Pređi na sadržaj

Ubistvo porodice Romanov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ubistvo porodice Romanov dogodilo se u noći između 16. i 17. jula 1918. godine u Jekaterinburgu.[1] Ruska carska porodica Romanov (car Nikolaj II, njegova supruga carica Aleksandra i njihovo petoro dece: Olga, Tatjana, Marija, Anastasija i Aleksej), kao i svi ostali koji su odlučili da im se pridruže u zatočeništvu – Evgenije Botkin, Ana Demidova, Aleksej Trup i Ivan Haritonov, prema isledniku Sokolovu, pogubljeni su vatrenim oružjem i bajonetima.[2][3] Prema zvaničnom izveštaju Sovjetskog Saveza, car Nikolaj Romanov, njegova porodica i osoblje, pogubljeni su zbog pretnje da će grad okupirati Čehoslovačka legija.[4][5] Zapravo, ubijeni su najverovatnije po nalogu Vladimira Lenjina, Jakova Sverdlova i Feliksa Dzeržinskog. Njihova tela su potom odneta u šumu Koptjaki, gde su osakaćena.[6][2] 1919. godine, istraga Bele garde nije uspela da utvrdi mesto sahranjivanja, pa je zaključeno da su ostaci kraljevske porodice najverovatnije kremirani u rovu Ganina Jama,[7] blizu rudnika Četiri brata.[8]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Trasa glavnih dešavanja tokom poslednjih dana porodice Romanov, koja je bila zatočena u Toboljsku, a potom premeštena u Jekaterinburg, gde su ubijeni.

Dana 22. marta 1917. godine, Nikolaj, koji je nakon abdikacije oslovljavan kao „Nikolaj Romanov”, ujedinjen je sa svojom porodicom u Aleksandrovoj palati u Carskom Selu. Romanovi su osuđeni na kućni pritvor od strane Privremene vlade, gde su bili okruženi stražarima i ograničeni na svoje odaje.[9]

Avgusta 1917. godine, privremena vlada Aleksandra Kerenskog evakuisala je kraljevsku porodicu u Toboljsk, pod izgovorom da ih štiti od nadolazeće revolucije. Tu su živeli u vili bivšeg guvernera u popriličnom komforu. Nakon što su Boljševici stupili na vlast oktobra 1917. godine, uslovi u kojima su živeli Romanovi postajali su sve striktniji, a razgovori o tome da se Nikolaju sudi sve češći. Nikolaju je zabranjeno da nosi naramenice, a stražari su često na ogradu kačili razvratne crteže upućene njegovim kćerkama. 1. marta 1918. godine, porodica je bila primorana da se odrekne vernih sluga, putera i kafe, tako da su se hranili vojnom hranom.[10] Kako su Boljševici postajali sve jači, vlada je, po nalogu Vasilija Jakovljeva, aprila 1918. godine preselila Nikolaja, Aleksandru i njihovu kćerku Mariju u Jekaterinburg. Bili su zatočeni u kući Ipatijevih, koja je tada nazivana „Kuća posebne namene”. Aleksej, koji je patio od teške hemofilije, bio je previše bolestan da bi otputovao zajedno sa svojim roditeljima, tako da nije napustio Toboljsk do maja 1918. godine.

Kuća posebne namene[uredi | uredi izvor]

Nikolaj II, Tatjana i Anastasija Hendrikova kopaju baštu u Aleksandrovoj palati, maja 1917. godine.

Romanovi su bili u striktnoj izolaciji u kući Ipatijevih.[11] Bilo im je dozvoljeno da pričaju samo na ruskom jeziku.[12] Nije im bio dozvoljen pristup prtljagu, koji je tokom njihovog zatočeništva čuvan u unutrašnjem dvorištu.[11] Slugama je naređeno da porodicu oslovljavaju samo njihovim imenima i patronimima.[13] Romanovi su svakodnevno bili podrvrgavani pretresanju, konfiskovanjem novca i pokušajima da se sa ruku Aleksandre i njenih kćerki skinu zlatne narukvice.[14] Kuća je bila okružena duplom palisadom od 4 m, koja je blokirala pogled na ulicu.[15] Razlog izgradnje palisade bili su prolaznici koji su mogli da vide Nikolajeve noge dok se ljuljao u dvorištu.[16]

Kuća Ipatijevih, oko koje je izgrađena palisada pre dolaska Nikolaja II, Aleksandre i Marije. U gornjem levom uglu je tavan na čijem prozoru je bio smešten mitraljez. Odmah ispod nalazila se soba cara i carice.

