Анте Вучић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АНТЕ ВУЧИЋ
Ante Vučić.jpg
Анте Вучић
Датум рођења(1912-06-12)12. јун 1912.
Место рођењаСолин, код Сплита
 Аустроугарска
Датум смртиоктобар 1942.(1942-10-00) (30 год.)
Место смртиАржано, код Имотског
 НДХ
Професијарадник
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од5. јула 1951.

Анте Вучић (Солин, код Сплита, 12. јун 1912Аржано, код Имотског, октобар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 12. јуна 1912. године у Солину. Као физички радник у фабрици „Салонит” у Солину, убрзо се прикључио радничком покрету. Учествовао је у акцијама синдикалног покрета, а нарочито је почео да се истиче од 1934. године. Под руководством Комунистичке партије Југославије, организовао је штрајкове и демонстрације у Солинском базену, због чега га је полиција често затварала. Године 1940, био је примљен за члана КПЈ.

У време припрема за оружани устанак против окупатора и домаћих сарадника, Анте Вучић је радио на организовању ударних група, руководио извођењем многих диверзија, и истовремено подучавао групе омладинаца у руковању оружјем. Дана 11. августа 1941. године, Вучић је учествовао у формирању првог партизанског одреда у Солинском базену и убрзо постао командир чете.

Организовао је и руководио многим диверзијама одреда и градских ударних група. У Рупотинама, близу Солина, Вучић је, 6. октобра 1941. године, са својим илегалним одредом бомбама напао колону од седам италијанских камиона. Тада је убијено и рањено више италијанских војника. Децембра исте године, убио је два усташка злочинца из околине Ливна. Дана 16. јануара 1942. године, заједно с једним другом, бацио је две бомбе на италијанске официре у официрској мензи у Солину. У овој акцији погинула су три италијанска официра, а седам је било рањено.

Кад је, маја 1942. године, одред избио на Динару, Вучић је постао заменик команданта у Првом далматинско-динарском одреду. Погинуо је крајем октобра 1942. године, у борби против усташко-домобранско-италијанских снага на подручју Аржана, близу Имотског.

Фабрика салонита, у којој је радио, након рата је носила његово име.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 5. јула 1951. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]