Бранко Рашовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Бранко Рашовић
Branko Rašović (1966).jpg
Бранко Рашовић
Лични подаци
Пуно име Бранко Рашовић
Рођење (1942-04-11)11. април 1942.(80 год.)
Подгорица, Независна Држава Црна Гора НД Црна Гора
Позиција одбрамбени
Јуниорска каријера
1957-1962 Будућност
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
1962–1964
1964–1969
1969–1974
Будућност Социјалистичка Федеративна Република Југославија
ФК Партизан Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Борусија Д. Њемачка
Укупно
22
210
109
341
(0)
(2)
(4)
(6)
Репрезентативна каријера
1961–1962
1962–1965
1963–1964
1964–1967
Југославија, омл. Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Југославија, мл. Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Југославија Б Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Југославија Социјалистичка Федеративна Република Југославија
Укупно
7
5
3
10
25
(0)
(0)
(0)
(0)
(0)

Бранко Рашовић (11. априла 1942, Подгорица) је бивши фудбалер Будућности, Паризана, Борусије Дортмунд и југословенски фудбалски репрезентативац и тренер.

Спортска биографија[уреди | уреди извор]

ФК Будућност[уреди | уреди извор]

Рашовић је са фудбалом почео у Будућности из Подгорице. Играо је на месту центархалфа. Био је вискок и одлично је играо главом. Већ као омладинац је био запажен и добио је позиве за омладинску и младу репрезентацију Југославије.[1]

У фудбалској сезони 1961/62, је успео са својим тадашњим клубом Будућност из Титограда, да се пласира у прву југословенску лигу. Играо је једну сезону 1962/63 у прволигашкој конкуренцији и Будућност је опет испала у другу лигу. Следећу сезону је играо у другочигашкој конкуренцији, али је добио позив од Партизана и у сезони 1964/65 опет је заиграо у прволигашкој конкуренцији али овај пут за тим Партизана из Београда.

ФК Партизан[уреди | уреди извор]

Рашовић је у Партизану играо пет година, од 1964. па до 1969. године. Већ прве сезоне по доласку у нови тим, 1964/65, се усталио у прву једанаесторку и освојио титулу шампиона Југославије. Те прве сезоне је одиграо седамнаест првенствених утакмица за Партизан.

За Партизан је одиграо укупно 210 утакмица и постигао је два гола, ниједан у првенству.

На интернационалном плану је за Партизан одиграо тридесет и девет утакмица и постигао је један гол. Круна каријере му је била утакмица у Купа шампиона 1966. године одигране у Бриселу, када је Партизан у финалу играо против Реала из Мадрида.

Куп шампиона са Партизаном[уреди | уреди извор]

Освајањем титуле шампиона Југославије у сезони 1964/65, Партизан је стекао право да игра у Купу шампиона Европе. Тадашње Партизанове бебе, предвођене тренером Матекалом представљале су озбиљног ривала било ком тадашњем Европском клубу.

Партизан је на већини утакмица Купа шампиона играо у следећем саставу:

Партизан је у предтакмичењу за противника добио Француског првака Нанта. Победом у Београду са 2:0 и нерешеним резултатом у гостима 2:2, прва препрека је била прескоћена са укупим скором од 4:2.

Следећи противник је био првак Немачке Вердер из Бремена. Вердер је елиминисан укупним резултатом 3:1. У Београду 3:0 и у Бремену 0:1.

У четвртфиналу Партизан је за противника добио првака Чехословачке, Спарту из Прага. Прву утакмицу у Прагу Партизан је изгубио са 4:1, док је другу утакмицу у Београду победио са резултатом 5:0 и тиме са укупним скором од 6:4 се квалификовао у полуфинале.

У полуфиналу је Партизана чекао шампион Енглеске, Манчестер јунајтед. Међутим Партизанове бебе су и овај пут успешно одрадиле задатак укупним скором од 2:1 (2:0 у Београду и 0:1 у Лондону) пребродиле су и ову препреку и пласирале се у финале.

