtevala amnestiju za sve političke zatvorenike, i ukidanje smrtne kazne.

Međutim, ujedinjeni front se raspao krajem decembra 1918, kada je USPD napustila koaliciju u znak protesta zbog onoga šta su oni smatrali kompromisima SPD-a sa (kapitalističkim) statusom kvo. 1. januara 1919, Spartakistička liga je zajedno sa drugim socijalističkim i komunističkim grupama (uključujući Internacionalu komunista Nemačke, IKD) osnovala KPD, nadasve po inicijativi Karla Libknehta i Roze Luksemburg. Luksemburgova je podržavala učešće KPD-a u narodnoj ustavotvornoj skupštini, koja je osnovala Vajmarsku Republiku; ali je bila nadglasana. U januaru je drugi revolucionarni talas prošao Nemačkom, a neki od vođa KPD, uključujući Rozu Luksemburg, su bili neradi da ga podrže, predvidevši njegov loš kraj. Rozu Luksemburg i Karla Libknehta su pripadnici frajkora uhvatili u Berlinu, 15. januara 1919, i ubili ih istog dana. Luksemburgova je isprebijana na smrt kundacima puške, i bačena u obližnju reku, a Libkneht je upucan u potiljak, i zatim ostavljen kao nepoznato lice u obližnjoj mrtvačnici. Stotine članova KPD-a su na sličan način ubijeni, i saveti su uništeni.

Dijalektika spontanosti i organizacije[uredi]

Centralna osobina njene misli je bila dijalektika spontanosti i organizacije, gde se spontanost može smatrati srodnom vanparlamentarnom i "direktno-demokratskom" pristupu, a organizacija birokratskijem ili stranačko-institucionalnom pristupu klasnoj borbi. Po ovoj dijalektici, spontanost i organizacija nisu dve razdvojive ili čak različite stvari, već samo različiti momenti istog procesa, tako da jedan ne može postojati bez drugog. Ova teoretska uočavanja proizlaze od osnovne i spontane klasne borbe; a kroz ova uočavanja, klasna borba se razvija u viši nivo.

„Radničke klase u svakoj zemlji uče da se bore u toku svojih samih borbi... Socijalna demokratija.. je samo napredna straža proletarijata, mali deo ukupnih radničkih masa; krv njihove krvi, i meso njihovog mesa. Socijalna demokratija traži i iznalazi načine, i pojedine parole, radničke borbe samo u toku razvoje ove borbe, i dobija smernice za napredovanje kroz samu ovu borbu.“ [1]

Spontanošću uvek posreduje organizacija, upravo kao što organizacijom mora da posreduje spontanost.

Ona je razvila dijalektiku spontanosti i organizacije pod uticajem talasa masovnih štrajkova širom Evrope, a pogotovo Ruske revolucije 1905. Za razliku od socijaldemokratske politike Druge internacionale, ona nije smatrala organizaciju proizvodom naučno-teorijskog uvida u istorijske imperative, već proizvodom borbi radničkih klasa.

„Socijalna demokratija je prosto otelovljenje klasne borbe modernog proletarijata, borbe koja je rukovođena svešću sopstvenih istorijskih posledica. Mase su u realnosti sopstvene vođe, dijalektički stvarajući sopstveni proces razvoja. Što više socijalna demokratija raste, postaje jača, više će prosvetljene mase radnika preuzeti svoje sudbine, vođstvo nad svojim pokretom, i odlučnost pravca u sopstvene ruke. I sveukupni pokret socijalne demokratije je samo svesni napredak zaštite pokreta klase proletarijata, što u rečima Komunističkog manifesta predstavlja svaki pojedinačni momenat borbe stalnih interesa za oslobođenje i parcijalnih grupnih interesa radne snage protiv interesa pokreta kao celine, tako da su unutar socijalne demokratije njeni lideri moćniji, uticajniji, i jasnije i svesnije čine sebe samo glasom volje i stremljenja prosvetljenih masa, običnim agentima objektivnih zakona klasnog pokreta.“ [2]

i:

„Moderna klasa proletarijata ne vodi svoju borbu prema planu napisanom u nekoj teorijskoj knjizi; moderna radnička borba je deo istorije, deo društvenog napretka, i u sred istorije, u sred progresa, u sred borbe, mi učimo kako se moramo boriti... To je upravo ono šta je vredno hvale u vezi njega, to je upravo razlog zašto je ovaj kolosalni deo kulture, unutar modernog radničkog pokreta epohalan: to da radničke mase radnih ljudi prvo kuju sopstvenu svest, sopstvena ubeđenja, a iz svog razumevanja - oružja svog oslobođenja.“ [3]

Kritika Oktobarske revolucije[uredi]

Oštro kritikuje politiku boljševizma, Lenjina i Trockog. Roza Luksemburg nije prihvatila koncept jednopartijskog sistema kao zamenu za političku demokratiju, jer prema njoj radnička revolucija podrazumeva postojanje političke demokratije.

Roza Luksemburg je insistirala na socijalističkoj demokratiji:

"Sloboda samo za pristalice vlade, samo za članove jedne stranke - koliko god da je brojna - to uopšte nije sloboda. Sloboda je uvek i isključivo sloboda za onoga koji misli drugačije. Ne zbog bilo kakvog fanatičnog koncepta "pravde", već zato što sve što je poučno, zdravo i pročišćavajuće u političkoj slobodi zavisi od ove suštinske karakteristike, a njegova efikasnost nestaje kada "sloboda" postane posebna privilegija. (...) Ali socijalistička demokratija nije nešto što započinje samo u obećanoj zemlji, nakon što su temelji socijalističke ekonomije stvoreni; ona (demokratija) ne dolazi kao neka vrsta božićnog poklona za dostojanstvene ljude koji su, u međuvremenu, lojalno podržavali gomilu socijalističkih diktatora. Socijalistička demokratija počinje istovremeno sa početkom uništavanja klasne vladavine i izgradnje socijalizma."[4]

Kada je revolucija izbila i u Nemačkoj, u novembru 1918, Roza Luksemburg je odmah počela da agituje za socijalnu revoluciju:

„Ukidanje vladavine kapitala, ostvarivanje socijalističkog društvenog reda — ovo, i ništa manje, je istorijska tema trenutne revolucije. Ovo je veliki poduhvat, i neće biti ispunjen za tren oka prostim izdavanjem nekoliko dekreta. Samo kroz svesnu akciju radničkih masa u gradu i selu, ovo se može ostvariti, samo kroz najvišu intelektualnu zrelost ljudi i neiscrpni idealizam se ovaj cilj može sprovesti kroz sve oluje bezbedno do luke.“ [5]

Socijalna revolucija zahteva da je vlast u rukama masa, u rukama radničkih i vojničkih saveta. Ovo je program revolucije. Dug je, međutim, put od vojnika — od „čuvara reakcije“ (Gendarmen der Reaktion) — do revolucionarnog proletera.

Uloga stranke[uredi]

Stranka, napredna garda radničke klase, treba samo da da uvid radničkim masama da je socijalizam neizbežan, i da pokrene socijalističku revoluciju. Unutrašnje kontradikcije kapitalizma, antagonizam između kapitala i rada, će održavati revoluciju. Revolucija će, međutim, obrazovati mase, i načiniće revolucionare od njih, smatrala je Roza Luksemburg:

„Istorija ima samo jednog pravog učitelja, revolucija je najbolja škola za proletarijat. Oni će omogućiti da mala horda najklevetanijih i progonjenijih postane, korak po korak, ona čiji će ih pogledi na svet opredeliti: borbena i pobednička masa revolucionarnog, socijalističkog proletarijata.“ [6]

Zadatak stranke je samo da obrazuje zaostale mase ka nezavisnosti, da im omogući, da preuzmu moć nad sobom. Učenje o subjektivnom elementu revolucije, je svest radničke klase o svojoj istorijskoj misiji, koju partija može da ostvari. Do same revolucije može doći samo kroz radničku klasu. Stranka koja govori u ime radnika, 'predstavlja' ih - na primer u parlamentima - i deluje umesto njih, će se zaplesti, i sama postati instrument kontrarevolucije.

