Пређи на садржај

Антонија Сузан Бајат

С Википедије, слободне енциклопедије
Антонија Сузан Бајат
Антонија Сузан Бајат 2007. године
Лични подаци
Пуно имеDame Antonia Susan Duffy
Датум рођења(1936-08-24)24. август 1936.
Место рођењаШефилд, Уједињено Краљевство
Датум смрти16. новембар 2023.(2023-11-16) (87 год.)
Место смртиЛондон, Уједињено Краљевство
ОбразовањеNewnham College, Cambridge, Bryn Mawr College, Somerville College, Oxford
Званични веб-сајт
asbyatt.com

Дама Антонија Сузан Дуфи (рођено име Drabble), (енгл. Dame Antonia Susan Duffy, Шефилд, 24. август 1936 – Лондон, 16. новембар 2023), професионално позната под својим ранијим удатим именом, А. С. Бајат (Антонија Сузан Бајат),[1] била је енглески критичар, романописац, песник и писац кратких прича. Њене књиге су преведене на више од тридесет језика.[2][3]

Живот и рад

[уреди | уреди извор]

Антонија Сузан Драбле је рођена у Шефилду, у Енглеској, 24. августа 1936, [4]као најстарије дете Џона Фредерика Драбла КЦ, касније судије Окружног суда, и Кетлин Блур, ученице Браунинга. Њене сестре су романописац Маргарет Драбл и историчарка уметности Хелен Лангдон. Њен брат Ричард Драбле КЦ је адвокат. [5] Отац Драбл је учествовао у смештају јеврејских избеглица у Шефилд током 1930-их. [6] Мајка је била Шавијанка, а отац квекер. [6] Као резултат бомбардовања Шефилда током Другог светског рата породица се преселила у Јорк.

Бајат се школовала у два независна интерната, Sheffield High School и The Mount School, квекерском интернату у Јорку.

Као "дубоко несрећно" дете, Бајат није уживала у интернату, наводећи своју потребу да буде сама и потешкоће у склапању пријатеља. Тешка астма ју је често држала у кревету где је читање постало бекство од тешког домаћинства. [7] Похађала је Newnham College у Кембриџу, Bryn Mawr College (у Сједињеним Државама) и Somerville College у Оксфорду. [4] [8] Пошто је учила француски, немачки, латински и енглески у школи, касније је учила италијански док је похађала Кембриџ да би могла да чита Дантеа.[2]

Бајат је предавала на Одсеку за ванредне студије Универзитета у Лондону (1962–71), [4] Централној школи за уметност и дизајн и од 1972. до 1983. на Универзитетском колеџу у Лондону. [4] Почела је да пише са пуним радним временом 1983. [9]

Бајатова је доста писала док је похађала интернат, али је већина тога изгорела пре него што је отишла.[2]

Након што је похађала Универзитет у Кембриџу, удала се 1959 . и преселила у Дурам. Током Бајатовог студирања на универзитету почела је да ради на своја прва два романа, које су касније објавили Chatto & Windus као Shadow of a Sun (1964; поново штампан 1991. са првобитно намераваним насловом, The Shadow of the Sun) и The Game (1967). Бајатова је 1972. године преузела учитељски посао како би помогла у плаћању школовања свог сина. Исте недеље када је прихватила, пијани возач је убио њеног сина док је ишао кући из школе. Имао је 11 година. Бајат је провела симболичних 11 година предајући, а затим је почео да пише са пуним радним временом 1983. The Virgin in the Garden (Богородица у врту) (1978) је била прва књига која чини Квартет, [10] тетралогије романа која се наставља књигама Still Life (Мртва природа) (1985), Babel Tower (Вавилонска кула) (1996) и A Whistling Woman (Жена која звижди) (2002).

Бајатов роман Possession: A Romance (Поседовање: Романса) добио је Букерову награду 1990. године, док је њена збирка кратких прича The Djinn in the Nightingale's Eye (Џин у оку славуја) (1994) добила награду Ага Кан за фикцију 1995. године. Њен роман The Children's Book (Дечја књига) ушао је у ужи избор за Букерову награду 2009. и освојио је Меморијалну награду Џејмс Тејт Блек 2010. године. Њен критички рад обухвата две студије Даме Ајрис Мердок (која је била пријатељ и ментор), Degrees of Freedom: The Early Novels of Iris Murdoch (Степени слободе: Рани романи Ајрис Мердок) (1965) и Iris Murdoch: A Critical Study (Ајрис Мердок: Критичка студија) (1976). Њене друге критичке студије укључују Wordsworth (Вордсворт) и Coleridge in Their Time (Колриџ у свом времену) (1970) и Portraits in Fiction (Портрети у фикцији) (2001).

