Uzroci Francuske revolucije

Uzroci Francuske revolucije su brojni, od kulturnih, preko socijalnih, ekonomskih, do političkih. Do 1789. godine Francuska je živela u sistemu koji je bio poznat kao „Stari poredak“ (l Ancien Regime). Razlikovala su se tri staleža: sveštenstvo, plemstvo i treći stalež. Društvo je bilo aristokratsko; njegove temelje sačinjavale su povlastice po rođenju i zemljišno bogatstvo. Polovinom 18. veka dolazi do napretka pozitivnih znanja i trijumfalnog poleta filozofije. Istovremeno dolazi do napretka kapitalizma. Narodne slojeve pritiskali su svi tereti starog poretka i ostaci feudalnog sistema. Porast stanovništva u Francuskoj u 18. veku naročito je primetan nakon 1740. godine. Uoči revolucije Francuza je bilo oko 25 miliona. Natalitet je bio visok. To dovodi do naglog povećanja cena hrane. Cene naglo rastu u periodu od 1758. do 1770. godine i kasnije, uoči revolucije. Cena pšenici je npr. porasla za 66%, a cena mesa 67%.

Stari poredak

Apsolutna monarhija učvršćuje se od vladavine Anrija IV i razvija tokom vladavine Luja XIV. Državni staleži poslednji put se sastaju 1614. godine, zastareli su i smetaju apsolutizmu. Pokrajinski staleži, parlamenti i skupštine sveštenstva i dalje se održavaju, ali pod kraljevskom kontrolom. Monarhija ima božanska prava. Buse je verovatno poslednji teoretičar katoličke monarhije. Kralj nosi titulu „po milosti Božjoj, kralj Francuske i Navare“. Krunisanje mu daje božansko obeležje; obično je obavljano u Remsu gde kralj daje zakletvu crkvi i svom narodu. Podanici ne mogu da kontrolišu vlast koja potiče od samog Boga. Kralj mora poštovati osnovne zakone kraljevstva. On nije tiranin, već predvodnik opštih interesa. Izvor je sve pravde, sveg zakonodavstva, upravne vlasti, izvor rata i mira^[1].

Socijalna nejednakost

Karikatura koja prikazuje pripadnike sveštenstva i plemstva na leđima pripadnika trećeg staleža.

Plemstvo je 1789. godine postojalo samo kao stalež. Izgubilo je atribute javne moći koje je imalo u srednjem veku. Kapetovska monarhija je, uz velike napore, preuzela vršenje regalnih prava – ubiranje poreza, okupljanje vojske, kovanje novca i sudstvo. Posle Fronde (1748-1752) plemstvo je upropašćeno i uništeno. Plemići su, međutim, zadržali prvo mesto u hijerarhiji do 1789. godine. Plemstvo prestavlja, iza sveštenstva, drugi stalež u državi. Stvaran broj plemića 1789. godine iznosio je oko 350.000 ili 1,5% stanovništva. Plemići su imali posebne povlastice: dozvolu za nošenje mača, rezervisanu klupu u crkvi, glavosek u slučaju osude na smrt, oslobođenje od tailea (negde ubiran kao porez na dohodak, a negde kao porez na imovinu), davanje konaka ratnicima, pravo na lov, isključivo pravo na dobijanje viših činova, crkvenih zvanja i visokih položaja u magistraturi. Dvorsko plemstvo (oko 4000 plemića) posebna je kategorija plemstva. Dobija godišnju platu. Plemstvo se moglo podeliti u više grupa: visoko, pokrajinsko, sudsko i činovničko, feudalno^[2]. Sveštenstvo je činilo oko 120.000 ljudi, i proglašavano je za „prvi stalež“. Ekonomska moć sveštenstva počivala je na ubiranju desetine i na zemljišnom posedu. Desetina je deo prinosa sa zemlje ili od stada koju su morali davati vlasnici crkvi (utvrđeno dogovorima iz 779. i 794. godine; vladavina Karla Velikog). Ukupan prihod od desetina na nivou jedne godine procenjuje se na oko 100 do 120 miliona livri. Kler je jedini predstavljao pravi stalež. Svake pete godine sastajala se skupština klera koja se bavila verskim poslovima i interesima staleža. Izglasavala je tzv. „besplatni dar“ koji je predstavljao jedini porez klera (3.500.000 livri, neznatno u odnosu na prihode). Kler je vodio matične knjige. Ni sveštenstvo nije bilo jedinstveno. Niže sveštenstvo živelo je jako teško i pre se može svrstati u treći stalež^[3].

