Срби муслимани

Из Википедије, слободне енциклопедије

Срби муслимани су припадници српског народа исламске вјероисповијести. С обзиром да је термин дефинисан етничком и религиозном припадношњу, он се треба мијешати са термином „српски муслимани”, који се односи на све припаднике исламске вјероисповијести у Србији, без обзира на њихову етничку припадност (види: Ислам у Србији).

Употреба термина[уреди]

Термин има неколико различитих значења:

  • У етнографским, историјским и компаративним вјерским студијама користи се за означавање исламизованих породица српског поријекла.
  • Коришћен је као национална одредница (Срби-мухамедовци, Срби-муслимани) у бившој Југославији.
  • Кориштен је у историјским студијама за идентификовање Османлија српског поријекла.
  • Кориштен је за муслиманско становништво у Санџаку у Србији.[1]
  • Српски националисти га кроз историју користе за словенске муслимане из Босне и Херцеговине (данашњи Бошњаци), Санџака (данашњи Бошњаци и Муслимани) и Косова и Метохије (Бошњаци, Муслимани и Горанци).

Историја[уреди]

С обзиром да су Срби били, и даље су, претежно православни хришћани, њихов први историјски значајан сусрет са исламом десио се у другој половини 14. вијека и обижељен је османском инвазијом на српске земље (почевши 1371, а завршивши се почетком 16. вијека). Тај период је обижељен првим таласом исламизације Срба: у неким областима, значајна мањина је напустила хришћанство и прешла у ислам, вољно или по потреби, под утицајем османских власти. Најзначајнији Срби муслимани су Мехмед-паша Соколовић, велики везир Османског царства.

Гајрет[уреди]

Гајрет, од 1929. године познато и као Српско муслиманско просвјетно-културно друштво, било је културно друштво основано 1903. године које је промосисало српски идентитет међу словенским муслиманима у Аустроугарској (данашњој Босни и Херцеговини).[2] Организација је сматрала да су Муслимани Срби који немају националну свијест.[3] Виђење да су Муслимани Срби је вјероватно најстарија од три етничке теорије међу самим босанским муслиманима.[4] Друштво је забрањено у Независној Држави Хрватској за вријеме Другог свјетског рата.[5] Неки чланови су се придружили или сарађивали са југословенским партизанима, док су се остали придружили четницима.

Први свјетски рат[уреди]

Муслимани су се придружили српској војсци током Првог свјетског рата.[6] Већином су то били муслимани који су имали српски идентитет, изјашњавајући се као Срби. Неки од значајних војника били су Авдо Хасанбеговић, Шукрија Куртовић, Ибрахим Хаџимеровић, Фехим Мусакадић, Хамид Кукић, који су се борили као српски официри добровљи на Солунском фронту.[7] Међу најактивнијим муслиманима који су били ангажовани у југословенској пропаганди на аустроугарске заборљенике исламске вјероисповијести били су А. Хасанбеговић, Азис Сарић, Ф. Мусакадић, Алија Џемиџић, Р. Куртагић, Асим Шеремета, Хамид Кукић и Ибрахим Хаџиомеровић.[8]

Други свјетски рат[уреди]

Током Другог свјетског рата у Југославији, неколико муслимана из Босне и Херцеговине се придужило четницима. Они су заговарали српски етнички идентитет међу муслиманима. Најзначајнији од њих је Исмет Поповац, који је командовао Муслиманском војном народном организацијом. Резолуција МВНО тврди да су „Муслимани саставио дио Српства”.[9] Ветеран Првог свјетског рата Фехим Мусакадић се такође придружио четницима.[10]

Друга Југославија[уреди]

Меша Селимовић, југословенски писац које се изјашњавао као Србин муслиман

На попису становништва из 1948. године муслимани из Босне и Херцеговине су се изјашњавали као „Срби-муслимани”, „Хрвати-муслимани” или „неопредјељени” муслимани,[11] а огромна већина се изјаснила као „неопредјељена”.[12]

Неки истакнути босанскохерцеговачки муслимни су се отворени изјашњавали као Срби, као што је писац Меша Селимовић.[13]

Југословенски ратови[уреди]

Током раних преговора о подјели Босне и Херцеговине, Ејуп Ганић је изнио опажање да су Муслимани „исламизовани Срби” и требали би се придружити српској страни, у вријеме када је Странка демократске акције нагињала на српску страну и настављала борбу са Хрватима.[14]

Српски националисти обично босанске муслимане сматрају Србима који су напустили своју вјеру.[15]

Пописи становништва[уреди]

Wiki letter w.svg Овај одељак треба проширити.

Истакнути Срби муслимани[уреди]

Референце[уреди]

  1. Jørgen Schøler Nielsen; Samim Akgönül; Ahmet Alibašić; Brigitte Maréchal; Christian Moe (2009). Yearbook of Muslims in Europe. BRILL. стр. 213—. ISBN 90-04-17505-9. »and it is mainly frequented by Serb Muslims from Sandjak.« 
  2. Allworth (1994). стр. 125.
  3. Allworth (1994). стр. 126.
  4. Allworth (1994). стр. 116.
  5. Emily Greble (2011). Sarajevo 1941–1945: Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe. Cornell University Press. стр. 121—. ISBN 0-8014-6121-9. 
  6. Драга Мастиловић (2009). Херцеговина у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца: 1918-1929. Филип Вишњић. стр. 48. ISBN 978-86-7363-604-7. 
  7. Mustafa A. Mulalić (1936). Orijent na zapadu: savremeni kulturni i socijalni problemi Muslimana Jugoslovena. Skerlić. стр. 172. 
  8. Istorijski glasnik: organ Društva istoričara SR Srbije. Društvo. 1980. стр. 113. 
  9. Enver Redzic; Robert Donia (13. 12. 2004). Bosnia and Herzegovina in the Second World War. Routledge. стр. 153. ISBN 978-1-135-76736-5. 
  10. Prilozi. 20. Institut za istoriju. 1984. стр. 100. 
  11. Francine Friedman (1996). The Bosnian Muslims: denial of a nation. Westview Press. ISBN 978-0-8133-2097-7. »Promoting that policy, in the 1948 census the Bosnian Muslims were permitted to declare themselves as Serb- Muslims, Croat- Muslims, or nationally "undetermined" Muslims, revealing the stance of Communist leaders that held that Muslims ...« 
  12. Philip Emil Muehlenbeck, ур. (2012). Religion and the Cold War: A Global Perspective. Vanderbilt University Press. стр. 184. 
  13. Trbovich (2008). стр. 100.
  14. Steven L. Burg; Paul S. Shoup (4. 3. 2015). Ethnic Conflict and International Intervention: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93: Crisis in Bosnia-Herzegovina, 1990-93. Taylor & Francis. стр. 341. ISBN 978-1-317-47101-1. 
  15. Emran Qureshi; Michael A. Sells (5. 11. 2003). The New Crusades: Constructing the Muslim Enemy. Columbia University Press. стр. 323—. ISBN 978-0-231-50156-9. 
  16. „Мехмед еф. Спахић”. Српска Босна. Приступљено 27. 5. 2017. 
  17. 17,0 17,1 Stanoje Stanojević; Jovan Jovanović; Slobodan Jovanović. Srpski narod u XIX veku. 15. Geca Kon. стр. 90.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  18. Dragoslav Ljubibratić (1961). Vladimir Gaćinović. Nolit. стр. 95. 
  19. Alija S. Konjhodžić (1974). Spomenica Bratstva: 1954-1974. стр. 381. 
  20. Vojska. 11. Vojnoizdavački i novinski centar. 2002. стр. 175. 

Литертура[уреди]