Svi prozori u sobama su bili zatvoreni i prekriveni novinama, a 15. maja krečom.[17] Jedini izvor ventilacije bila je fortočka iznad sobe carice Aleksandre, ali virenje kroz istu bilo je strogo zabranjeno. 23. juna 1918. godine, nakon brojnih molbi, prozori u carevoj i caričinoj sobi su otvoreni.[18] Međutim, gvozdene rešetke su stavljene na prozore 11. jula, jer je Aleksandra odbijala da se ne približava njima.[19]

Komandant i njegovi pomoćnici su svakog trenutka imali pristup sobama kraljevske porodice.[20] Romanovi su morali da zvone kada su želeli da izađu iz sobe.[21] Slobodne aktivnosti bile su dozvoljene dva puta na dan, i to u bašti, pola sata ujutru i popodne. Obroci su im se sastojali uglavnom od čaja i crnog hleba za doručak, kotleta ili supe sa mesom za ručak; porodici je bilo naglašeno da „više ne mogu da žive kao carevi”.[22] Polovinom juna, monahinje iz manstira Novo Tihvinskij donosile bi Romanovima hranu, ali bi je stražari bacali u đubre.[22] Porodici nisu bile dozvoljene posete, kao ni slanje ili pisanje pisama.[23] Princeza Jelena Karađorđević pokušala je u jednom trenutku da poseti Romanove, ali joj je odbijen zahtev da to učini.[24] Svakodnevne posete Vladimira Derevenka, koji je lečio Alekseja, su takođe postale ograničene kada je Jakov Jurovski postao komandant.[12] Početkom juna, porodica Romanov više nije dobijala dnevne novine.[23]

Svita porodice Romanov. Sleva nadesno: Jekaterina Šnajder, Ilija Tatiščev, Pjer Žiljar, Anastasija Hendrikova i Vasilij Dolgorukov. Svojevoljno su pratili kraljevsku porodicu u zatočeništvo. Svi, osim Žiljara, su ubijeni od strane boljševika.

Da bi održali iluziju normalnosti, boljševici su ubedili Romanove 13. jula 1918. godine da njihove sluge, Klementij Nagornji[25] i Ivan Sednev[26] ”nisu više u nadležnosti vlade”. Međutim, i jedan i drugi su već uveliko bili mrtvi. 14. jula, sveštenik je održao liturgiju za porodicu.[27] Sledećeg jutra, četiri služavke su bile zadužene da obrišu podove kuće Ipatijevih, a ujedno su bile i poslednje osobe koje su videle Romanove žive.[28]

Šesnaestorica unutrašnjih stražara su spavala u podrumu, hodniku i komandantovoj kancelariji. Spoljašnjih stražara je bilo 56.[20] Bilo im je dozvoljeno da dovode žene i da pijanče u podrumu kuće.[28] Na posedu je bilo postavljeno četiri mitraljeza: jedan u zvoniku katedrale Voznesenski preko puta kuće, drugi na prozoru u podrumu koji je bio okrenut ka ulici, treći na terasi iznad bašte[29] i četvrti na tavanu iznad sobe cara i carice.[30] Početkom maja, porodici je oduzet klavir u trpezariji, koji je potom premešten ispred komandantove kancelarije. Odatle su ih stražari ismejavali pevajući ruske revolucionarne pesme.[31]

Kada je 4. jula, umesto Avdejeva, komandant postao Jakov Jurovski[32], stari unutrašnji stražari su premešteni u kuću Popovih. Viši oficiri više nisu imali ovlašćenje da ulaze u sobe Romanovih, već im je dužnost bila da patroliraju hodnicima. Jurovski je zapošljavao odane boljševike koji su bili spremni, po potrebi, da ubiju cara. Da bi sprečio bratimljenje, koje je bilo učestalo pod Avdejevim, Jurovski je za nove stražare birao uglavnom strance. Njihov novi vođa bio je Adolf Lepa, Litvanac.[33]

U Jekaterinburgu, za Romanove je bila zadužena Crvena armija, s obzirom da je prvobitni plan boljševika bio da se kraljevska porodica odvede na suđenje. Kako je Bela garda postajala sve veća pretnja, a građanski rat sve gori, strahovalo se da će Romanovi na kraju pasti u ruke „belih”. Boljševicima je ovo bilo neprihvatljivo iz dva razloga: prvo, car ili bilo koji član njegove porodice imali bi mogućnost da privuku još pristalica u korist Bele garde; drugo, car, ili bilo koji član njegove porodice u slučaju da car umre, smatrao bi se legitimnim vladarem Rusije od strane drugih evropskih zemalja. Sredinom jula 1918. godine, Čehoslovačka legija se približavala Jekaterinburgu da bi zaštitila Transsibirsku železnicu. Prema istoričaru Dejvidu Buloku, boljševici su se uspaničili, vođeni uverenjem da je prava misija Čehoslovaka da izbave kraljevsku porodicu.[34]

Krajem juna, Petar Vojkov i Aleksandar Beloborodov, predsednik Uralskog Sovjeta [35], iscenirali su krijumčarenje pisama na francuskom u kuću Ipatijevih, navodno od carskog činovnika koji želi da oslobodi Romanove.[36] Ova falsifikovana pisma, kao i odgovori kraljevske porodice na njih, služila su Centralnom izvršnom komitetu u Moskvi kao opravdanje za likvidaciju.[37]

Planiranje ubistva[uredi | uredi izvor]

M1911 pištolj, sličan onome koji su koristili Jurovski i Kudrin.
Mauzer C96, sličan onome koji su koristili Jurovski i Ermakov.