Финале Купа шампиона се играло у Бриселу 11. маја 1966. године и противник Партизана је био првак Шпаније Реал из Мадрида. Играло се на чувеном стадиону Хејсел пред 55.000 гледалаца. Партизан је у свему био равноправан противник Реалу и у 55 минуту је повео поготком Велибора Васовића. На жалост играча Партизана то је било све што су могли да учине. Погодцима Амансија и Серене, Реал је успео да порази Партизан и освоји титулу шампиона континента.[2]


11. мај 1966.
Финале Купа шампиона
Шпанија Реал Мадрид 2 : 1 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Партизан Град: Брисел Стадион Хејсел
Судија: Рудолф Критлен (Немачка)
Гледалаца: 55.000
Амансио Гол 70
Фернандо Серена Гол 76
(Репортажа) Васовић Гол 55

ФК Реал Мадрид:
ГО 1 Шпанија Хосе Аракистан
ОД 2 Шпанија Пачин
ОД 3 Шпанија Педро де Фелипе
ОД 4 Шпанија Игнацио Зоко
ОД 5 Шпанија Мануел Санчис
СР 6 Шпанија Пири
СР 7 Шпанија Мануел Веласкез
СР 8 Шпанија Фернандо Серена
НА 9 Шпанија Амансио Амаро
НА 10 Шпанија Рамон Гросо
НА 11 Шпанија Франсиско Генто (капитен)
Тренер:
Шпанија Мигел Муњоз
ФК Партизан:
ГО 1 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милутин Шошкић
ОД 2 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Фахрудин Јусуфи
ОД 3 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Велибор Васовић (капитен)
ОД 4 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Бранко Рашовић
ОД 5 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Љубомир Михајловић
СР 6 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Владица Ковачевић
СР 7 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Радослав Бечејац
СР 8 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Мане Бајић
НА 9 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Мустафа Хасанагић
НА 10 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Милан Галић
НА 11 Социјалистичка Федеративна Република Југославија Јосип Пирмајер
Тренер:
Социјалистичка Федеративна Република Југославија Абдулах Гегић

Борусија Дортмунд[уреди | уреди извор]

После Партизана, Рашовић 1969. године прелази у Немачког прволигаша Борусију из Дортмунда. У првој лиги се Борусија задржава у наредне три сезоне, а у наредне две сезоне 1972–73 и 1973–74 игра у регионалној немачкој лиги. То је уједно била и задња Рашовићева сезона активног професионалног играња.

У Борусији је провео пет сезона и одиграо је 78 прволигашких утакмица и 30 утакмица регионалне лиге. Укупно је одиграо 109 лигашких утакмица за Борусију.

Репрезентација Југославије[уреди | уреди извор]

Рашовић је свој деби за сениорску репрезентацију Југославије имао 1. априла 1964. године, на пријатељској утакмици против Бугарске. Утакмица је одиграна на стадиону Радничког из Ниша, популарно названог Чаир. Пред 10.000 гледалаца утакмица се завршила победом Југославије са 1:0.

Од репрезентације се Рашовић опростио 7. октобра 1967. године на утакмици која се играла у оквиру квалификација за европско првенство против Немачке. Утакмица се играла у Хамбургу пред 70.573 гледалаца и завршила се победом Немачке са 3:1. И поред овог пораза Југославија се квалификовала за Европско првенство и забележила је један од највећих успеха, играла је други пут у својој историји у финалу Европског првенства.

Рашовић је за сениорску репрезентацију Југославије одиграо укупно 10 утакмица.[3]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Тренерским послом Рашовић је почео да се бави од 1978. године у Партизану. Ту је остао све до свог одласка у спортску пензију 2008. године .[4][5]

Играчка статистика у ФК Партизан[уреди | уреди извор]

Статистика са Партизановог сајта[6]

Такмичење Број утакмица Број голова
Првенствене 96 0
Интернационалне 29 0
Пријатељске 59 1
Куп Југославије 1 0
Куп европских шампиона 9 0
Средњоевропски Куп 1 1
Куп Ослобођења Београда 2 0
Турнир у Мостару 2 0
Укупно 210 2

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Интернет страница репрезентације Србије”. Архивирано из оригинала на датум 09. 06. 2009. Приступљено 13. 12. 2008. 
  2. ^ Champions' Cup 1965-66
  3. ^ „Страница фудбалске репрезентације Србије”. Архивирано из оригинала на датум 09. 06. 2009. Приступљено 13. 12. 2008. 
  4. ^ Званична страна ФК Партизан, вести[мртва веза]
  5. ^ Данас, вести
  6. ^ „Партизанова страница”. Архивирано из оригинала на датум 23. 08. 2010. Приступљено 13. 12. 2008. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]