Бајат је добила Шекспирову награду 2002. године, награду Еразмус 2016. године, Park Kyong-ni Prize 2017. и књижевну награду Ханс Кристијан Андерсен 2018. године. Помињала се као кандидат за Нобелову награду за књижевност. [11]

Награде и почасти

[уреди | уреди извор]
Бајат, на слици у Амстердаму 2011.

Бајат је именована за команданта Ордена Британске империје (ЦБЕ) на новогодишњим почастима 1990. [12] и унапређен је у Даме команданта Ордена Британске империје (ДБЕ), „за заслуге за књижевност“, у част рођендана Елизабете II 1999. [13][9]

Бајат је помињана као кандидат за Нобелову награду за књижевност. [11]

The Times ју је 2008. уврстио на своју листу 50 највећих британских писаца од 1945. [14]

Награђена је и:

Чланства

[уреди | уреди извор]
  • 1987–1988: Кингманов комитет за истраживање наставе енглеског језика, (Одељење за образовање и науку) [4]
  • 1984–1988: Управни одбор, Друштво аутора (заменик председника, 1986, председник, 1986–1988) [4]
  • 1993–1998: Одбор Британског савета (члан саветодавног одбора за књижевност, 1990–1998) [4]
  • 2014: Америчка академија уметности и наука, страни почасни члан [41]

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Новеле

[уреди | уреди извор]

Следеће књиге чине тетралогију познату као Квартет: [4]The Virgin in the Garden (Богородица у врту) (1978), Still Life (Мртва природа) (1985), Babel Tower (Вавилонска кула) (1996), и Whistling Woman (Жена која звижди) (2002).

  • 1964: Shadow of a Sun, Chatto & Windus [4] поново штампано 1991. са првобитно предвиђеним насловом The Shadow of the Sun[2]
  • 1967: The Game, Chatto & Windus [4]
  • 1978: The Virgin in the Garden (Богородица у врту), Chatto & Windus [4]
  • 1985: Still Life (Мртва природа), Chatto & Windus [4]
  • 1990: Possession: A Romance (Занесеност : витешка приповест у прози и стиху ), Chatto & Windus [4]
  • 1996: Babel Tower (Вавилонска кула), Chatto & Windus [4]
  • 2000: The Biographer's Tale (Прича биографа), Chatto & Windus [4]
  • 2002: A Whistling Woman (Жена која звижди), Chatto & Windus [4]
  • 2009: The Children's Book, Chatto & Windus
  • 2011: Ragnarok: The End of the Gods (Рагнарок: Крај богова), Canongate [4]

Збирке кратких прича

[уреди | уреди извор]
  • 1987: Sugar and Other Stories (Шећер и друге приче), Chatto & Windus [4]
  • 1993: The Matisse Stories (Приче о Матису), Chatto & Windus [4]
  • 1994: The Djinn in the Nightingale's Eye (Џин у славујевом оку), Chatto & Windus [4]
  • 1998: Elementals: Stories of Fire and Ice (Елементали: Приче о ватри и леду), Chatto & Windus [4]
  • 2003: Little Black Book of Stories (Мала црна књига прича), Chatto & Windus [4]
  • 2021: Medusa's Ankles: Selected Stories (Медузини глежњеви: Одабране приче), Chatto & Windus [4]

Новеле

[уреди | уреди извор]
  • 1992: Angels and Insects, Chatto &Windus; садржи пар новела:[4]
    • Morpho Eugenia[4]
    • The Conjugial Angel[4]

Есеји и биографије

[уреди | уреди извор]
  • 1965: Degrees of Freedom: The Early Novels of Iris Murdoch (Степени слободе: рани романи Ајрис Мердок), Chatto & Windus [4]
  • 1970: Wordsworth and Coleridge in their Time (Вордсворт и Колриџ у своје време), Nelson [4]
  • 1976: Iris Murdoch: A Critical Study (Ајрис Мердок: Критичка студија), Longman [4]
  • 1989: Unruly Times: Wordsworth and Coleridge, Poetry and Life, Hogarth Press [4]
  • 1991: Passions of the Mind: Selected Writings (Страсти ума: Изабрани списи), Chatto & Windus [4]
  • 1995: Imagining Characters: Six Conversations about Women Writers (Замишљени ликови: Шест разговора о женама писцима) (са Игнес Содре), Chatto & Windus [4]
  • 2000: On Histories and Stories: Selected Essays (О историјама и причама: одабрани есеји), Chatto & Windus [4]
  • 2001: Portraits in Fiction (Портрети у фикцији), Chatto & Windus [4]
  • 2016: Peacock & Vine: On William Morris and Mariano Fortuny, Knopf [4]