Uralska vlada se 29. juna složila da treba ubiti Romanove. Filip Gološćjokin je u Mosvku stigao 23. jula, sa pismom koje insistira na pogubljenju cara.[38] Samo sedam članova Centralnog istražnog komiteta je prisustvovalo sastanku, od kojih su troje bili Lenjin, Sverdlov i Dzeržinski.[35] Od prezidijuma Uralskog Sovjeta se očekivalo da organizuje detalje pogubljenja i dan na koji će se ono sprovesti.[39]

Ubistvo careve supruge i dece se takođe planiralo, ali je moralo da se čuva kao državna tajna, da bi se izbegle političke posledice. Nemački ambasador Vilhelm von Mirbah se uporno raspitivao o stanju Romanovih.[40] S druge strane, od britanskog konzula Tomasa Prestona se očekivalo da pomogne porodici, ali su njegovi zahtevi da ih poseti odbijeni.[24]

Dana 14. jula, Jurovski je izabrao mesto gde će zakopati tela i našao je način kako da se otarasi dokaza na najbrži mogući način.[41] Takođe je zaključio da je potrebno okupiti porodicu negde odakle neće moći da pobegnu i za tu svrhu je izabran podrum.[42] Plan da se porodica likvidira u snu, a da im se tela potom bace u jezero, smatrao se nepogodnim.[43] Jurovski je znao da će morati da ubije svih 11 zatvorenika odjednom, ali je takođe uzeo u obzir da će morati da spreči silovanje žena i pretresanje tela od strane saučesnika u ubistvu.[43]

Dana 16. jula, Jurovski je obavešten da se kontingenti Crvene armije i Uralske vlade povlače i da se likvidacija više ne može odlagati. Gološćjokin i Safarov su oko 18:00 časova poslali kodirani telegram Lenjinu u kome su tražili konačno odobrenje.[44] Ne postoje podaci o odgovoru iz Moskve, ali je Jurovski tvrdio da je oko 19:00 časova dobio ovlašćenje od Gološćjokina da sprovede plan.[45] Isto je tvrdio i biši stražar Kremlja, Aleksej Akimov.[45] U 20:00 časova, Jurovski je poslao svog šofera da doveze kamion u kome će transportovati tela, zajedno sa rolnama platna u koje će se ona uviti. Plan je bio da se kamion parkira što bliže podrumu, ali da i dalje bude upaljen kako bi se prigušili zvukovi pucnjave.[46] Jurovski i Pavel Medvedev su izabrali 14 pištolja, među kojima su dva Brauninga (M1900 i M1906), dva M1911 pištolja, dva Mauzera C96, dva proizvedena u kompaniji Smit i Veson, kao i sedam Nagana M1895.[47]

U komandantovoj kancelariji, Jurovski je svojim ljudima zadao po jednu metu. Jermakov je bio jedini koji je ubio čak dva zatvorenika, caricu Aleksandru i Botkina. Austrougarski ratni zarobljenik Andras Verhas i Adolf Lepa odbili su da upucaju žene. Iz tog razloga, premešteni su u kuću Popovih jer nisu želeli da učestvuju u ”presudnom zadatku njihove revolucionarne dužnosti”.[48]

Pogubljenje[uredi | uredi izvor]

Sleva nadesno: Velike kneginje Marija, Olga, Anastasija i Tatjana u zatočeništvu u Carskom selu. Ovo je jedna od poslednjih fotografija kćerki cara Nikolaja II.

Dok su Romanovi večerali 16. jula 1918. godine, Jurovski je obavestio porodicu da je Leonid Svednev otišao da poseti svog ujaka Ivana Svedneva, ali je zapravo Ivan već bio mrtav.[49] Romanovi su bili razočarani, obzirom da je Leonid bio jedini koji se igrao sa Aleksejem, ali ih je Jurovski ubeđivao da će se uskoro vratiti. Aleksandra mu nije verovala, i bila je u pravu, jer je Leonid Svednev te noći ubijen u kući Popovih.[44]

Oko ponoći 17. jula, Jurovski je naredio porodičnom lekaru Evgeniju Botkinu da probudi Romanove, tvrdeći da je potrebno da se presele na sigurnu lokaciju usled haosa u Jekaterinburgu.[1] Oni su odvedeni u podrumsku prostoriju veličine 6 x 5 m, gde je Nikolaj tražio dve stolice, na kojima su kasnije sedeli Aleksej i Aleksandra.[50] Nakon par minuta, nakon što je kamion za transport tela parkiran ispred kuće, streljački stroj tajne policije ušao je u prostoriju, a Jurovski je naglas pročitao presudu Centralnog izvršnog komiteta:

Nikolaju Aleksandroviču, zbog neprekidnih napada tvoje rodbine na Sovjetsku Rusiju, Uralski izvršni komitet te osuđuje na smrt.[51]

Nikolaj je tokom čitanja presude ustao sa pitanjem „Šta? Šta?”[52], a Jurovski je odmah podigao oružje i pucao u cara. Carica i velika knjeginja Olga, prema sećanju stražara, su pokušale da se prekrste, ali nisu uspele usled pucnjave koja je usledila. Petar Jermakov, koji je bio pijan tokom ubistva, usmrtio je caricu Aleksandru metkom u glavu. Nakon toga je pucao u Mariju, koja je potrčala ka vratima, a metak joj je prošao kroz butinu.[53] Ostali saučesnici su počeli da pucaju na sve strane, sve dok prostorija nije postala ispunjena dimom.