Termin „Treći stalež“ nastao je u 15. veku. Treći stalež je predstavljao ogromnu većinu naroda, oko 24 miliona stanovnika, odnosno preko 97% stanovništva. Sijes u svojoj brošuri uočava značaj ovog staleža navodeći da je on „sve“, odnosno celokupna nacija. Treći stalež je obuhvatao široke slojeve sela i gradova. U njega je spadala sitna i srednja buržoazija (uglavnom zanatlije i trgovci), i članovi slobodnih zanimanja (činovnici, neplemići, advokati, beležnici, profesori, lekari), i visoka buržoazija (bankari, brodovlasnici, krupni trgovci). Visoka buržoazija je po bogatstvu bila iznad plemstva. Ona je bila i nauticajnija klasa trećeg staleža. Iz revolucije je izvukla korist. U odnosu na treći stalež je, naravno, predstavljala manjinu. Narodne ili gradske slojeve predstavljala je masa koja je radila vlastitim rukama i koja je proizvodila. Dominirala je zanatska proizvodnja^[4].

Agrarna zemlja

Francuska je krajem „starog poretka“ bila poljoprivredna zemlja. Od 25 miliona stanovnika 16% je živelo u gradovima. Dakle, poljoprivrednika je bilo oko 20 miliona. Francusko seljaštvo posedovalo je zemlju čime se razlikovalo od kmetova istočne Evrope. Seljačka svojina razlikovala se od mesta, i kretala se između 20% i 70%. Postojali su kmetovi i slobodni seljaci. Kmetova je bilo oko milion. Pritiskala ih je „mrtva ruka“. Deca nisu mogla naslediti roditeljska dobra, sem ako ne plate vlastelinu dažbine. Brojni seoski proletarijat bio je slobodan (težaci). Postojali su sitni seljaci koji nisu mogli živeti samo od svog rada te su tražili dodatne poslove kao najamni radnici ili u seoskoj industriji. Ratari su bili imućniji seljaci ili čak bogati posednici. Imali su dovoljno zemlje da žive nezavisno. Naravno, činili su malobrojnu grupu, ali su bili prvaci seljačkog sloja^[5].

Ekonomska kriza

Zavisne zanatlije bile su između narodnih slojeva i sitne buržoazije. Zanatlija je radio kod svoje kuće, izvan nadzora trgovca, imao je svoj alat, ponekad je unajmljivao i kalfe tako da se osećao kao mali gazda. Kalfe i šegrti bili su udruženi u cehove. Oni su ekonomski i ideološki zavisili od svojih gazda^[6]. Životni uslovi gradskih narodnih slojeva pogoršali su se u 18. veku. Dolazi do povećanja stanovništva u gradovima što povećava i cene i dovodi do nesrazmere u odnosu nadnica i troškova života. Radni dan trajao je od zore do mraka. U Versaju je u većini radionica radni dan leti trajao od četiri sata ujutro do osam sati uveče. U Parizu se radilo po šesnaest sati. Rad, istina, je bio lakši nego u današnje vreme. Bilo je i mnogo praznika kada se nije radilo. Glavni problem širokih slojeva bio je u nadnici i njenoj kupovnoj moći. Neravnomeran skok cena različito je pogodio stanovništvo, u zavisnosti od imovinskog stanja. Nadnice su takođe bile različite, u zavisnosti od grada i posla. Prosečno je radnik dobijao 20 do 25 sua (tekstilna industrija). Glavni zahtev naroda bio je hleb. Uzrok nemira 1788. i 1789. godine je ekonomska kriza. Krize su uglavnom bile poljoprivredne; izbijale su nakon osrednje ili nerodne godine. Sitni proizvođači i neproizvođači tada su morali kupovati žito. Neki slojevi su to koristili, npr. vlasnik plaćen u naturi, ubirač desetine, vlastelin, trgovac. Sam Neker optužen je da sarađuje sa mlinarima protiv naroda^[7].

Francusko učešće u Američkom ratu za nezavisnost. Predaja britanskih vojnika nakon bitke kod Jorktauna (francuska vojska je sa leve strane)

Neker je 1781. godine dao ostavku na položaj generalnog direktora finansija. Kriza se od tada ubrzava. Nekera su nasledili Žoli de Fler i Anri Lefevr Ormeson koji nisu ni izbliza toliko sposobni. Deficit je bio najveći problem. Vrlo je povećan tokom Američkog rata za nezavisnost te je iznosio 126 miliona livri ili 20% troškova zemlje. Ogroman novac odlazio je na rasipne ministre i dvor. Francuski troškovi za učešće u Američkom oslobodilačkom ratu procenjuju se na oko 2 milijarde livri. Neker ih je pokrio zajmom. Dug je do 1789. godine dosegao 5 milijardi dok je u čitavoj Francuskoj ukupno kovanog novca bilo za oko 2 milijarde^[8]. Dug se tokom vladavine Luja XVI (1774-1792) utrostručio. Državi je pretio bankrot zbog čega su dati predlozi za određene reforme poput uvođenja monopola duvana, poštanskih taksi, ukidanje dvadesetine koju bi zamenio porez na dohodak (plaćaju ga zemljoposednici), prodaja kraljevskih dobara u roku od 25 godina, smanjenje tailea i solarine. Povlašćeni prvaci branili su svoje povlastice. Pod pritiskom okoline, Luj je otpustio ministra Kalona koji je predložio reforme. Novi ministar uzeo je nov zajam čime je izbegnut bankrot. Preuzeo je planove svoga prethodnika^[9].