Едитовани текстови

[уреди | уреди извор]
  • 1989: George Eliot: Selected Essays, Poems and Other Writings (Џорџ Елиот: Изабрани есеји, песме и други списи) (уредник са Николасом Вореном), Penguin [4]
  • 1995: New Writing Volume 4 (уредник са Alan Hollinghurst), Vintage [4]
  • 1997: New Writing Volume 6 (уредник са Петером Портером ), Vintage [4]
  • 1998: Oxford Book of English Short Stories (Оксфордска књига енглеских кратких прича) (уредник), Oxford University Press [4]
  • 2001: The Bird Hand Book (са фотографијама Victor Schrager), Graphis Inc. (Њујорк) [4]


Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Sangster, Catherine (14. 9. 2009). „How to Say: JM Coetzee and other Booker authors”. BBC News. Приступљено 1. 10. 2009. 
  2. ^ а б в г Hensher, Philip (јесен 2001). „A. S. Byatt, The Art of Fiction No. 168”. The Paris Review. Fall 2001 (159). „I got married in 1959 and went to live in Durham, which is another medieval place... I took a university job in 1972 partly out of admiration for Frank Kermode, whose department I went into, and partly because both of my husbands said I had to get a paid job to pay for my son to go to boarding school. My son Charles got killed the same week* so the whole thing became the most dreadful knot. And I taught for eleven years. Really, I didn't want to teach... Looking back on it, I treated my academic life very symbolically. I went on teaching for as long as my son had lived, and the moment I'd taught for that length of time I stopped. *Charles was killed at age eleven by a drunk driver while he was walking home from school.” 
  3. ^ а б „Honorary Fellows”. Newnham College. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 04. 12. 2023. „Her books have been translated into thirty-two different languages.” . Newnham College. Archived from the original on 21 October 2020. Her books have been translated into thirty-two different languages.
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч џ ш аа аб ав аг ад ађ ае аж аз аи ај „Dame A. S. Byatt”. British Council: Literature. Приступљено 25. 10. 2022. "Dame A. S. Byatt". British Council: Literature. Retrieved 25 October 2022.
  5. ^ Gruber, Fiona (1. 2. 2014). „Blend life to thicken the plot”. The Australian. Приступљено 18. 1. 2015. 
  6. ^ а б Drabble, Margaret (20. 4. 2010). „Art Thou Contented, Jew? The British novelist on England, the Jews, and anti-Semitism today”. Tablet. 
  7. ^ Chace, Rebecca (17. 11. 2023). „A. S. Byatt, Scholar Who Found Literary Fame With Fiction, Dies at 87”. The New York Times. Приступљено 19. 11. 2023. 
  8. ^ „Sir Ian Byatt biography”. watercommission.co.uk. Архивирано из оригинала 20. 2. 2012. г. Приступљено 1. 1. 2022. 
  9. ^ а б в „At-a-glance: Booker shortlist 2009”. BBC News. 8. 9. 2009. "At-a-glance: Booker shortlist 2009". BBC News. 8 September 2009.
  10. ^ Newman, Jenny; Friel, James (2003). „An interview with A. S. Byatt”. Cercles. Приступљено 11. 9. 2010. „I have always had a romantic idea that the writer or the artist was, as Coleridge and Virginia Woolf said, androgynous. The whole of The Virgin in the Garden quartet is about the desirability of an androgynous mind... JN & JF: I notice that the quartet which begins with The Virgin in the Garden is sometimes called The Frederica Quartet. ASB: My paperback publisher, you will be glad to hear, is going to make it a boxed set, and it's just going to be called The Quartet. It isn't Frederica's book—though she's the sort of person who would muscle in and try to take it!” 
  11. ^ а б „Murakami Projected to Win the Nobel Prize”. Poets & Writers. 2012. „And the list goes on and on, including such contemporary literary greats as Kazuo Ishiguro, Ursula Le Guin, David Malouf, Salman Rushdie, A. S. Byatt, Milan Kundera, Julian Barnes, and John Ashbery...” "Murakami Projected to Win the Nobel Prize". Poets & Writers. 2012. And the list goes on and on, including such contemporary literary greats as Kazuo Ishiguro, Ursula Le Guin, David Malouf, Salman Rushdie, A. S. Byatt, Milan Kundera, Julian Barnes, and John Ashbery...