Poslednje reči: vera u revoluciju[uredi]

Poslednje poznate reči Roze Luksemburg, napisane u veče kad je ubijena, su bile o njenoj veri u mase, i u neizbežnost revolucije:

„Vođstvo je zakazalo. Pa ipak, vođstvo može i mora ponovo biti kreirano iz masa, i od masa. Mase su odlučujući element, one su kamen na kojem će biti izgrađena konačna pobeda revolucije. Mase su bile na visini; one se razvile ovaj 'poraz' u jedan od istorijskih poraza koji su ponos i snaga internacionalnog socijalizma. I to je razlog zašto će buduća pobeda procvetati iz ovog 'poraza'.

'Red vlada u Berlinu!' Vi glupi lakeji! Vaš 'red' je izgrađen na pesku. Sutra će se već revolucija 'dići uz buku' i objaviti uz fanfare, vašem teroru:

Ja sam bila, ja jesam, ja ću biti!“

[7]

Citati[uredi]

Grob Roze Luksemburg na groblju Zentralfriedhof Friedrichsfelde u Berlinu
  • Njen verovatno najpoznatiji citat je: „Sloboda je uvek sloboda za disidente“ (Freiheit ist immer Freiheit der Andersdenkenden, koji se obično citira kao „Sloboda je uvek i isključivo sloboda za onoga koji misli drugačije“).
  • „Marksizam je revolucionarni pogled na svet koji uvek mora da se bori za nova otkrovenja. Marksizam ničeg ne sme da se gnuša kao mogućnosti da očvrsne u svojoj trenutnoj formi. On je u svom najboljem izdanju kad se preže u samokriticizam, i u istorijskoj grmljavini i munjama, on zadržava svoju snagu.“

Memorijali[uredi]

Vlada Istočne Nemačke je imenovala Roza-Luksemburg-plac i stanicu podzemnog metroa na njemu, u istorijskom centru Berlina, Mite, po njoj. Volksbühne (Narodno pozorište) se nalazi na Roza-Luksemburg-placu. Ovo ime je ostalo nepromenjeno i nakon ujedinjenja Nemačke.

Reference[uredi]

  1. ^ U revolucionarnom času: Šta dalje?, Sabrani radovi 1.2. pp. 554.
  2. ^ Politički vođa nemačkih radničkih klasa, Sabrana dela 2. pp. 280.
  3. ^ Politika masovnih štrajkova i sindikata, Sabrana dela 2. pp. 465.
  4. ^ The Russian Revolution, http://www.marxists.org/archive/luxemburg/1918/russian-revolution/ch06.htm
  5. ^ Početak, Sabrana dela 4. pp. 397.
  6. ^ The National Conference of the Spartacist League, Sabrana dela 4. pp. 478.
  7. ^ Red vlada u Berlinu, Sabrana dela 4. pp. 536.

Radovi[uredi]

  • Gesammelte Werke (Sabrana dela), 5 tomova, Berlin 1970–1975.
  • Gesammelte Briefe (Sabrana pisma), 6 tomova, Berlin 1982–1997.
  • Politische Schriften (Politički spisi), uredio i napisao uvod Osip K. Flehthajm, 3 toma, Frankfurt na Majni 1966 ff.

Literatura[uredi]

  • Stephen Eric Bronner: Rosa Luxemburg: A Revolutionary for Our Times, 1984
  • Elzbieta Ettinger: Rosa Luxemburg: A Life, 1988
  • Norman Geras The legacy of Rosa Luxemburg, 1976
  • -{Klaus Gietinger: Eine Leiche im Landwehrkanal – Die Ermordung der Rosa L. (A Corpse in the Landwehrkanal - The Murder of Rosa L.), Verlag 1900 Berlin –}. ISBN 978-3-930278-02-2.
  • Peter Hudis (Editor), Kevin B. Anderson: The Rosa Luxemburg Reader, 2004
  • Donald E. Shepardson: Rosa Luxemburg and the Noble Dream, New York 1996

Spoljašnje veze[uredi]

Srpski[uredi]

Engleski[uredi]

Nemački[uredi]