Grof privatne blagajne (lat.Comes rerum privatarum) bila je titula visokih činovnika centralne administracije poznog Rimskog carstva u doba Dominata (293-476). Posle pada Zapadnog rimskog carstva (476), funkcija se održala u Vizantiji još neko vreme. Njegova funkcija bila je slična funkciji ministra finansija.[1]
Reforme cara Dioklecijana (293-305) i Konstantina Velikog (324-337) imale su za cilj da ojačaju centralnu vlast i oslabe vlast namesnika u provincijama, čije su pobune i uzurpacije obeležile ceo 3. vek i dovele do krize Rimskog carstva. To je postignuto odvajanjem vojne i civilne vlasti u provincijama, dijecezama i prefekturama, i formiranjem centralne državne administracije.[1]
Izgrađivanjem centralne državne uprave u doba cara Konstantina Velikog (324-337), na vrhu centralne administracije Carstva bili su kancelar i ministar pravosuđa. Na čelu finansijske uprave (ministarstva finansija) stajali su šefovi državne blagajne (fiscus) i privatne carske blagajne (res privatae), koji se od Konstantinovog vremena zovu grof državne blagajne (lat.comes sacrarum largitionum) i grof privatne blagajne (lat.comes rerum privatarum). Njihova uloga bila je donekle ograničena time što se u provincijama osnovna dažbina - anona (lat.annona), plaćala neposredno prefekturi pretorija.[1]
