Sofija (supruga Justina II)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Elija Sofija
Puno imeElija Sofija
Datum rođenjapre 535.
Mesto rođenjaKonstantinopolj
Datum smrtioko 601.
Mesto smrtiKonstantinopolj
DinastijaJustinijanova dinastija
OtacSit (pretpostavlja se)
MajkaKomito (pretpostavlja se)
SupružnikJustin II
PotomstvoArabia
vizantijska carica
PrethodnikTeodora
NaslednikInona Anastasija

Elija Sofija (grč. Αίλια Σοφία; rođena oko 530. god. — umrla 602? god.) je bila supruga istočnorimskog (vizantijskog) cara Justina II (565—578). Za budućeg vladara se udala zahvaljujući uticaju svoje tetke Teodore, supruge Justinovog ujaka Justinijana I, ali je i posle Justinove smrti zadržala titulu avguste i veliki uticaj na dvoru i u politici.

Mladost i udaja[uredi]

Sofija je po Jovanu Efeskom bila sestričina Justinijanove supruge, ambiciozne i vlastoljubive Teodore. Teodorina porodica bila je najverovatnije sa Kipra i pripadala je najnižem staležu rimskog društva 6. veka, staležu kome su pripadali cirkuski zabavljači i oslobođeni robovi. Teodora je imala dve sestre, Anastasiju i Komito sa kojima je od rane mladosti delila sjaj i bedu glumačkog posla. Pošto je 524. ukinut stari zakon koji je onemogućavao senatorima da se venčavaju sa glumicama, Teodora se udala za Justinijana, ali nije zaboravila ni svoje sestre. O Anastasiji ne znamo praktično ništa, ali je Komito udata za vojskovođu Sita. Uglavnom se pretpostavlja da je upravo Komito bila Sofijina majka. Zna se i da je Sofija 565. kada je postala avgusta već imala udatu ćerku, te samim tim i sama nije mogla biti rođena posle 535. godine.

Justinijan i Teodora nisu imali dece sem jedne prerano preminule ćerkice, tako da je na dvoru stalno vođena pritajena borba oko nasleđa prestola. Teodora je na sve načine gurala u zapećak Justinijanovog brata od tetke darovitog vojskovođu Germana i njegovu decu, ali je isto tako favorizovala svoju rodbinu. Kada se i kako Sofija udala za Justina ostaje nepoznanica, kao i počeci javne karijere budućeg cara. Verovatno je važnu ulogu u sklapanju braka igrala carica Teodora i venčanje je svakako obavljeno pre njene smrti 548. godine. Justin je posle 552. počeo da napreduje u dvorskoj službi i očigledno stiče sve veće poverenje svog starog ujaka. Kao i Teodora, i Sofija je bila sledbenica monofizitizma. Međutim, da bi uklonila sve prepreke Justinovom dolasku na presto, Sofija se na zahtev starog Justinijana oko 562. odrekla učenja koje je smatrano jeretičkim i prihvatila je pravoslavlje. Poznato je da su ona i Justin imali dvoje dece, ćerku Arabiju i sina Justa. Sin izgleda nije dugo poživeo, ali je Arabija udata za vojskovođu Boduarija.

Justinova savladarka[uredi]

Justinijan je najposle umro u snu 14. novembra 565. godine, a dok careva smrt još nije obelodanjena prisutni senatori su izabrali Justina II za novog vladara. Sutradan, okupljeni Carigrađani su na hipodromu aklamacijom pozdravili novog avgusta ali i njegovu suprugu Sofiju kao avgustu. Dvorski pesnik Korip sastavio je na latinskom Pohvalu Justinu Mlađem u kome je u stihu opisao prve godine vladavine novog cara. Korip je opisao Justinijanovu sahranu koju je organizovala carica Sofija, a nju naziva svojom muzom i caricom i zaštitnicom sveta. Istoričari danas primećuju da je pesnik podvukao ravnopravnost carskih supružnika i Sofijinu vodeću ulogu u javnim ceremonijama. Ubrzo po stupanju na presto Justin je uklonio svog jedinog pravog rivala istoimenog rođaka Justina, sina vojskovođe Germana. Ovaj Justin je, navodno po caričinoj želji, poslat u Aleksandriju i tamo ubijen. Položaj Justina i njegove supruge sada je definitivno učvršćen. Na aversu novca koji je Justin počeo da kuje po prvi put u rimsko-vizantijskoj istoriji su se pojavili car i carica zajedno, sa svim carskim insignijama i oreolima oko glava, kako zajednički drže skiptar u obliku krsta.