Aleksej Kabanov, koji je otrčao napolje da proveri da li se bilo šta čuje, opazio je pse iz odaja Romanovih koji su lajali na pucnjavu toliko glasnu da nije uspeo da je priguši ni motor kamiona. Nakon što se vratio u podrum, Kabanov je rekao da se kraljevska porodica i njihovi psi dokrajče bajonetima i kundacima.[54] Vrata podruma su otvorena da bi se raščistio dim[52], nakon čega su ubice uspele da čuju cviljenje Nikolajeve dece, koja su još uvek bila živa.[55]

Podrum u kome je ubijena porodica Romanov. Zid je probijen tokom istrage 1919. godine. Vrata koja su vodila ka ostavi su tokom ubistva bila zaključana.

Ubijanje bajonetima nije bila efektivna metoda, s obzirom da je zahtevala da se deca ponovo upucaju. Aleksej je prvi pogubljen. Jurovski je zaprepašćeno posmatrao kako je Nikulin neprekidno pucao u Alekseja, koji je i dalje sedeo na stolici. Tatjana, Anastasija i Marija su ubijene poslednje. Smatra se da su Marija i Anastasija bespomoćno klečale i pokrivale glave. Ana Demidova, Aleksandrina služavka, preživela je pucnjavu, ali je ubrzo izbodena na smrt dok je pokušavala da se zaštiti jastukom.[56]

Dok je Jurovski proveravao puls porodice, Jermakov je još jednom udario svaku žrtvu bajonetom. Pogubljenje je trajalo oko 20 minuta. Buduće istrage će otkriti da je u podrumu nađeno oko 70 metaka. Džoj, Aleksejev španijel, je jedini preživeo ubistvo.[57]

Aleksandar Beloborodov je Nikolaju Gorbunovu, Lenjinovom sekretaru, poslao kodiran telegram da je misija uspešno završena. Aleksandru Lisicinu, ključnom svedoku Moskve, naređeno je da Sverdlovu pošalje sva pisma i sve dnevnike Aleksandre i Nikalaja koji su imali političku važnost.[58] Beloborodov i Nikulin su nadgledali pretresanje odaja, a dragocenosti koje su pronađene u njima čuvane su u komandantovoj kancelariji, dok su lične stvari od manje važnosti ili vrednosti spaljivane.[59] 19. jula, sva konfiskovana imovina kraljevske porodice je nacionalizovana.[60]

Odlaganje tela[uredi | uredi izvor]

Tokom ubrzanog odlaganja tela, Jurovski nije primetio topaze koje je kasnije otkrio Sokolov 1919. godine.

Tela porodice Romanov i njihovih sluga preneta su u šumu Koptjaki, blizu rudnika Četiri brata, pomoću kamiona marke Fijat.[61] Na raskrsnici 185, 25 muškaraca je čekalo Jermakova na konjima i sa laganim kolicima. Bili su razočarani što Romanovi nisu bili živi, jer su imali želju da učestvuju u linču.[62] Jurovski je sa velikim poteškoćama ubedio Jermakove ljude da prenesu tela iz kamiona u kolica[62], koji su nakon toga zavlačili ruke u donji veš ženskih tela u potrazi za dijamantima. Komandant je uperio pištolj u njih i naredio im je da rade samo ono što se od njih traži.[63]

Jurovski i još petoro njegovih ljudi su položili tela na travu. Kada je odeća sa njih spaljena, tela su bačena u jarak i poprskana sumpornom kiselinom. Tek nakon tog čina, Jurovski je uvideo da je jarak bio dubok svega 3 m, a da blatnjava voda nije u potpunosti potopila tela. Bezuspešno je pokušavao uz pomoć ručnih granata da obruši delove rudnika preko rupe u zemlji, a na kraju ju je pokrio prućem i zemljom.[64] Jurovski je u šumi ostavio tri stražara, a on se vratio u Jekaterinburg sa vrećom dijamanata kako bi se javio Beloborodovu i Gološćjokinu. Došli su do zaključka da je jama zaista previše plitka.[65]

Sergej Čutskajev je Jurovskom skrenuo pažnju na rudnike bakra zapadno od Jekaterinburga, koji bi mogli biti pogodni za premeštanje tela.[66] Jurovski je obišao rudnike 17. jula, nakon čega je nabavio dodatne kamione, a Petru Vojkovu naredio da ponese benzin, petrolej, sumpornu kiselinu i drva za ogrev. 18. jula, oko 04:00 ujutru, Jurovski, Gološćjokin i nekoliko agenata tajne policije vratili su se u rudnik. Natopljena tela su iz jame izvučena kanapima i položena ispod cerade.[65] Jurovski, zabrinut da neće imati dovoljno vremena da tela ostavi u dubljem rudniku, naredio je da se iskopa nova jama, ali zemlja je bila previše tvrda. Tada se vratio u hotel Amerikanskaja, nakon čega je nabavio kamion i u njega upakovao betonske blokove. U drugom kamionu su prevoženi dodatni agenti koji će mu pomoći da transportuje tela na novu lokaciju.

