Азербејџанска Совјетска Социјалистичка Република

Из Википедије, слободне енциклопедије
Азербејџанска ССР
Азербејџанска Совјетска Социјалистичка Република
Химна
Химна Азербејџанске ССР
положај Азербејџанске ССР у СССР-у
Географија
Континент Европа, Азија
Главни град Баку
Друштво
Службени језик азерски, руски и јерменски језик
(само у Нагорно-Карабаху)
Религија Нема (државни атеизам)
Облик државе Социјалистичка република
Историја
 — Статус Бивша држава
Догађаји  
 — Оснивање 28. априла 1920.
 — независност
од СССР-а
25. децембра 1991
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 86.600 km²
Становништво 7.037.867[1] (1989)
Валута Совјетска рубља (SUR)
Земље претходнице и наследнице
Азербејџанске ССР
Претходнице: Наследнице:
Flag of Azerbaijan.svg Азербејџанска ДР Република Азербејџан Flag of Azerbaijan.svg
Азербејџанска ССР је одликована:
Leninorder.jpg Орденом Лењина

Азербејџанска Совјетска Социјалистичка Република (азе. Azərbaycan Sovet Sosialist Respublikası; рус. Азербайджанская Советская Социалистическая Республика) је била једна од република које су сачињавале Совјетски Савез. Установљена је 28. априла 1920. године, под именом Азербејџанска ССР. Од 12. марта 1922. до 5. децембра 1936. године била је република унутар Транскавкаске СФСР, заједно са Јерменском и Грузијском ССР. Азербејџан је иступио из СССР-а 25. децембра 1991. године.

Историја[уреди]

Формирање[уреди]

Након завршетка Руског грађанског рата и пораза снага Азербејџанске Демократске Републике, 28. априла 1920. године проглашена је Азербејџанска ССР. Власт су пре тога преузели месни бољшевици под вођством Мирзе Давуда и Наримана Нариманова, уз помоћ руске Црвене армије.

Совјетске републике Русија, Јерменија и Азербејџан су, 13. октобра 1921. године, потписали са турском владом уговор у Карсу. Тим уговором је дотадашња Нахичеванска ССР постала Нахчиванска Аутономна Совјетска Социјалистичка Република у саставу Азербејџанске ССР.[2]

Транскавкаска СФСР[уреди]

Под утицајем политичког притиска из Москве, лидери Азербејџанске, Јерменске и Грузијске ССР су, 12. марта 1922. године, основали унију тих трију земаља познату под именом Транскавкаска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република. Чланови Савезног већа Транскавкаске СФСР били су Нариман Нариманов (Азербејџан), Поликарп Мдивани (Грузија) и Александар Мијасникјан (Јерменија). Први секретар Комунистичке партије ТСФСР био је Серго Орџоникидзе.

Децембра 1922. године, Транскавкаска СФСР је приступила унији са Руском СФСР, те Украјинском и Белоруском ССР, које су затим 30. децембра 1922. године званично утемељиле Савез Совјетских Социјалистичких Република. У децембру 1936. године, Транскавкаска СФСР је расформирана, јер чланови Савезног већа нису умели да се договоре око неких државних питања. После тога су Азерска, Јерменска и Грузијска ССР постале директне чланице Совјетског Савеза.

Развој и индустријализација[уреди]

После 1921. године, Врховно веће за народну економију покренуло је пројекат осувремењивања и индустријализације азербејџанских поља нафте. Откривена су многа нова нафтна поља, попут Иљичевог базена, Кара-Чухура, Лок-Батана и Кале. Након покретања колективизације 1929. године, Азербејџанска ССР је по први пут постала други произвођач чаја у СССР-у након Грузијске ССР. Нафтна индустрија Азербејџанске ССР, која је заузимала преко 60% совјетске производње нафтних деривата, одликована је Орденом Лењина, 31. марта 1931. године. Република је по други пут одликована Орденом, приликом прославе петнаесте годишњице постојања.

