Војислав Милојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Милојевић
Артиљеријски Бригадни генерал Војислав Милојевић.jpg
Бригадни генерал Војислав Милојевић
НадимакВоја
Датум рођења(1873-03-19)19. март 1873.
Место рођењаУрсуле, код Јагодине
Кнежевина Србија
Датум смрти10. јануар 1959.(1959-01-10) (85 год.)
Место смртиБеоград
СФРЈ
ВојскаСрпска војска
Југословенска војска
Године службе18901927.
ЧинБригадни генерал
ЈединицаЈугословенска дивизија
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде
Орден Светог Саве
Орден белог орла
Орден Светог Владимира

Војислав Милојевић (Урсуле, код Јагодине, 19. март 1873Београд, 10. јануар 1959) био је високи официр српске војске и артиљеријски бригадни генерал југословенске војске.

Биографија[уреди]

Рођен је 19. марта 1873. године у Урсулама, од оца Живка, артиљеријског официра из Ниша и мајке Јелене. Имао је млађег брата Милоја који је умро као потпоручник, водник у 11. пешадијском пуку. Његов синовац — син његовог брата од стрица Стојана је генерал-пуковник и народни херој Милоје Милојевић.[1]

У војску је ступио 1890, као питомац 23. класе ниже школе Војне Академије. Даље школовање је наставио као питомац 10. класе више школе Војне академије. По окончању школовања био је на студијском усавршавању артиљеријског курса у Бечу.

Активна служба[уреди]

По завршетку усавршавања, распоредом одређен је 22. јануара 1905. године за вршиоца дужности команданта у 1. батаљону Градског артиљеријског пука, да бих већ 11. октобра исте године био премештен за команданта 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука. Дана 20. јануара 1907. године именован за шефа Барутног одсека Артиљеријско-техничког одељења Министарства војног а 23. марта исте године враћен поново на место команданта 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука. Након овог службовања премештен је 9. јула 1907. године, за команданта 1. дивизиона хаубичког артиљеријског пука. Од 24. марта 1908. године, поново постављен за команданта 2. дивизиона Моравског артиљеријског пука и на овој функцији је дочекао Балканске ратове.[2]

Еполета за раме и рукавна ознака чина Артиљеријског бригадног генерала Краљевине Југославије.

Први балкански рат га затиче на позицији команданта 2. батаљона Градског артиљеријског пука и на тој дужности је провео до завршетка Другог балканског рата. По завршетку Балканских ратова именован је 24. августа 1913. године, за команданта градског артиљеријског пука. Почетком Првог светског рата премештен је за командата градског артиљијског одреда. Након тога премештен је за команданта групе тешких артиљерија а потом и за команданта дивизијске артиљерије. Неколико дана пред Церску битку постављен је за команданта артиљерије Друге армије и био помоћник генерала (потоњег војводе) Степе Степановића. Такође је заслужан за заустављање напредовања Бугарских снага у бици на Морави и том приликом српска артиљерија паралисала је непријатеља и омогућила Српској војсци уредно повлачење. У току повлачења кроз Албанију командовао је позадином Прве дунавске дивизије првог позива. Почетком 1916. године био упућен у Добруџу заједно са генералом Михаилом Живковићем и неколицином официра да бих јуна месеца исте године био постављен за помоћника команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. По избијању Октобарске револуције 1917. године, заједно са корпусом добровољаца упућен је на Солунски фронт. На Солунском фронту био је начелник артиљерије треће а потом и командант артиљерије Друге армије. Дана 18. јануара 1918. године створена је Југословенска Дивизија, у коју су ушли Први и Други пук добровољца и два пука – двадесет и први и двадесет и други – пре тога расформиране Вардарске дивизије српске војске под командом пуковника (потоњег генерала) Војислава Живановића. Тада је постављен за помоћника команданта. На том положају је дочекао крај Првог светског рата.[2][3]

По завршетку рата новембра 1918. године, сменом и пензионисањем генерала Живановића, постао је командант Југословенске дивизије. Од 25. јануара 1919. године, ова дивизија је ушла у састав Треће армијске области. Након ове дужности постављен је 5. априла 1920. године за помоћника команданта Битољске дивизијске области. Од 21. новембра 1920. године именован је начелником Артиљеријског одреда Треће армијске области. На том положају се задржао до 27. фебруара 1927. године. Премештен у штаб армијске области 9. маја исте године а месец дана касније 27. јуна 1927. године пензионисан и преведен у резерву. Након престанка активне војне службе настанио се у Скопљу. За време окупације Краљевине Југославије преселио се у Ниш а пред крај живота је живео у Београду где је и преминуо 10. јануарa 1959. године.[2][4][3]

Официрско напредовање[уреди]

Унапређен је у чин: потпоручника 2. августа 1893; поручника 2. августа 1896; капетана друге класе 2. августа 1899; капетана прве класе 2. августа 1901; мајора 1905; потпуковника 21. јуна 1910; пуковника 6. априла 1913; и бригадног генерала 21. октобра 1923.

Одликовања[уреди]

Домаћа одликовања[уреди]

Одликовања Бригадног генерала Војислава Милојевића [a]
Орден Карађорђеве звезде  Орден Белог орла
Орден Белог орла са мачевима Орден Светог Саве Орден Светог Владимира Орден Светог Спаситеља

Инострана одликовања[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Споменице и медаље нису укључене.

Референце[уреди]

  1. ^ Максимовић 2000, стр. 16.
  2. 2,0 2,1 2,2 Бјелајац 2004, стр. 214.
  3. 3,0 3,1 Максимовић 2000, стр. 15-20.
  4. ^ Бјелајац 2004, стр. 334.

Литература[уреди]

  • Бјелајац, Миле (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Максимовић, Слободан (2000). Херој из Левча. Београд: НИЦ Војска. ISBN 978-86-7530-019-9. 

Спољашње везе[уреди]

Rekovacka Narodna biblioteka obelezava 85 godina rada