Антонов Ан-32

С Википедије, слободне енциклопедије
Антонов Ан-32[1]
Антонов Ан-32Б репни број 727 Хрватског ратног зракопловства
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Уведен у употребу1984
Први корисникСовјетско ратно ваздухопловство
Број примерака361
Дужина23,8
Размах крила29,2
Висина8,75
Површина крила75
Празан15.400
Макс. маса при узлетању27.000 kg
Турбо-млазни мотор1хРУ-19A300
Потисак ТММ1 kN
Турбо-елисни мотор2 × АИ-20Д-5М
ТЕМ снага2 х 3.812(5112) kW
Макс. брзина на Hопт540 km/h
Долет1.050-2.000 km
Плафон лета9000 m

Антонов Ан-32 је вишенаменски транспортни авион, средње носивости. Развијен је у оквиру бироа Антонова, а произведен је у кијевској фабрици авиона у Совјетском Савезу. Овај авион је првенствено осмишљен за војне потребе, с могућношћу трансформације у путничку и друге намене. Израђен је на основу Ан-26 на који су уграђени скоро двоструко јачи мотори. Произведено је 361 авион, а први лет био је 1976. године. НАТО назив му је Cline.

Историја и развој[уреди | уреди извор]

Репна рампа теретног Ан-32
Ан-32 Индијског војног ваздухопловства

Развој Ан-32 почиње када се у политици СССР-у осетила потреба за авионом на бази Ан-26, који би могао да врши операције у отежаним планинским условима до 4500 m, са кратких полетних стаза и у тропској клими температуре ваздуха до 50°С. Први купац и корисник овог авиона била је Индија, делом због добрих односа вође СССР-а Леонида Брежњева и Индире Ганди.

Историјат пројекта Ан-32[уреди | уреди извор]

  • 16.06.1975. - објављена је Наредба Министарства ваздухопловне индустрије СССР-а о развоју авиона за аеродроме високог нивоа.
  • 9.07.1976. - Ан-32 је извео први лет. Авионом је управљала посада у саставу: Володимир Ткаченко – капетан, Јуриј Курлин – копилот, Григориј Гумењук – навигатор, Михајло Трошин – инжењер лета, Виталиј Јасков – радио-оператер и Анатолиј Загумењ – водећи инжењер за тестирање летења.
  • 6.11. до 13.12.1976. - авион Ан-32 је први пут приказан у Индији.
  • 30.12.1980. - Савет министара СССР-а издао је Наредбу бр. 2743-РС о развоју и производњи авиона Ан-32 за извозне испоруке индијском ваздухопловству (118 авиона).
  • У октобру 1982. - први предпроизводни авион Ан-32 (С/Н 001) изашао је из монтажне хале Кијевског друштва за производњу авиона (КиАПА).
  • У јануару 1983. - Врховни командант Ваздухопловства издао је Наредбу бр. 41 о извођењу пробних летова Ан-32 како у СССР-у тако и у Индији.
  • 17.02.1983. - почела су заједничка званична тестирања авиона Ан-32.
  • У октобру – новембру 1985. - Са Ан-32 је постављено 14 светских рекорда висине лета са разним теретима.
  • Године 1986. - покренута производња авиона Ан-32 за Авганистан (укупно је склопљено 75 авиона).
  • 11.05.1987. - Државни комитет Савета министара СССР-а за војна и индустријска питања усвојио је Резолуцију број 266 о модификацији Ан-32 и додељивању ознаке Ан-32Б новој верзији.
  • 16.02.1993. - противпожарни авион Ан-32П извео је први лет. Ан-32П је управљала посада у саставу: Анатолиј Слободенук – капетан, Володимир Терскиј – копилот.
  • Године 1995. Ан-32Б је добио Сертификат бр. 79-32Б издат од стране ИАЦ Ваздухопловног регистра[2].

Конструкција[уреди | уреди извор]

Авион Ан-32 је наследио аеродинамичку концепцију од Ан-24, слободноносећег висококррилца. Крило је у плану трапезног облика. Авион је потпуно метални, крило и репови кесонске а труп полумонокок конструкције. Механизација крила је од два центопланска закрилца и два закрилца с истовременом функцијом елерона (крилаца).

Високо смештени носачи мотора изнад крила омогућили су уградњу пропелера с краковима већег дијаметра. Већим елисама и снажнијим моторима авион је добио одличне особине узлетања и лета, поготово на аеродромима у тропским крајевима и на већим надморским висинама, односно у условима где турбоелисни мотори знатно губе на снази.

Карактеристике и намена[уреди | уреди извор]

Ан-26 је средњи транспортно-десантни авион, превасходно за тактички и оперативни војни ваздушни транспорт живе силе и војне опреме, у повољним и сложеним метеоролошким условима, дању и ноћу. У основној намени је обезбеђено да авион Ан-26 носи 39 војника или 30 падобранаца с личном опремом, 26 рањеника на носилима, самоходна средства АСУ-57 и СД-85, аутомобил ГАЗ-69, минобацач од 120 mm итд., што се све може избацити из ваздуха у току лета.

Теретна верзија може понети до 6.700 кг терета који се у 12,48 м дуги, 2,30 м широк и 1,84 м висок простор утоварује преко спуштене "рампе" у репном делу авиона. Путничка верзија има 55 седишта.[3]

Верзије[уреди | уреди извор]

  • Ан-32 - основна верзија.
  • Ан-32А - прва цивилна варијанта.
  • Ан-32Б - унапређена верзија.
  • Ан-32Б-100 - верзија са повећаном носивости на 7.5 тона.
  • Ан-32МП - патролна верзија.
  • Ан-32П - верзија за гашење пожара.

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

Авион се серијски производио у Кијевском ваздухопловном комбинату од 1982. до 1996. године и укупно је произведено 358 авиона. Највише авиона је испоручено Индији (118 ком.) и Авганистану (75 ком.). Авиони су коришћени за војне потребе као транспортни авиони за превоз трупа и опреме, за бацање падобранаца и као патролни авион. За цивилне потребе авион је коришћен као путнички авион и авион за гашење пожара[4][5].

Земље корисници[уреди | уреди извор]

  Земље кориснице[6] Ан-32 (цивилни оператери обележени су зеленом бојом)
Кабина пилота Ан-32
Ан-32П Министарства ванредних ситуација Украјине приликом гашења пожара

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Jane's All The World's Aircraft,1988-89
  • Hoyle Flight International 11–17 Decembаr 2012.
  • Арсениев Е.В, Берне Л.П и др. История конструкций Самолетов в СССР 1951-1965 гг. Москва: Машинострение. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
  • Alexander, Jean. Russian Aircraft since 1940. London: Purnell Book Services, 1975.
  • Gordon,Yefim & Komissarov, Dmitry. Antonov An-12. Midland. Hinkley. 2007. ISBN 978-1-85780-255-9.
  • Gunston, Bill. The Osprey Encyclopedia of Russian Aircraft 1875–1995. . London: Osprey. 1995. ISBN 1-85532-405-9. .
  • Lake, Jon. "Antonov's An-8 Camp: The Little Known Pioneer". Air International, September 2004, Vol 67 No 3. pp. 24–27.
  • Simpson, Rod. Airlife's World Aircraft. Airlife Publishing Ltd. London. 2001. ISBN 1-84037-115-3.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]