  12. ^ „No. 51981”. The London Gazette (Supplement). 29. 12. 1989. стр. 7. 
  13. ^ „No. 55513”. The London Gazette (Supplement). 12. 6. 1999. стр. 7. 
  14. ^ „The 50 greatest British writers since 1945”. The Times. 5. 1. 2008. Приступљено 10. 1. 2016. 
  15. ^ „PEN/Macmillan Silver Pen Award”. LibraryThing. Приступљено 20. 3. 2012. 
  16. ^ Rex, Leah (25. 4. 2022). „A Booker Prize Winner to Celebrate National Poetry Month”. littleinfinite.com. 
  17. ^ „2 Novelists Awarded Fiction Prizes in Ireland”. The New York Times. 6. 10. 1990. „A. S. Byatt, an English novelist, has won the Irish Times-Aer Lingus International Fiction Prize for her novel Possession, which will be published in the United States this month by Random...” 
  18. ^ „Commonwealth Writers' Prize Regional Winners 1987–2007” (PDF). Commonwealth Foundation. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 10. 2007. г. 
  19. ^ „Honorary DLitt”. University of Durham. Архивирано из оригинала 31. 10. 2022. г. 
  20. ^ „Honorary Graduates of the University” (PDF). University of Liverpool. Приступљено 25. 10. 2022. 
  21. ^ „Honorary degree recipients: 1994”. University of Portsmouth. Архивирано из оригинала 31. 10. 2022. г. 
  22. ^ „Previous honorary graduates and fellows”. University of London. Архивирано из оригинала 31. 10. 2022. г. 
  23. ^ „Il Malaparte 1995 ad Antonia Susan Byatt”. Premio Malaparte. Приступљено 25. 10. 2022. 
  24. ^ „Winners of The Aga Khan Prize”. The Paris Review. Приступљено 25. 10. 2022. 
  25. ^ „Winners”. Mythopoeic Awards. Приступљено 25. 10. 2022. 
  26. ^ „Selected Honorands: Arts and Humanities and Economics”. University of Cambridge. 22. 2. 2013. Архивирано из оригинала 3. 1. 2018. г. 
  27. ^ „Honorary Fellows by year of election” (PDF). Newnham College. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 6. 2022. г. 
  28. ^ „Honorary Graduates: 2004–11”. University of Kent. Архивирано из оригинала 14. 8. 2020. г. 
  29. ^ „List of Honorary Fellows”. University College London. 22. 12. 2020. Архивирано из оригинала 6. 8. 2022. г. 
  30. ^ „A. S. Byatt Recipient of the 2009 Blue Metropolis Literary Grand Prix”. Архивирано из оригинала 27. 3. 2009. г. 
  31. ^ „Honorary doctorates: 2000 to the present day”. Leiden University. Архивирано из оригинала 20. 10. 2020. г. 
  32. ^ „Book prize winners revealed”. 14. 4. 2016. 
  33. ^ „Britse schrijfster A.S. Byatt krijgt Erasmusprijs” (на језику: холандски). NOS. 17. 1. 2016. Приступљено 17. 1. 2016. 
  34. ^ „Press release: Erasmus Prize 2016 awarded to A.S. Byatt”. 17. 1. 2016. Архивирано из оригинала 24. 03. 2018. г. Приступљено 17. 1. 2016. 
  35. ^ Flood, Alison (18. 1. 2016). „AS Byatt wins €150,000 Erasmus prize for 'exceptional contribution to culture'”. The Guardian. Приступљено 18. 1. 2016. 
  36. ^ „Elections to the British Academy celebrate the diversity of UK research”. The British Academy. 21. 7. 2017. 
  37. ^ „A.S. Byatt to be awarded 2017 Park Kyong-ni Literature Prize”. donga.com. 28. 9. 2017. Приступљено 28. 9. 2017. 
  38. ^ „Golden Plate Awardees of the American Academy of Achievement”. www.achievement.org. American Academy of Achievement. 
  39. ^ „2017 Summit Highlights Photo”. „Academy member and award-winning British theater and costume designer John Napier presents the Golden Plate Award to English novelist and essayist Dame Antonia Susan Byatt at the 2017 Summit in Mayfair, London.” 
  40. ^ Gadd, Stephen (11. 9. 2017). „AS Byatt scoops prestigious Danish literary prize”. The Copenhagen Post. Архивирано из оригинала 9. 1. 2020. г. Приступљено 12. 9. 2017. 
  41. ^ „American Academy of Arts and Sciences—Newly Elected Members” (PDF). април 2014. 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Аудио интервјуи и читања

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антонија_Сузан_Бајат&oldid=27457016”