Justin je počeo vladavinu popularnim potezima. Po Teofanu Ispovedniku carica je okupila carigradske bankare i zajmodavce i isplatila im javne dugove. Justin je 565. i 568. vršio dva sada potpuno počasna konzulata (redovni konzulat je ukinut 541. god.) i iskoristio je priliku da obdari vodeće senatore i pridobije carigradsku svetinu javnim priredbama i igrama. Izgleda da je po želji lokalne aristokratije iz službe namesnika Italije otpušten sposobni ali već vremešni evnuh Narzes. Po kasnijoj tradiciji (Pavle Đakon, Konstantin VII Porfirogenit...) Narzes je otpušten zbog svađe sa caricom Sofijom koja mu je poručila, aludirajući na uobičajne zadatke dvorskih evnuha, da će ga postaviti učitelja tkanja njenih pratilja. Proslavljeni vojskovođa odbio je da se pojavi u Carigradu i čak pozvao Langobarde da napadnu Italiju 568. godine. Seoba Langobarda iz Panonije u Italiju zatekla je carsku vladu nespremnom, ali je i ukazala na drastičnu promenu ravnoteže u srednjoj Evropi u korist Avara. Justin je, možda upravo zbog posledica rasipnog početka vladavine, otkazao plaćanje danka Avarima, a kasnije, 572. godine i Persijancima. Carstvo se suočilo sa velikom krizom i pretrpelo je nekoliko teških poraza u Podunavlju i na Istoku čiju je kulminaciju predstavljao pad tvrđave Dare u ruke persijske vojske u novembru 573. godine. Pošto je na dvor stiglo nekoliko tragičnih vesti početkom 574. Justin je trajno izgubio mentalno zdravlje. Car je navodno u nekoliko navrata pokušavao da iskoči kroz prozor, sve dok carica nije naredila da se postave rešetke. Justinovi nasilni ispadi prema njegovim saradnicima i dvoranima Sofija je uspevala da zaustavi plašeći ga izmišljenim monstrumima. Suprotno savetima patrijarha, carica je na kraju dovela svom mužu čuvenog lekara jevrejskog porekla Timoteja, ali ni on nije mogao da pomogne caru. Jedino rešenje, pošto je na prestolu morao biti fizički i psihički zdrav muškarac, bilo je da se Justinu nađe savladar.

Avgusta i Tiberije[uredi]

U prvom trenutku, Sofija je ipak bila ta koja je preuzela svu vlast u svoje ruke. Poslala je poruku persijskom kralju Hozroju II podsećajući ga da sada vodi rat protiv carstva na čijem se čelu nalazila nejaka žena bolesnog supruga. Hozroje je pristao na jednogodišnje primirje koje je docnije produženo. Pitanje izbora Justinovog savčladara je potom rešeno opet po caričinoj volji. Očekivalo se da će savladar postati neki od Justinovih rođaka ili njegov zet Boduarije. Posle savetovanja sa Sofijom, carigradski senatori su pristali da podrže izbor zapovednika carske garde ekskubitora Tiberija za Justinovog savladara. Za Justinovog savladara, sa titulom cezara, Tiberije je proglašen 7. decembra 574. godine pod imenom Tiberije II Konstantin. Tiberije se, neposredno pre preuzimanja položaja cezara, morao zakleti da će poštovati Sofiju kao caricu i da joj nikada neće naneti zla. Po kasnijoj tradiciji koju je zabeležio početkom 9. veka Teofan Ispovednik Tiberije je bio Sofijin ljubavnik. Sofija je posle Justinove smrti pokušala da ga natera da je oženi, ali se Tiberije već venčao u tajnosti i tako pomrsio avgustine planove. U stvarnosti, odnosi između avguste i cezara nisu bili tako idilični. Sofija je Tiberija tretirala sa podcenjivanjem i neretko je u javnosti kritikovala njegovu rasipnost. Prema Tiberijevoj ženi Inoni carica je pokazivala otvoreno neprijateljstvo. Cezarevoj ženi bilo je zabranjeno da uopšte i ulazi u carsku palatu, i Tiberije je zbog toga morao gotovo krišom da posećuje svoju porodicu koja je bila smeštena u obližnjoj Hormizdinoj palati. Štaviše, Sofija je onemogućila i dvorankama i suprugama dostojanstvenika da posećuju Inonu i ukazuju joj dužno poštovanje. Inona je na kraju, strahujući za sigurnost sebe i svoje dece, napustila Konstantinopolj i naselila se u Dafonudonu. Sofija je izgleda smatrala da Justin, kao avgust, može sebi da traži pomoć i zamenika, ali ne i da ugrožava njen položaj avguste.