Велики отаџбински рат[уреди]

По почетку Великог отаџбинског рата, индустрија Азербејџанске ССР произвела је 25.4 милиона тона горива, што је био рекорд у целој историји азербејџанске нафтне производње. Велика Британија и Француска тада су озбиљно размишљале о бомбардовању азербејџанских нафтних поља, како не би пала у руке Хитлеровим снагама.[тражи се извор] До краја 1941. године, велик број Азера прикључио се Народним добровољачким корпусима. Радници на нафтним пољима покренули су инцијативу рада дванаест часова дневно, без слободних дана или прослава празника све до краја рата, како би тиме помогли совјетској економији да издржи ратне напоре. Баку је Хитлеру и његовим генералима био главни стратешки циљ, како би искористили нафтна поља. Снаге немачког Вермахта стигле су до Кавказа, али то је био њихов крајњи домет када су поражени код Стаљинграда почетком 1943. године. Од 700.000 до 800.000 Азера, који су били регрутовани у Црвену армију, погинуло је њих 400.000.

Послератно раздобље[уреди]

Важан догађај за Азере у Азербејџанској ССР била је совјетска окупација северног Ирана, такође претежито насељеног Азерима. Ово је за последицу имало раст пан-азербејџанског национализма, оживљавање азерског језика, који је до тада био потискиван од персијског. Новембра 1945. године, у Табризу је под совјетским покровитељством основана Народна влада Азербејџана, под вођством Џафара Пишеварија.

Међу Азерима је владало уверење да ће се два Азербејџана ускоро ујединити, али је под притиском Западних сила Црвена армија морала да се повуче из северног Ирана. Иранска влада је успоставила владу над иранским Азербејџаном до краја 1946. године, а чланови Народне владе склонили су се у Азербејџанску ССР.

Од 1950-их година, у Азербејџанској ССР потакнут је период убрзане урбанизације и индустријализације. Међутим, од 1960-их опала је важност азербејџанске нафтне индустрије, делимично због интензивније прераде нафте у осталим регионима Совјетског Савеза. Још један од проблема био је раст тензија између Јерменаца и Азера око Нагорно-Карабаха. Москва је због тога на чело Азербејџанске КП 1969. године поставила Хејдара Алијева. Алијев је био успешан у побољшању економских услова и односа између Азера и Јерменаца. Након покретања Перестројке, Алијев се противио Горбачовљевим реформама, након чега га је овај присилно пензионисао.[3]

Етничке тензије потакле су оснивање бројних опозиционих организација, од којих је најзначајнија била Народни Фронт Азербејџана. Међутим, у организацији је краја 1989. године дошло до расцепа између модерниста и конзервативних исламиста. Расцеп је узроковао насиље усмерено против Јерменаца, због чега је Совјетска армија упућена да смири стање. Немири су кулминирали након што су совјетски војници у сузбијању нереда убили 132 демонстранта у Бакуу, 20. јануара 1990. године.

Азербејџан је усвојио декларацију о независности 30. августа 1991. године, а након распада Совјетског Савеза 25. децембра, приступио је Заједници независних држава.

Функционери Азербејџанске ССР[уреди]

Слика Бакуа из совјетске ере

Председници[уреди]

Премијери[уреди]

Извори[уреди]

  1. Демоскоп Weekly (еженедельная демографическая газета. Электронная версия): Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность населения союзных республик СССР и их территориальных единиц по полу // Источник: Всесоюзная перепись населения 1989 года. ТОМ 1. Часть 1. Таблица 3. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краев, областей, районов, городских поселений и сел-райцентров.
  2. http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field%28DOCID+az0020%29
  3. http://lcweb2.loc.gov/cgi-bin/query/r?frd/cstdy:@field%28DOCID+az0021%29
  4. Azerbaijan, Приступљено 28. 3. 2013.

Литература[уреди]

  • История государства и права Азербайджанской ССР. Б., Академия наук ССР, 1964.
  • Гражданский кодекс Азербайджанской ССР. Б., Верховный совет, 1964.
  • Madatov, G. Azerbaijan During the Great Patriotic War. Baku, 1975.
  • Независимая газета, 12 August 1992, pp. 1–2

Види још[уреди]