Рудолф II, цар Светог римског царства

Рудолф II
Рудолф II., портрет цара који је у маниристичком насликао израдио Ханс из Ахена око 1606. године
Лични подаци
Датум рођења	(1552-07-18)18. јул 1552.
Место рођења	Беч,
Датум смрти	20. јануар 1612.(1612-01-20) (59 год.)
Место смрти	Праг,
Породица
Потомство	Julius d’Austria, Каролина од Аустрије
Родитељи	Максимилијан II, цар Светог римског царства Марија Хабзбуршка
Династија	Хабзбурзи
цар Светог римског царства
Претходник	Максимилијан II, цар Светог римског царства
Наследник	Матија
Краљ Угарске
Период	1572 – 1608
Претходник	Максимилијан II
Наследник	Матија

Рудолф II (нем. Rudolf II.; Беч, 18. јул 1552 — Праг, 20. јануар 1612) је био владар из династије Хабзбурга, краљ Угарске (1572–1608), краљ Чешке (као Рудолф II, 1575–1611), надвојвода Аустрије (1576–1608) и цар Светог римског царства (1576–1612).

Рудолф II је био веома незаинтересован за владарске обавезе и послове, али је био велики љубитељ и покровитељ науке и уметности. На његовом двору боравили су, као дворски астрономи и астролози, Тихо Брахе и Јохан Кеплер, као и низ значајних маниристичких уметника.

Порекло и младост

Био је син Максимилијана II, цара Светог римског царства и његове сестре од стрица Марије, ћерке Карла V. Младост је провео на двору свог ујака Филипа II (од 1563. до 1571. године) одакле се вратио као крут и повучен младић. Већ тада је показивао незаинтересованост за државничке послове и путовања. С друге стране, његова интересовања била су углавном окренута алхемији и астрологији, које су током Ренесансе третиране као науке, као и сакупљању коња, часовника, разних ретких и необичних предмета и уметничких дела. Такође, био је склон дужим периодима „меланхолије“, како се у оно време називала депресија. Иако је депресија била уобичајна за Хабзбурге као породицу, код Рудолфа су напади трајали све дуже и дуже како је старио.

Слично енглеској краљици Елизабети I, Рудолф II је водио честе преговоре око склапања брака при чему је важио за добру партију, али се на крају никада није женио. Ова чињеница је довела до бројних шпекулација око његовог сексуалног опредељења будући да су многи сумњали да је Рудолф био хомосексуалац. Међутим, данас се сматра да су гласине о Рудолфовој хомосексуалности ширили његови непријатељи, што из његове породице, што из редова Римокатоличке цркве. Историјски је документовано да је Рудолф имао ванбрачне везе са неколико жена, те да је из тих веза имао и незаконито потомство.

Владавина

Рудолф II је већ за очева живота крунисан за краља Угарске 1572, а затим и за краља Чешке 1575. године. Након смрти Максимилијана II 1576. постао је аустријски надвојвода и цар Светог римског царства. Већ 1583. напустио је Беч и одселио се у Праг где је провео остатак живота. Државничке послове је поверио својој браћи међу којима је најамбициознији био Матија, коме је од 1593. препуштена управа над Аустријом.

Царска круна Рудолфа II, која је од 1806. коришћена као круна аустријских царева.

Иако је био одгајен на католичком шпанском двору, у погледу верске политике Рудолф је показивао толеранцију према протестантима и Јеврејима. Цар није био заинтересован ни за протестантизам, већ је покушавао да успостави равнотежу између агресивног папства, које је инсистирало на политици противреформације, и протестантизма. Приликом верских расправа на његовом двору увек би подржавао ону страну која му је деловала неутралније. Његова верска политика се понекад оцењује као неодлучна и неадекватна у време када су верске разлике и непријатељство између католика и протестаната били све уочљивији.

Најзначајнији ратни сукоб током Рудолфове владавине био је Дуги или Тринаестогодишњи рат који је од 1593. до 1606. вођен против Османског царства. Османлије су, наиме, после пораза код Сиска 1593. објавиле рат Светом римском царству. Сукоб је углавном вођен у Подунављу око превласти над северном Угарском и Ердељом. На крају, обе силе су биле исцрпљене, а ердељски кнез Стефан Бочкај је 1604. покренуо устанак угарског лутеранско племства против католичких Хабзбурга. Рудолф је све време рата боравио у Прагу и заносио се мишљу о уједињењу читавог хришћанског света зарад новог крсташког рата против Османлија. Међутим, породица је 1604. натерала Рудолфа да Матији повери владавину над Угарском. Матија је 1606. са Бочкајем склопио Бечки мир којим је протестантима у Угарској дата слобода вероисповести, док је са Османлијама закључен повољни мир у Житватороку. Рудолф II је пак одбијао да потпише мир са Турцима пошто је прижељкивао наставак рата и ново уплитање у послове Ердеља. Матија је искористио ову ситуацију да уз угарску помоћ опседне свог брата у Прагу. Рудолф је тако морао да именује брата за наследника и да му 1608. препусти круну Угарске и након тога Чешке, као и Аустријско надвојводство.

Користећи тежак положај у који је Рудолф запао, чешки протестанти су затражили веће верске слободе. Развлашћени цар им је 1609. издао Краљевско писмо којим су протестанти у Чешкој и Шлеској добили значајне уступке. Протестанти су након тога затражили нове привилегије, које је Рудолф одбио употребом силе. Чешки сталежи су затим апеловали на царевог брата Матију који је 1611. најпосле натерао Рудолфа да му препусти власт над Чешком. Рудолф II је на крају преминуо у јануару 1612, девет месеци након што је Матији морао да препусти сву власт осим празне титуле цара Светог римског царства. Сахрањен је у прашкој Катедрали св. Вита у којој је погребен и његов отац Максимилијан II.

