Бошњачки национализам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Бошњачки национализам је облик етничког национализма који промовише стварање државе под доминацијом бошњачког народа. Ради се о релативно младом национализму, који је настао у вријеме дјеловања Младих муслимана под вођством Алије Изетбеговића 1960-их. Његова Исламска декларација промовисала је доминацију ислама и идеализовала исламски начин уређења државе. Мухамед Филиповић сматра се главним промотором и заслужником за прихватање имена Бошњаци за Муслимане јужнословенског порекла.

Данас се бошњачки национализам манифестује највише кроз инсистиранје на преносу надлежности са ентитета на савезни ниво, или у односу на Федерацију Босне и Херцеговине, преносу надлежности са кантона на федерални ниво, чега је крајњи циљ растакање територијалних цјелина српског односно хрватског народа и остварење бошњачке доминације кроз бројчану надмоћ.

Историјски ревизионизам[уреди]

Илирска теза о поријеклу Бошњака[уреди]

Бошњачки национализам одбацује словенско порекло Бошњака и инсистира на њиховом илирском пореклу. Највећи заговорници ове тзв. илирске тезе су историчар Енвер Имамовић и филозоф Мухамед Филиповић. Овакви ставови на нивоу су романтичарског национализма из 19. вијека. Илирски период описује се као идиличан, док се насеоба Словена карактерише као историјски поремећај. Циљ овакве интерпретације историје је направити што већи одмак од Срба и Хрвата.[1]

Богумилска теза и исламизовање[уреди]

Бошњачки националисти развили су и богумилски мит о преласку јужнословенских народа на ислам. Према овој тези, чији је најгласнији промотор Мухамед Филиповић, већина народа у Краљевини Босни раније су били богумили, који се описују као толерантни. Ово је уједно требало да послужи као још једна дистинкција од Срба - православних и Хрвата - католичких. У том смислу пише историчар Мустафа Имамовић који каже: "Тиме је започела блиска сарадња између римске курије и угарско-хрватских краљева, те разних владара из лозе Немањића и њихове светосавске православне цркве у заједничкој борби против херетичке Босне, а уствари против њене самосвјесности и самобитности. Био је то почетак сарадње између мача и крижа или крста која се кроз цијелу повијест Босне, када су у питању босански херетици, па били да су "парерани" или "бабуни", било да су муслимани, није више никада прекидала".[2] И рад фрањеваца окарактеризован је као прогонитељски и непријатељски према Босни, а католички краљ Стефан Томашевић описује се као брутални прогонитељ иначе изнимно толерантних богумила.[1]

Према богумилској тези, богумили су с одушевљењем примили ислам како би се сачували од католика и православних, те су тобоже сарађивали с Турцима против сопственог краља Стефана Томашевића који их је као католик прогонио. Наводно су богумили препознали сродност исламске и сопствене теологије, нарочито дуалистички принцип. Бошњачка националистичка историографија у томе свијетлу Османлије посматра као ослободитеље од "крсташа".[2]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]