Put Koptjaki. Islednik Nikolaj Sokolov je uslikao ovu fotografiju kao dokaz da se kamion zaglavio u blatu oko 4:30 časova, ne znajući da je to mesto gde su Romanovi sahranjeni.

Tokom premeštanja u rudnike bakra, kamion se zaglavio u blatu blizu Ganina Jame. Iscrpljeni saučesnici odbijali su da slušaju naređenja, tako da je Jurovski odlučio da se tela zakopaju u zemlji na kojoj se kamion zaustavio.[67] Iskopan je grob veličine oko 6 x 8 m i dubine svega 60 cm.[68] Telo Alekseja Trupa je prvo ubačeno u jamu, a potom tela cara Nikolaja i ostalih žrtava. Sumporna kiselina je ponovo iskorišćena, a lica su im unakažena udarcima kundaka. Sahranjivanje je završeno 19. jula, oko 6:00 ujutru.[68]

Jurovski je Alekseja i jednu od njegovih sestara sahranio 15 m dalje, u nadi da će zbuniti onoga ko uspe da pronađe masovnu grobnicu sa samo devet tela. Pošto je žensko telo bilo unakaženo do neprepoznatljivosti, Jurovski ga je pomešao sa Anom Demidovom; u njegovom izveštaju napisao je da je zapravo želeo da se otarasi Aleksandrinog leša.[69] Aleksej i njegova sestra spaljeni su na lomači, a njihove kosti su potom smrvljene pomoću lopata i bačene u manji jarak. Svega 44 fragmenata kostiju nađeno je avgusta 2007. godine.[70]

Istraga islednika Sokolova[uredi | uredi izvor]

Slika rudnika tokom istrage Nikolaja Sokolova 1919. godine.
Ostaci psa Džimija koje je pronašao Sokolov.

Nakon što je Jekaterinburg pao u ruke Bele garde 25. jula, admiral Aleksandar Kolčak odlučio je da se sprovede istraga povodom ubistva porodice Romanov. Nikolaj Sokolov, islednik Regionalnog suda u Omsku, ispitao je nekoliko članova kraljevske svite u februaru 1919. godine, konkretno Pjera Žiljara, Aleksandru Teglovu i Sidnija Gibsa.[71]

Sokolov je otkrio veliku količinu ličnih predmeta i dragocenosti oko jame gde su tela prvobitno sahranjena. Takođe je otkrio fragmente kostiju, naočare dr Botkina, cipele, ključeve, bisere i dijamante[72], kao i nekoliko metaka i ženski prst.[73] Sokolov je samo uspeo da pronađe ostatke Anastasijinog psa, Džimija, u jami.[74] S druge strane, nije uspeo da pronađe skrivenu grobnicu ispod puta Koptjaki, ali ga je uslikao kao dokaz da se kamion tu zaglavio 19. jula.[75] Zbog povratka boljševičkih snaga jula 1919, Sokolov je bio prinuđen da se evakuiše, ali je sa sobom poneo predmete koje je pronašao.[76] Preminuo je od srčanog udara 1924. godine u Francuskoj pre nego što je uspeo da završi istragu.[77] Kutija sa predmetima čuva se u Ruskoj pravoslavnoj crkvi sv. Joba u Briselu.[78]

Njegov preliminarni izveštaj objavljen je iste godine na francuskom i ruskom jeziku, i bila je jedini izvor objašnjenja za ubistva do 1989.[79] godine. Pogrešno je zaključio da su sve žrtve, osim Alekseja i Anastasije, umrle odmah nakon prve pucnjave, a da su tela potom spaljena na masovnoj lomači.[80] 1938. godine, Josif Staljin zabranio je svaku diskusiju o ubistvu kraljevske porodice.[81] Kuća Ipatijevih smatrala se mestom „nedovoljnog istorijskog značaja” i srušena je septembra 1977. godine od strane Jurija Andropova, šefa KGB-a.[82]

Amaterski detektiv Aleksandar Avdonin i režiser Gelij Rjabov otkrili su grobnicu na putu Koptjaki 30-31. maja 1979. godine.[81][75] Iz njega su odstranili tri lobanje, ali s obzirom da nisu uspeli da nađu laboratoriju koja će ih analizirati, odlučili su da ostatke vrate u jamu 1980. godine.[83] Mandat Mihaila Gorbačova je sa sobom doneo mnoge reforme, koje su navele Rjabova da otkrije lokaciju grobnice Romanovih 10. aprila 1989. godine, na veliko nezadovoljstvo Avdonina.[84] 1991. godine, sovjetski službenici su sproveli „zvaničnu ekshumaciju” koja je uništila grob i važne dokaze.

Dana 29. jula 2007. godine, amaterska grupa detektiva je našla malu jamu sa ostacima Alekseja i njegove sestre nedaleko od puta Koptjaki.[85]

Ubice[uredi | uredi izvor]

Petar Jermakov je preživeo građanski rat. Međutim, za razliku od ostalih saučesnika, nije dobio nikakvu nagradu ili unapređenje. Do kraja svog života, borio se za prvenstvo u zločinu tako što je veličao svoju ulogu u istom, kao i u revoluciji.

