Klorohalon
 | |
| Klinički podaci | |
|---|---|
| Drugs.com | Monografija |
| Identifikatori | |
| CAS broj | 25509-07-3  |
| ATC kod | none |
| PubChem | CID 63338 |
| DrugBank | ? |
| ChemSpider | 57005 |
| UNII | 172D4Q6LOW |
| Hemijski podaci | |
| Formula | C16H12Cl2N2O |
| Molarna masa | 319,185 |
| |
| |
Klorohalon je GABAergik klase hinazolinona i analog je metahalona razvijen tokom 1980-ih i plasiran uglavnom u Francuskoj i nekim drugim evropskim zemljama. Ima sedativna i antitusivna svojstva koja proizilaze iz njegove agonističke aktivnosti na β podtipu GABAa receptora i sigma-1 receptora, a prodavao se pojedinačno ili u kombinaciji sa drugim sastojcima kao lek za kašalj. Klorokalon ima slabija sedativna svojstva od metahalona i prodavan je zbog svojih korisnih efekata suzbijanja kašlja, ali je povučen sa francuskog tržišta 1994. godine usled zabrinutosti zbog potencijala za zloupotrebu i predoziranje.[1]
Osobine[уреди | уреди извор]
Klorohalon je organsko jedinjenje, koje sadrži 16 atoma ugljenika i ima molekulsku masu od 319,185 Da.
| Osobina | Vrednost |
|---|---|
| Broj akceptora vodonika | 2 |
| Broj donora vodonika | 0 |
| Broj rotacionih veza | 2 |
| Particioni koeficijent[2] (ALogP) | 4,6 |
| Rastvorljivost[3] (logS, log(mol/L)) | -5,5 |
| Polarna površina[4] (PSA, Å2) | 32,7 |
Reference[уреди | уреди извор]
- ^ „Cloroqualone”. PubChem (на језику: енглески). U.S. National Library of Medicine. Приступљено 2022-07-29.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Literatura[уреди | уреди извор]
- Hardman JG, Limbird LE, Gilman AG (2001). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (10. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071354697. doi:10.1036/0071422803.
- Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799.
