Јелена Карађорђевић
Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. |
Јелена Карађорђевић | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 4. новембар 1884. |
Место рођења | Цетиње, Црна Гора |
Датум смрти | 16. октобар 1962.77 год.) ( |
Место смрти | Ница, Француска |
Гроб | Руско гробље у Ници |
Породица | |
Супружник | Јован Константинович Романов |
Потомство | Всеволод Иванович Романов, Катарина Ивановна Романова |
Родитељи | Петар I Карађорђевић Зорка Карађорђевић |
Династија | Карађорђевић |
Јелена Карађорђевић (Цетиње, 23. октобар/4. новембар 1884 — Ница, 16. октобар 1962) је била ћерка краља Петра I и Зорке, кћери црногорског краља Николе I.
Била је старија сестра принчева Ђорђа и Александра, каснијег краља Александра I. Јелена била је сестричина Анастасије Петровић, супруге великог кнеза Николаја Николајевича Млађег, унука цара Николаја I, и Милице Петровић, супруге великог кнеза Петра Николајевича, исто унука Николаја I; обе су упознале Распућина са царицом Александром. Јелена се удала за принца Ивана Константиновича и била је позната као принцеза Јелена Петровна.
Поред млађег брата Ђорђа је једини члан династије Карађорђевић којој одлуком Председништва президијума народне скупштине ФНРЈ није одузето држављанство, ни конфискована имовина.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Јелена је била ћерка краља Србије Петра I и принцезе Зорке, најстарије ћерке краља Црне Горе Николе I, и најстарија сестра престолонаследника Ђорђа и Александра Карађорђевић. После ране смрти њене мајке Зорке одрасла је већином код њених тетака Анастасије и Милице. Ишла је у интернат манастира Смолни. Постала је добра пријатељица велике кнегиње Олге, најстарије ћерке цара Николаја II. При једном посетом њене тетке Јелене Петровић, супруге италијанског краља Виктора Емануела III, упознала је Ивана Константиновича, за ког се верила[2] и удала 1911. године. Јелена је студирала медицину на универзитету у Санкт Петербургу, све док није родила њено прво дете, сина Всеволда Ивановича. Годину дана касније, 1915, родила је ћерку Јекатарину Ивановну.
У фебруару 1917. године настала је у Русији привремена влада под кнезом Григорија Лавова. Цар Николај II дао је оставку, затим су бољшевици преузели власт након Октобарске револуције. Јеленин супруг, велики кнез Иван, прогнан је од бољшевика прво у Киров, затим у Јекатеринбург и најзад у Алапајевск. Јелена је пратила свог супруга, који је заједно са Јелисаветом Фјодоровном, Константином Константиновичем и Игором Константиновичем убијен од стране бољшевика. Њихова тела бачена су у један рудник и тек неколико месеци касније сахрањена су на једном православном гробљу у Пекингу (гробље је уништено касније у доба кинеске културне револуције).
Пре своје смрти Иван је замолио Јелену да се врати њиховој деци која су била код Јеленине заове. На путу бољшевици су заробили Јелену. У октобру 1918 шведске дипломате су добили дозволу да приме у Шведску Јеленину заову са њеном и Јеленином децом. Јелена је даље остала заробљена, све док је нису пронашли норвешки дипломати.[3] Пребачена је у Кремљ да би 1919. добила дозволу да отпутује за Шведску. Јелена се са децом преселила у Ницу у Француској где је остала до краја живота. Није се више удавала.
Титуле и признања
[уреди | уреди извор]- 4. новембар 1884 - 15. јун 1903: Њено Светло Височанство кнегиња Јелена Карађорђевић.
- 15. јун 1903 - 11. август 1911: Њено Краљевско Височанство кнегиња Јелена Карађорђевић од Србије.
- 11. август 1911 - 16. октобар 1962: Њено Краљевско Височанство кнегиња Јелена Петровна од Русије.
Одликовања
[уреди | уреди извор]
Породично стабло
[уреди | уреди извор]Петар Јовановић | ||||||||||||||||
Карађорђе Петровић | ||||||||||||||||
Марица Живковић | ||||||||||||||||
Александар Карађорђевић | ||||||||||||||||
Јелена Јовановић | ||||||||||||||||
Петар I Карађорђевић | ||||||||||||||||
Јаков Ненадовић | ||||||||||||||||
Јеврем Ненадовић | ||||||||||||||||
Персида Ненадовић | ||||||||||||||||
Младен Миловановић | ||||||||||||||||
Јованка Миловановић | ||||||||||||||||
Босиљка | ||||||||||||||||
Јелена Карађорђевић | ||||||||||||||||
Станко Петровић Његош | ||||||||||||||||
Мирко Петровић Његош | ||||||||||||||||
Крстиња Врбица | ||||||||||||||||
Никола I Петровић Његош | ||||||||||||||||
Анастасија Мартиновић | ||||||||||||||||
Зорка Петровић Његош | ||||||||||||||||
Петар Вукотић | ||||||||||||||||
Милена Вукотић | ||||||||||||||||
Јелена Војводић | ||||||||||||||||
Породица
[уреди | уреди извор]Супружник
[уреди | уреди извор]име | слика | датум рођења | датум смрти |
---|---|---|---|
Принц Иван Константинович | 5. јул 1886. | 18. јул 1918. |
Деца
[уреди | уреди извор]име | слика | датум рођења | датум смрти | супружник |
---|---|---|---|---|
Принц Всеволод | 20. јануар 1914. | 18. јун 1973. | Мери Лигон; Емилија де Гостоји; Вали Кнуст | |
Принцеза Катарина | 25. јул 1915. | 13. март 2007. | Нобиле Руђеро Фалаче ди Виљафореста; |
Занимљивости
[уреди | уреди извор]- Деда јој је био краљ Црне Горе, теча и брат од тетке краљеви Италије, а тетка краљица Италије.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Председништво президијума народне скупштине ФНРЈ (8. март 1947). „Указ о одузимању држављанства” (PDF). royalfamily.org. Приступљено 27. мај 2022.
- ^ Цетињски вјесник, бр.54, Радост у два српска двора, укуцати бр. стр. 221. Цетиње. 1911. Архивирано из оригинала 21. 04. 2016. г. Приступљено 10. 04. 2016.
- ^ Како је Норвежанин спасао српску принцезу („Политика”, 23. децембар 2017)
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Прогон кнегиње Јелене („Вечерње новости“, 24. децембар 2007)
- Јелена Карађорђевић очарала двор Романових („Вечерње новости“, 27. август 2014)
- Трагична судбина принцезе Јелене Карађорђевић (9. јул 2017)
- Кнегиња Јелена Карађорђевић (мастер рад) Архивирано на сајту Wayback Machine (8. август 2020)
- ПРИНЦЕЗА ЈЕЛЕНА, КАО ОД ЗЛАТА ЈАБУЧИЦА: Изузетна биографија ћерке краља Петра Првог и супруге руског кнеза Ивана Константиновича Романова („Вечерње новости”, 25. децембар 2022)
- Како су Срби спасли кћер краља Петра („Политика”, 27. септ. 1923) + Винаверова примедба