Покровитељ науке и уметности

Након што је постао цар Рудолф II се 1583. преселио у Прашки град где је живео окружен научницима, уметницима и шарлатанима чији је био патрон. Сакупљао је дела Албрехта Дирера и Питера Бројгела Старијег и поручивао слике од Паола Веронезеа. Такође, био је покровитељ читавог низа маниристичких уметника као што су били Ђанболоња, Бартоломеус Спрангер, Ханс из Ахена, Ђузепе Арчимболдо, Егидије Садлер и др.

Рудолф се од младости интересовао за астрономију. У време док је још био принц Мишел Нострадам је за њега израдио хороскоп. Рудолфови дворски астролози били су Тихо Брахе и његов ученик Јохан Кеплер. Захваљујући царевом покровитељству Брахе и Кеплер су извршили и низ важних астрономских истраживања. Брахеова истраживања кретања небеских тела, које је Кеплер завршио, забележена су у виду Рудолфових таблица, која су наравно тако назване у част њиховог царског мецене.

Рудолф II као римски бог годишњих доба Вертумн, на надреалном портрету који је 1590—1591. израдио Ђузепе Арчимболдо.

Рудолф II је такође у Прагу створио и царску менажерију, ботаничку башту и највећи „кабинет чуда“ (Kunstkammer) у читавој Европи. Између 1587. и 1605. Рудолф је саградио северно крило Храдчана како би у том делу палате држао своју све већу збирку минерала, фосила, препарираних животиња, необичних машина и других предмета које је сакупљао. Када су радови на изградњи северног крила завршени, само је подзбирка Naturalia, коју су чинили минерали и драго камење била довољно велика да заузме три просторије које су биле широке 5,5 метара и дугачке по 60 метара. За разлику од сличних владарских збирки, Рудолфова је била уређена по строго енциклопедијском принципу. Дворски лекар Анселмо Боеције де Бодт, који је био одличан познавалац минерала, добио је задатак да организује колекцију. Де Бодт је пропутовао рударске области у Аустрији, Чешкој и Шлеској и 1609. је издао дело Gemmarum et Lapidum, најзначајнији минеролошки приручник 17. века.

Као поклоник алхемије, Рудолф II је на свој двор довео Едварда Келија и Џона Дија, који су били саветници Елизабете I. Цар је утрошио прилично средстава не би ли открио Камен мудрости. Наводно је имао сопствену лабораторију у којој је изводио алхемијске огледе.

Током Рудолфове владавине његови дворски научници користили су експонате и збирке изложене у „кабинету чуда“. Ипак, читава колекција је лагано почела да пропада током владавине његових наследника. Средином 17. века већи део збирке је спакован у дрвене сандуке и послат у Беч. Оно што је преостало у Прагу опљачкала је шведска војска током пљачке Храдчана 26. јула 1648. године за време Тридесетогодишњег рата. Швеђани су однели најзначајнија дела из цареве збирке уметничких слика. После смрти шведске краљице Кристине већи део колекције је прешао у руке војводе од Орлеана. Поједина дела је од приватних колекционара откупио 1782. цар Јозеф II. Сачувани примерци експоната који су припадали цару Рудолфу II данас се налазе у музејима широм света.

Породично стабло

16. Максимилијан I Хабзбуршки

8. Филип I од Кастиље

17. Марија од Бургундије

4. Фердинанд I, цар Светог римског царства

18. Фернандо II од Арагона

9. Хуана од Кастиље

19. Изабела I од Кастиље

2. Максимилијан II, цар Светог римског царства

20. Казимир IV

10. Владислав II Јагелонац Млађи

21. Елизабета Хабзбуршка

5. Ана од Чешке и Угарске

22. Гастон II од Фоа, гроф Кандала

11. Ана од Фоа-Кандала

23. Катарина од Фоа

1. Рудолф II, цар Светог римског царства

24. Максимилијан I Хабзбуршки (= 16.)

12. Филип I од Кастиље (= 8.)

25. Марија од Бургундије (= 17.)

6. Карло V, цар Светог римског царства

26. Фернандо II од Арагона (= 18.)

13. Хуана од Кастиље (= 9.)

27. Изабела I од Кастиље (= 19.)

3. Марија Хабзбуршка

28. Фердинанд од Визеуа

14. Мануел I Португалски

29. Беатрис од Визеуа

7. Изабела Авиз

30. Фернандо II од Арагона (= 18.)

15. Марија од Арагона и Кастиље

31. Изабела I од Кастиље (= 19.)

Литература

• Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица српска. 

Спољашње везе

• Rudolf II, из Encyclopedia Britannica, чланак из најновијег издања Енциклопедије Британике.
• „Rudolf II and Prague”. Архивирано из оригинала 02. 08. 1997. г. , изложба посвећена Рудолфу и Прагу из 1997. године.
• Prague during the reign of Rudolf II, by Јакоб Висе,Timeline of Art History. New York: The Metropolitan Museum of Art, 2000.
• „Golem Stories”. Архивирано из оригинала 05. 12. 2008. г. , чланак Едварда Еинхолма истражује везе између Рудолфа II и легенде о голему.