Павле Маринковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Павле Д. Маринковић
Павле Маринковић.jpg
Павле Маринковић
Биографија
Датум рођења (1866-07-15)15. јул 1866.
Место рођења Београд
Кнежевина Србија
Датум смрти 11. јул 1925.(1925-07-11) (58 год.)
Место смрти Врњачка Бања
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Политичка
партија
Српска напредна странка (Краљевина Србија)
25. јул 1900. — 10. мај 1901.
Претходник Андра Ђорђевић
Наследник Љубомир Ковачевић
1901. — 1903.
Министар шумарства и рударства Краљевства СХС
2. април 1919. — 16. август 1919.
Министар просвете Краљевства СХС
16. август 1919. — 19. фебруар 1920.
Министар вера Краљевства/Краљевине СХС
17. мај 1920. — 1. јануар 1921.

Павле Д. Маринковић (Београд, 15. јул 1866Врњачка Бања, 11. јул 1925) је био српски правник, политичар, публициста, дипломата, министар Краљевине Србије и Краљевине СХС.

Биографија[уреди]

Отац Димитрије, министар и председник Сената, мајка Велика, рођ. Клајн.

Основну школу завршио је у Београду. Матурирао је у Првој београдској гимназији 1886. У Паризу је завршио права. По повратку у Србију, постављен је за судског писара Првостепеног суда у Ужицу. Био је један од вођа Напредне странке. Занимао се за новинарство, био један од покретача дневног листа Ред 1894, а сарађивао је и у часопису Српски преглед.

Био је отправник послова посланстава у Петрограду и Атини (1895-1898). По повратку из Атине, са Јанком Веселиновићем и Браниславом Нушићем покренуо је књижевни лист Звезда (1898).

За министра просвете и црквених дела постављен је јула 1900. и на том месту остао је до априла 1901. У време његовог министровања отворене су Богословија „Свети Сава“ и прва Женска учитељска школа у Београду (1900); донет је Закон о Народној библиотеци и Правила о унутрашњем уређењу и раду у Народној библиотеци (1901). Осим тога значајна је била његова улога у оснивању Етнографског музеја и Уметничког одељења при Министарству просвете. Био је један од твораца Априлског (октроисаног) устава из 1901.

Павле Маринковић је у време Првог светског рата био посланик у Букурешту

Од 1901. до 1903. био је посланик у Софији. После Мајског преврата вратио се у Србију и 1904. са Јованом Адамовићем покренуо дневни лист Правда, који је излазио до 1941. У периоду 1905-1914. био је народни посланик и у том својству отворио је једну од најсадржајнијих парламентарних расправа о „завереничком питању“. По њему, централно место имала је борба за превласт цивилне над војном влашћу. Због његових ставова, 1907. на Теразијама напала га је група наоружаних официра. У време Првог светског рата био је посланик у Букурешту.

После рата пристао је да уђе у Владу Краљевине СХС. Априла 1919. именован је за министра шумарства и рударства. На тој функцији се кратко задржао јер је исте године постао министар просвете. Док је био на тој дужности, наставни план и програм рада учитељских школа са трогодишњим трајањем замењен је сталним програмом за све учитељске школе у Краљевини СХС. У првој половини 1920. постављен је за министра вера, што је остао до јануара 1921. На свечаности у Сремским Карловцима, августа 1920, прочитао је Указ краља Петра I Карађорђевића којим је потврђена Одлука Архијерејског сабора о поновном васпостављењу Српске патријаршије. Писао је приказе, књижевне и позоришне критике. Залагао се за унапређивање позоришта у Србији.[1]

Брат му је Војислав Маринковић.[2]

Види још[уреди]

Извори[уреди]