Ivan Plotnjikov, profesor istorije na Uralskom državnom univerzitetu u Jekaterinburgu, utvrdio je da su ključne figure u zločinu bile Jakov Jurovski, Grigorij Nikulin, Mihail Medvedev, Petar Jermakov, Stepan Vaganov, Aleksej Kabanov, Pavel Medvedev, V. N. Netrebin i Filip Gološćjokin. Petar Vojkov bio je zadužen za odlaganje tela i nabavku 570 litara benzina i 180 kilograma sumporne kiseline. Nakon ubistava, izjavio je da „niko nikada neće saznati šta je uradio sa telima”. 1924. godine, Vojkov je radio kao ambasador u Poljskoj, gde ga je ubio ruski monarhista jula 1927. godine.[57]

Direktni saučesnici živeli su svega par meseci nakon ubistava.[57] Stepana Vaganova su ubili seljaci 1918. godine zbog učešća u brutalnim političkim represijama. Pavela Medvedeva, vođu straže u kući Ipatijevih[28], privela je Bela garda februara 1919. godine, a umro je u zatvoru od tifusa.[57] Aleksandar Beloborodov ubijen je 1939. godine tokom Velike čistke. Filip Gološćjokin je streljan oktobra 1941. godine u zatvoru NKVD-a, nakon čega je sahranjen u neobeleženom grobu.[86]

Tri dana nakon likvidacije Romanovih, Jurovski je lično Lenjinu dostavio izveštaj o događajima te noći. Nagrađen je pozicijom u tajnoj policiji ČEKA. Umro je u Kremaljskoj bolnici 1938. godine, u 60. godini. Pre nego što je preminuo, pištolje koje je koristio za ubistvo Romanovih donirao je Muzeju revolucije u Moskvi[87]. Nikada nije izrazio žaljenje zbog onoga što je učinio.[82]

Lenjin je dinastiju Romanov smatrao „monarhijskim đubretom i tristogodišnjom sramotom”[88], a Nikolaja je u pismima nazivao „najgorim neprijateljem ruskog naroda”.[89] Lenjin je operisao sa velikim oprezom i često je naređenja slao putem kodiranih telegrama, nakon čega je insistirao da se oni unište. Arhive Centralnog izvršnog komiteta su otkrile da su „potrčci” dostavljali telegrame najverovatnije putem anonimnih direktiva.[90]

Sovjetska istoriografija opisivala je Nikolaja kao slabog, inkompetentnog vođu čije su odluke rezultirale vojnim porazima i pogibijom miliona njegovih sledbenika[91], dok je Lenjinovu reputaciju maksimalno štitila. Likvidacija Romanovih pripisana je Uralskoj vladi i tajnoj policiji.[90]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Crkva na krvi, koja je sagrađena pored kuće Ipatijevih.

Sledećeg jutra, kada su se glasine u vezi grobnog mesta proširile Jekaterinburgom, Jurovski je tela sakrio na drugoj lokaciji (56.942222°N 60.473333°E). 19. jula, Filip Gološćjokin je saopštio da je „Krvavi Nikolaj” upucan, a da su ostali članovi porodice odvedeni na sigurno mesto.[92] Zvanično obaveštenje objavljeno je u novinama, dva dana kasnije.

Tokom sledeća 84 dana nakon likvidacije, 27 prijatelja i rođaka[93] je ubijeno od strane boljševika. Za razliku od kraljevske porodice, tela u Alapajevsku i Permu našla je Bela armija oktobra 1918. i maja 1919. godine.[94][95] Međutim, danas se zna samo za mesto počinka Jelisavete Fjodorovne i sestre Barbare Jakovljeve, koje su sahranjene u ruskoj crkvi Marije Magdalene u Jerusalimu.

Godine 1993, objavljen je izveštaj Jakova Jurovskog iz 1922. Na osnovu njega, odredi Čehoslovačke legije približavali su se Jekaterinburgu. 17. jula 1918. godine, Jakov i ostali boljševici, u strahu da će Nikolaj biti oslobođen, odlučili su da ubiju njega i njegovu porodicu.[96]

Tokom narednih godina, veliki broj ljudi je tvrdilo da su potomci Romanovih. Maja 1979. godine, većina posmrtnih ostataka porodice nađeno je od strane amaterskih detektiva, koji su otkriće čuvali u tajnosti do raspada komunizma.[97] Jula 1991. godine, tela Nikolaja, Aleksandre i njihove tri kćerke su ekshumirana[98]. Nakon forenzičkih[99] i DNK analiza[100], sahranjeni su u Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla u Sankt Peterburgu. Sahrani je prisustvovao ruski predsednik Boris Jeljcin, kao i princ Majkl od Kenta. Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve suprotstavljao se odluci vlade zbog sumnje u identitet pokojnika. Patrijarh Aleksije II odbio je da učestvuje u pogrebnoj ceremoniji.[101]

Dana 15. avgusta 2000. godine, Ruska pravoslavna crkva je odlučila da kanonizuje porodicu zbog njihove „skromnosti, strpljenja i pokornosti”.[102]

U periodu između 2000. i 2003. godine, pored kuće Ipatijevih sagrađena je Crkva na krvi.