Filozofija buržoazije

Dela uperena protiv „starog režima“ nastaju od polovine 18. veka. Monteskje je 1748. godine objavio „Duh zakona“ što je jedno od prvih takvih dela. U prvoj polovini veka razvijaju se dve snažne misaone struje: prva, inspirisana feudalnim sistemom, predstavljena je Monteskijem i njegovim „Duhom zakona“ i druga koja je neprijateljski nastrojena prema crkvi, ali politički konzervativna. Prema ovim filozofima, fiziokratama, država je stvorena da garantuje pravo svojine. Zakoni prirode su nezavisni od monarha kome se nameću. Najznačajniji predstavnik fiziokrata je Volter koji je objavio „Oglede o običajima i duhu naroda“ 1758. godine. Jednakost je prema fiziokratama najprirodnija stvar. Volter je hteo sniziti dostojanstvenike, ali nipošto nije planirao dizanje revolucije. Ruso je bio radikalniji. On kritikuje tadašnju civilizaciju i zalaže se za razbaštinjenje. Napada društvenu svojinu. Za razliku od Voltera, on daje vlast narodu, a ne visokoj buržoaziji. Misaone struje druge polovine 18. veka štitila je, između ostalih, i madam Pompadur, ljubavnica Luja XV. Sedamdesetih godina nestaju veliki filozofi. Volter i Ruso umiru 1778. godine. Njihov rad nastavljaju manji pisci. Veliko delo „Enciklopedija“ dovršeno je 1772. godine. Masonske lože pomažu širenje ideja. Masonerija se u Francusku od 1715. godine širi iz Engleske. Stara vlast reaguje. Od 1775. do 1789. godine pariski parlament zabranjuje 65 spisa^[10].

Slobodu su zahtevale obe misaone struje, od lične do ekonomske slobode. Pitanje jednakosti bilo je spornije. Većina filozofa zahtevala je samo građansku jednakost, odnosno jednakost pred zakonom. Ruso zahteva i političku jednakost. Postavila su se dva problema: politički i ekonomski. Politički problem je problem podele vlasti. Ekonomski problem je problem nameta koji padaju na narodne slojeve^[11].

Pobune aristokrata

Izbijaju nemiri, najviše zbog sudske reforme. Ona je aristokratiju lišavala političkih povlastica. Otpor nije došao iz Pariza već iz pokrajina. Pobune izbijaju u Tuluzu i Dižonu, a najznačajnija je pobuna u Dofineji poznata kao „borba sa crepovima“. Ova pokrajina je poznata po industrijskoj delatnosti. Masa zauzima gradska vrata i baca crepove na kraljeve patrole^[12]. U okolini Grenobla održava je skupština (u dvorcu Vizileu) koja podseća na državne staleže. Prisustvovali su predstavnici sva tri staleža s tim što je poslanika trećeg staleža bilo 276, a poslanika ostala dva staleža ukupno 215. Vizilska skupština predstavlja pravi uzor za skupštine drugih pokrajina. Lokalne skupštine zahtevale su sazivanje državnih staleža^[13].

Pod pritiskom trećeg staleža, Brijen (Kalonov naslednik) je kapitulirao, zakazao sastavljanje državnih staleža (za 1. maj sledeće godine) i podneo ostavku. Kralj je vratio Nekera na njegovo mesto, mesto generalnog direktora finansija i državnog ministra. Državni staleži biće sazvani u istom obliku kao i 1614. godine. Svaki stalež će raspolagati sa po jednim glasom^[14].

Reference

^ Sobul 2006, str. 55–59
^ Sobul 1966, str. 21–24
^ Sobul 2006, str. 24–27
^ Sobul 2006, str. 27–35
^ Sobul 2006, str. 40–45
^ Sobul 2006, str. 36.
^ Sobul 2006, str. 37–40
^ Sobul 2006, str. 72–73
^ Sobul 2006, str. 77–78
^ Sobul 2006, str. 48–53
^ Sobul 2006, str. 54.
^ Sobul 2006, str. 79.
^ Sobul 2006, str. 80.
^ Sobul 2006, str. 81–82

Literatura

Sobul, Albert (1966). Francuska revolucija. Zagreb: Naprijed.

[1] Sobul 2006, str. 55–59

[2] Sobul 1966, str. 21–24

[3] Sobul 2006, str. 24–27

[4] Sobul 2006, str. 27–35

[5] Sobul 2006, str. 40–45

[FOOTNOTEСобул200636-6] Sobul 2006, str. 36.

[7] Sobul 2006, str. 37–40

[8] Sobul 2006, str. 72–73

[9] Sobul 2006, str. 77–78

[10] Sobul 2006, str. 48–53

[FOOTNOTEСобул200654-11] Sobul 2006, str. 54.

[FOOTNOTEСобул200679-12] Sobul 2006, str. 79.

[FOOTNOTEСобул200680-13] Sobul 2006, str. 80.

[14] Sobul 2006, str. 81–82

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]