Poslednje decenije[uredi]

U oktobru 578. godine Justin II je najposle preminuo. Sofija je preko nekoliko uglednih poslanika, između ostalih i carigradskog patrijarha, ponudila brak novom avgustu Tiberiju (578—582). Tiberije je učtivo odbio Sofiju i ponudio joj počasti avguste-majke. Sa druge strane, car je odlučno u tajnosti doveo svoju suprugu u Carigrad i u palati organizovao njen susret sa patrijarhom i senatorima, a zatim i krunisanje. Sutradan Inona se pojavila pred okupljenim Carigrađanima na hipodromu gde su je deme pozdravile aklamacijama i izvikale joj novo, otmenije ime dostojno carice — Anastasija.

Ipak, Sofija je izvela još jedan pokušaj da preokrene prilike u svoju korist. Po savremeniku događaja, franačkom istoričaru Grguru Turskom, Sofija je iskoristila prvo Tiberijevo odsustvo iz prestonice da organizuje zaveru u korist Justinijana, rođaka njenog pokojnog supruga. Tiberije se hitno vratio u Carigrad, presekao zaveru i lišio Sofiju njenog bogatstva. Justinijan, koji je izgleda nevoljno učestvovao u zaveri, je pošteđen i docnije je bio u velikoj milosti kod cara. Što se Sofije tiče, Tiberije je njenu umešanost u zaveru iskoristio da je stavi pod diskretni nadzor. Car je ponovio da će je poštovati kao majku, ali je ubrzo postalo jasno da je Sofija najzad istisnuta u drugi plan. Inona-Anastasija se od 578/. počela pojavljivati na novcu uz svog muža što je bila počast nekada rezervisana za Sofiju. Stara avgusta je još uvek mogla da zadrži svoje odaje u carskoj palati, dok je Tiberije, možda zarad bezbednosti koliko i komfornosti, dogradio severno krilo palate u koje se smestio sa porodicom. Najzad, Sofija se iselila u palatu Sofijaju koju joj je još suprug izgradio.

Tiberije je u avgustu 582. ležao na samrtničkoj postelji, možda usred posledica trovanja. U svakom slučaju, pozvao je Sofiju i zatražio njen savet u vezi sa određivanjem prestolonaslednika. Ona mu je predložila uspešnog vojskovođu jermenskog porekla Mavrikija i predlog je prihvaćen. Sofija, koja je imala tek nešto više od pedeset godina, navodno je planirala da se uda za Mavrikija ili pak da svoju kći Arabiju, sada već udovicu, venča sa budućim avgustom. Međutim, Tiberije ju je nadmudrio poslednji put pošto je Mavrikija (582—602) verio svojom ćerkom Konstantinom.

O preostale dve decenije Sofijinog života znamo samo još jedan detalj. O Vaskrsu 601. godine Konstantina i Sofija su pripremile krunu na dar Mavrikiju, ali je car poklon okačio iznad oltara crkve Presvete Mudrosti (Aja Sofija). Obe carice su bile pogođene i ražalošćene i Konstantina je praznik provela u svađi sa mužem. Početkom 602. podunavska vojska se pobunila i izvikala za cara centuriona Foku koji je zatim svrgnuo i pogubio Mavrikija i njegovu porodicu. Moguće je da je u ovim nemirima i Sofija izgubila život od strane Fokinih pristalica.

Carica Sofija je predstavljala neobičnu pojavu u dotadašnjoj vizantijskoj istoriji. Od samog početka se pokazala kao energična i vlastoljubiva žena. U tom svetlu treba posmatrati njeno odricanje od monofizitizma i kasnije često mešanje u Justinovu politiku. Izvori negativno prikazuju Sofijinu ličnost i poteze, tako da je teško steći realnu sliku. Ipak, izgleda da je Sofija u braku sa Justinom bila dominantniji partner, ali kasnije nije bila uspešna u pokušajima da svoj položaj avguste učvrsti novim brakom. Ipak, na različite načine ostala je dugo vremena vrlo uticajna i moćna. Inona je se opravdano plašila, ali je posle njene smrti 594. Sofija ipak našla zajednički jezik sa Konstantinom. Sudeći po predstavama na novcu i pojedinim vestima iz izvora, Sofija je uživala položaj Justinove savladarke koji je donosio moć i slobodu kakvu nije imala ni njena slavna tetka Teodora.

Spoljašnje veze[uredi]