Dana 1. oktobra 2008. godine, Vrhovni sud Ruske Federacije doneo je odluku da su Romanovi bili žrtve političke represije, nakon čega su rehabilitovani.[103][104]

Godine 2015, Ruska pravoslavna crkva[105] zahtevala je ekshumaciju i dodatne DNK analize ostataka Nikolaja i Aleksandre[106], koje su potvrdile da oni zaista pripadaju caru i carici.[107][108][109]

Anketa sprovedena 11. jula 2018. godine od strane Ruskog istraživačkog centra za javno mnjenje otkrila je da 57% Rusa starijih od 35 godina smatra da je „ubistvo porodice Romanov gnusan zločin”, 46% ljudi između 18 i 24 godine smatra da je Nikolaj II morao da bude kažnjen zbog njegovih grešaka, a ostalih 3% smatra da je ubistvo kraljevske porodice bila vrsta javne odmazde.[110]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Massie 2012, str. 3–24
  2. ^ a b Sokolov, Nikolai A. (1925). „Ubiistvo Tsarskoi Sem'i (Ubiйstvo carskoй semьi)”. Berlin: Slowo-Verlag. str. 191. 
  3. ^ William, H. Honan (12. 8. 1992). „A Playwright Applies His Craft To Czar Nicholas II's Last Days”. The New York Times. Pristupljeno 20. 4. 2019. 
  4. ^ «17/VII 1918 v Ekaterinburge (nыne Sverdlovsk), v svяzi s ugrozoй zanяtiя goroda belыmi, po postanovleniю Uralьskogo oblastnogo soveta bыvšiй carь Nikolaй Romanov vmeste s členami ego semьi i približennыmi bыl rasstrelяn». — Bolьšaя sovetskaя эnciklopediя / gl. red. O. Ю. Šmidt. - Moskva : Sovetskaя эnciklopediя, 1926-. T. 49: Rober - Ručnaя granata. - 1941. / statья: «Romanovы» / kol. 134
  5. ^ «3 (16)/VII 1918 pri približenii k Ekaterinburgu čehoslovackih kontrrevolюcionnыh voйsk Nikolaй II so vseй semьeй bыl rasstrelяn». — Bolьšaя sovetskaя эnciklopediя / gl. red. O. Ю. Šmidt. - Moskva : Sovetskaя эnciklopediя, 1926-. T. 42: Niderlandы - Oklagoma. - 1939. / statья: «Nikolaй II» / kol. 137
  6. ^ Rappaport. str. 198. 
  7. ^ Sokolov, Nikolai A. Ubiistvo Tsarskoi Sem'i (1996 izd.). Moscow: Terra. 
  8. ^ Clifford, J. Levy (25. 11. 2007). „Sleuths say they've found the last Romanovs”. The New York Times. Pristupljeno 20. 4. 2019. 
  9. ^ Tames 1972, str. 56.
  10. ^ Tames 1972, str. 62.
  11. ^ a b Rappaport, str. 20
  12. ^ a b Rappaport, str. 23.
  13. ^ Rappaport, str. 102.
  14. ^ Rappaport 2014, str. 372.
  15. ^ Massie 2012, str. 283.
  16. ^ Rappaport 2010, str. 27.
  17. ^ Massie 2012, str. 278.
  18. ^ Massie 2012, str. 289.
  19. ^ Rappaport, str. 118-119.
  20. ^ a b Rappaport, str. 17-18
  21. ^ Rappaport, str. 29.
  22. ^ a b Rappaport, str. 24
  23. ^ a b Rappaport, str. 22
  24. ^ a b Rappaport, str. 34.
  25. ^ Rappaport 2014, str. 15.
  26. ^ Rappaport 2014, str. 16.
  27. ^ Rappaport 2010, str. 159.
  28. ^ a b v Rappaport 2010, str. 171
  29. ^ Rappaport 2010, str. 17.
  30. ^ Radzinsky, str. 383.
  31. ^ Rappaport 2010, str. 20.
  32. ^ Rappaport, str. 140.
  33. ^ Rappaport, str. 86-67.
  34. ^ Bullock 2012
  35. ^ a b Rappaport, str. 130
  36. ^ Rappaport, str. 125.
  37. ^ Rappaport, str. 120.
  38. ^ Rappaport, str. 132.
  39. ^ Rappaport, str. 134.
  40. ^ Rappaport, str. 34-35.
  41. ^ Rappaport, str. 167.
  42. ^ Rappaport, str. 186.
  43. ^ a b Rappaport, str. 176
  44. ^ a b Rappaport, str. 178
  45. ^ a b Rappaport, str. 178-179
  46. ^ Rappaport, str. 180.
  47. ^ Rappaport, str. 181.
  48. ^ Rappaport, str. 182.
  49. ^ Rappaport, str. 179-180.
  50. ^ Massie 2012, str. 4
  51. ^ Clarke 2003, str. 66
  52. ^ a b 100 velikih kazneй, M., Veče. Avadi︠a︡Eva, E. (1999). Sto velikih kazneй. Veče. str. 439. ISBN 978-5-7838-0424-3. 
  53. ^ Montefiore, str. 645.
  54. ^ Rappaport, str. 193.
  55. ^ Rappaport, str. 189-190.
  56. ^ Radzinsky 1992, str. 380–393
  57. ^ a b v g Rappaport, str. 214
  58. ^ Rappaport, str. 195.
  59. ^ Rappaport, str. 200.
  60. ^ Rappaport, str. 157.
  61. ^ Slater, str. 8.
  62. ^ a b Rappaport, str. 197
  63. ^ Slater, str. 9.
  64. ^ Rappaport, str. 199.
  65. ^ a b Rappaport, str. 203.
  66. ^ Rappaport, str. 201.
  67. ^ Slater, str. 13-14.
  68. ^ a b Rappaport, str. 205
  69. ^ Massie 2012, str. 27.
