Антон Окрогар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
АНТОН ОКРОГАР
Anton Okrogar.jpg
Антон Окрогар
Датум рођења(1923-02-03)3. фебруар 1923.
Место рођењаЗагорје об Сави
 Краљевина СХС
Датум смрти13. фебруар 1955.(1955-02-13) (32 год.)
Место смртиЧрна на Корошкем, Социјалистичка Република Словенија НР Словенија
 ФНР Југославија
Професијавојно лице
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1941 — 1952
Чинмајор
Народни херој од21. јула 1953.

Антон Окрогар (Загорје об Сави, 3. фебруар 1923Чрна на Корошкем, 13. фебруар 1955), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Родио се у месту Загорје об Сави 3. фебруара 1923. године. Завршио браварски занат. Одмах по избијању рата постао је члан СКОЈ-а . На почетку је радио у позадини и ангажовао се на прикупљању оружја и другог материјала за чету која је формирана 1. августа 1941. године од рудара Трбовља и Загорја. Истовреме, учествовао је у диверзантским акцијама. Од 10. октобра 1941. године постао је члан оперативних јединица, а након успешних борби 1942. године постао је члан, а новембра исте године упућен је у Словенску Корушку. Ту су успели упркос тешким околностима које су владале да развију широку политичку и војну активност.[1]

У марту 1943. године формиран је корушки батаљон. Једна од првих акција у којима се истакао Окрогар био је напад корушког батаљона на Межице 3. априла 1943. године. Батаљон је извео низ акција у Межичкој долини и околини Ајзенкапела, а затим и у Целовцу. Посебно се истакао када је са 6 војника заробио два немачка генерала и присилио их да му предају камион пун оружја. Рањен је у борби на Похорју. Рањаван је још шест пута до краја рата. Борио се у више јединица: Ревирска чета, 1. штајерски батаљон, 1. корушки батаљон, 11. бригада „Милош Зиданшек”, 2. бригада „Љубо Шерцер”.[1]

Након рата био је на неколико одговорних дужности у Југословенској народној армији, у којој је имао чин мајора. Због болести 1952. године прешао је у резерву и повукао се у свој родни крај где је живео све до 1955. године. Умро је у месту Чрна на Корошкем 13. фебруара 1955. године. Носилац је партизанске споменице и више одликовања.[1]

Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја.[1]

Референце[уреди]

Литература[уреди]