Јанез Учакар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЈАНЕЗ УЧАКАР
Janez Učakar.jpg
Јанез Учакар
Датум рођења(1918-04-18)18. април 1918.
Место рођењаПристава, код Моравча
 Аустроугарска
Датум смрти22. април 1995.(1995-04-22) (77 год.)
Место смртиЉубљана
 Словенија
Професијавојно лице
Члан КПЈ одоктобра 1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411966.
Чинпуковник
Народни херој од27. новембра 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден за храброст
Орден за храброст
Орден Републике
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден братства и јединста
Орден партизанске звезде
Орден за војне заслуге
Партизанска споменица 1941.

Јанез Учакар (Пристава, код Моравча, 18. април 1918Љубљана, 22. април 1995), учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 18. априла 1918. године у Пристави код Моравча. После основне школе, изучио је занат и до 1941. године радио као кројачки радник. Пре рата је учествовао у два штрајка и радио у радничком културном друштву „Взајемност“.

Народноослободилачка борба[уреди]

После окупације Југославије априла 1941, повезао се с Рејонским комитетом КП Словеније Горња Шишка у Љубљани. Дана 8. августа 1941, отишао је у партизане, где је био један од оснивача Шишке чете. Октобра 1941, био је примљен за члана КП Словеније и додељен Служби обавештавања и безбедности (Варностно-обавешчевална служба, ВОС) у Љубљани. Водио је три групе ВОС-а и учествовао у многим акцијама у Љубљани и околини.

Дана 24. фебруара 1942, полиција га је ухапсила, након чега је био интернисан у логор Гонарс. Одатле је, августа 1942, побегао кроз ров, који је више месеци копао с групом робијаша (у групи је био и Борис Крајгер). Придружио се партизанским јединицама у Приморској и постао први командир Треће чете батаљона „Симон Грегорчич“, а затим политички комесар Четвртог батаљона Сочког одреда и командант Трећег батаљона Северноприморског одреда.

Од маја 1943. године, радио је као обавештајац, најпре у Трећој словеначкој бригадиИван Градник“, а затим као командир Групе ВОС-а за Северно приморје и командант батаљона ВОС-а за Бенешку Словенију. Јануара 1944, постао је члан Покрајинског комитета ВОС-а за Словеначко приморје, а у марту начелник штаба Бришко-бенешког одреда. Од септембра 1944, до краја рата био је обавештајни официр Деветог корпуса НОВЈ. Исте годиње, добио је чин капетана НОВЈ.

Учакар се посебно ангажовао у организовању и вођењу обавештајне делатности у северозападним деловима Приморја. Учествовао је у многим саботажама и другим акцијама, у којима је био рањен осам пута. У време капитулације Италије септембра 1943, учествовао је у разоружавању италијанских јединица и у вођењу напада за ослобођење града Чивидале (Чедад). С Бришко-бенешким одредом учествовао је у нападима на железничку пругу ГорицаУдине и Горица–Подбрдо, на аеродром Белведере код Удина и на остале непријатељске положаје у граничној зони словеначке етничке територије. Маја 1945. године, учествовао је у коначном ослобођењу Удина.

Послератна каријера[уреди]

После рата, био је најпре обавештајни официр Четврте армије ЈНА, затим до септембра 1947. у обавештајној служби Генералштаба Слободне територије Трста. До маја 1948, био је инструктор у Генералштабу албанске војске у Тирани, а затим у обавештајној служби Генералштаба ЈНА. Од 1951. до 1953. године, био је начелник обавештајне службе Деветнаестог корпуса ЈНА у Куманову, затим до пензионисања 1966, начелник обавештајне службе Деветог корпуса ЈНА у Загребу.

Године 1949, завршио је Пешадијску официрску школу у Сарајеву, а 1961. године Вишу војну академију ЈНА у Београду.

Пензионисан је 1966. године у чину пуковника ЈНА и од тада је живео у Љубљани. Био је активан друштвено-политички радник и у пензији, па је тако вршио дужност команданта Територијалне одбране и друштвене самозаштите за град Љубљану. Био је и члан Општинског комитета СКС за Љубљану општина-Центар, члан Општинске конференције Савеза резервних старешина и члан Републичког одбора СУБНОР-а Словеније.

Умро је 22. априла 1995. године у Љубљани.

Носилац је Партизанске споменице 1941, два Ордена за храброст и осталих југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература[уреди]