  70. ^ Harding, Luke (25. 8. 2007). „Bones found by Russian builder finally solve riddle of the missing Romanovs”. The Guardian. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  71. ^ Rappaport 2014, str. 379.
  72. ^ Rappaport, str. 218.
  73. ^ Massie 2012, str. 8.
  74. ^ Massie 2012, str. 10.
  75. ^ a b Massie 2012, str. 26.
  76. ^ Massie 2012, str. 123.
  77. ^ Astanina, Alla (18. 4. 2015). „Nikolai Sokolov: The man who revealed the story of the Romanov killings”. Russia Beyond the Headlines. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  78. ^ Remnick, Reporting: Writings from the New Yorker, pp. 222.
  79. ^ Massie 2012, str. 19.
  80. ^ Slater, str. 45.
  81. ^ a b Rappaport, str. 219
  82. ^ a b Pringle, str. 261
  83. ^ Massie 2012, str. 30.
  84. ^ Massie 2012, str. 31.
  85. ^ „Russia dig finds 'tsar's family'”. BBC News. 24. 8. 2007. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  86. ^ Rappaport, str. 215.
  87. ^ Slater, str. 53.
  88. ^ Rappaport, str. 141.
  89. ^ Rappaport, str. 137.
  90. ^ a b Rappaport, str. 142.
  91. ^ Vennard, Martin (27. 6. 2012). „Tsar Nicholas - exhibits from an execution”. BBC News. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  92. ^ Rappaport, str. 207.
  93. ^ King & Wilson, Epilogue section.
  94. ^ Rappaport 2010, str. 213.
  95. ^ Rappaport 2014, str. 377.
  96. ^ „Murder of the Imperial Family - Yurovsky Note 1922 English”. Alexander Palace. Arhivirano iz originala 03. 04. 2016. g. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  97. ^ Massie 2012, str. 32–35.
  98. ^ Massie, str. 40 ff.
  99. ^ Pokaяnie. Materialы pravitelьstvennoй komissii po izučeniю voprosov, svяzannыh s issledovaniem i perezahoroneniem ostankov Rossiйskogo Imperatora Nikolaя II i členov ego semьi (Repentance. Proceedings of the government commission to study issues related to the study and reburial of the remains of the Russian Emperor Nicholas II and his family). Pokaяnie: materialы pravitelьstvennoй Komissii po izučeniю voprosov, svяzannыh s issledovaniem i perezahoroneniem ostankov Rossiйskogo Imperatora Nikolaя II i členov ego semьi : izbrannыe dokumentы. Vыbor. 1998. ISBN 978-5-87468-039-8. 
  100. ^ Gill, Peter; Ivanov, Pavel L.; Kimpton, Colin; Piercy, Romelle; Benson, Nicola; Tully, Gillian; Evett, Ian; Hagelberg, Erika; Sullivan, Kevin (1994). „Identification of the remains of the Romanov family by DNA analysis”. Nature Genetics. 6 (2): 130—135. PMID 8162066. S2CID 33557869. doi:10.1038/ng0294-130. .
  101. ^ „Romanovs laid to rest”. BBC News. 17. 7. 1998. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  102. ^ „Nicholas II And Family Canonized For 'Passion'”. New York Times. 15. 8. 2000. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  103. ^ „Russia's last tsar rehabilitated”. BBC News. 1. 10. 2008. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  104. ^ Blomfield, Adrian (1. 10. 2008). „Russia exonerates Tsar Nicholas II”. The Telegraph. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  105. ^ „Russia readies to exhume Tsar Alexander III in Romanov probe”. AFP.com. Arhivirano iz originala 09. 11. 2015. g. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  106. ^ „Russia exhumes bones of murdered Tsar Nicholas and wife”. BBC News. 24. 9. 2015. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  107. ^ Porter, Tom (15. 11. 2015). „New DNA tests establish remains of Tsar Nicholas II and wife are authentic”. Pristupljeno 21. 4. 2019. 
  108. ^ Editorial, Reuters (17. 7. 2023). „Russia says DNA tests confirm remains of country's last tsar are genuine”. 
  109. ^ „DNA Testing Verifies Bones of Russia's Last Tsar”. 11. 11. 2015. 
  110. ^ „Romanov murders: Poll reveales near 60% of Russians see Czar's family homicide as atrocity”. The Moscow Times. 18. 7. 2018. Pristupljeno 21. 4. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ubistvo porodice Romanov na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Убиство_породице_Романов&oldid=27675383”