Дебељача

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дебељача
Tvhely1.jpg
Калвинистичка црква у селу
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Ковачица
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 4.913
 — густина 91/км2
Географске карактеристике
Координате 45°04′10″ СГШ; 20°36′00″ ИГД / 45.069333° СГШ; 20.6° ИГД / 45.069333; 20.6Координате: 45°04′10″ СГШ; 20°36′00″ ИГД / 45.069333° СГШ; 20.6° ИГД / 45.069333; 20.6
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 75 м
Површина 53,5 км2
Дебељача на мапи Србије
Дебељача
Дебељача
Остали подаци
Поштански број 26214
Позивни број 013
Регистарска ознака PA

Дебељача (мађ. Torontálvásárhely, Debellács) је насеље у општини Ковачица, у Јужнобанатском округу, у Србији. Према попису из 2011. било је 4913 становника.

Историја[уреди]

Дебељача се као српско насеље први пут јавља у писаним документима из 1660. године. До средине 18-ог века она је представљала закупљену пустару под различитим именима: Девелак, Дебељак, па Дебељачка пустара. По сликару Урошу Предићу који се бавио етимологијом, занимљиво је тумачење његовог деде по мајци Светислава Илијевића из Црепаје. Име насеља је српског порекла, а означава јаку траву звану "дебељицу" или "дебељачу", од које је њихова стока тамо на испаши лепо дебљала. Трава са тим народним именом постоји, и она се брала на Ђурђевдан пре рата у Србији, и ритуално давала овцама да више млека дају.[1] Постоје и друга народна наивна тумачења, попут оног по којем је село добило име по "дебелом Јаши" - изведено - "дебељачи". У Дебељачи је увек било неколико породица Срба, углавном трговаца и бирташа. Тако је средином 19. века претплатника књига у Дебељачи, заиста чувени "дебели Јаша", тачније трговац Јаков Стојановић звани Јаша[2], али било је то далеко од времена оснивања. У Дебељачи је рођен почетком 19. века Србина а руски генерал, Димитријевић, као син тамошњег трговца. Пошто је био без потомства остао је иза њега у Русији иметак од више милиона рубаља. Међу кандидатима за наследника је једна сестра, удата у Дебељачи, за поменутог трговца Јашу Стојановића.

Континуирани развој савременог места Дебељаче, може се интензивније пратити тек од друге половине 18-ог века до данас.
Укидањем Потиско-поморишке војне границе Царска комора од 1768. до 1774. године на ово место досељава Србе граничаре. По Ерлеру царском ревизору 1774. године постоји и пустара Дебељача.[3] Након неколико година Срби напуштају ово насеље и оно од 1783. године постаје поново пустара. На дебељачкој пустари према оближњој Црепаји био је "Петков бунар", који је ископао арендатор Петко Јефтић из Томашевца. Тако фебруара 1785. предију Дебељача тражио је од граничарских власти, да узме у закуп по цени 950 ф. Јосим Субић арендатор из Орловата.[4]

Године 1794. Царска комора овде насељава мађарско становништво из северног потисја. По једном српском наводу, Дебељача је једно насеље Мађара лутерана, који су ту досељени из Веспримске жупаније.[5] За време војне границе 1828. године, комадант Дебељаче био је капетан Стеван Шупљикац, будући први и једини српски Војвода, изабран 1848. године. Када је примио команду над српским трупама кренуо је из Панчева да обиђе српске војне логоре. Свратио је и у Дебељачу, која је страдала и била у рушевинама и згаришту. Било му је жао што су Срби морали да војно покоре одметнуте дебељачке Мађаре, које је он знао и хвалио због уредности, вредноће и послушности. Тада је у центру Дебељаче изјавио: "Да сам којом срећом ја одма од почетка био овде, не би до те пропасти дошло; мени би се људи лепим повиновали". И њега су по добром памтили његови бивши потчињени Дебељачани.[6] Четири деценије након постанка места (1838. године) овим крајем хара колера и број становника се нагло смањује. Купац једне српске књиге 1837. године је Јован Барбуловић купац (трговац) дебељачки. Године 1848/49. услед сукоба са генералом Книћанином, мађарско становништво напушта Дебељачу и одлази у своју постојбину.

Након окончаних ратних сукоба, у насеље се враћа већи део мађарског становништва и са староседеоцима Србима формира нову етничку структуру. Од тада па до данас у Дебељачи живи највећи број Мађара, а затим су по броју заступљени Срби и остали народи. Након ратних сукоба 1788. године Дебељача добија ново мађарско име Торонталвашархељ. Ово име је задржала до 20-ог века, када поново постаје Дебељача. За време мађарске буне 1848. Место Дебељача је одбијала да се покори и сарађује са српским покретом и провоцирала је околна српска села. Зато је српска народна војска 9. септембра 1848. напала и опљачкала Дебељачу, која се од тад више није понашала непријатељски.[7]

Када је укинута банатска војна граница извршено је 1873. године пребројавање становника. У Дебељачи је забележено: 80 Шваба (Немаца), 11 Срба, 10 Словака, један Чивут (Јевреј) и 3375 Мађара. Укупно је тада у месту живело 3477 душа.[8] Почетком 20-ог века ово село је имало око 1400 кућа, са око 5170 становника.

Назаренска секта из Швајцарске, тачније њени мисионари у Банату, ширили су свој покрет. Један од начина рада је био подизање млинова. Тако је крајем 19. века подигла у Дебељачи велики парни млин, са капацитетом од неколико десетина тона дневно. Вредност тог млина је 1923. године износила четири милиона динара. Швајцарски су се "везали" за Дебељачу, јер су ту у Банату добили три највернија и најспособнија члана - мисионара. Били су то будући назаренски "бискупи": главни - Фрања Обман "Старији", а споредни - Јанош Ковач "Старији" и Шамуел Јовер "Старији". Њима је остао млин у власништву, када су се Швајцарци вратили у своју домовину. Када је 1923. године умро главни бискуп Обман "Старији", наследио га је Фрања Обман "Млађи". Овај је избегао да плати седам година велику наследну таксу па је имао проблема са финансијском влашћу, због утаје. Дуг је 1930. године износио око 200.000 динара. Да би избегао трошак, Обман "Млађи" је продао свој главни удео у млину, једном фиктивном друштву (које је сам направио), а на уговору се потписао уместо (свог имењака) оца.[9]

Године 1905. у Дебељачи, насељу у Торонталској жупанији било је 80 Срба.[10] Насеље је тада имало грађанску читаоницу, удружење занатлија, две кредитно-штедне банке, две циглане и парни млин. У то време Дебељача је у овом крају, својим развојем и изгледом насеља била испред других села Јужног Баната.

У Дебељачи постоји неколико храмова, различитих конфесија, међу којима и православни. Калвинистички храм је коштао осим грађе још 21.000 ф. "у сребру". Било је Мађара калвиниста у месту половином 19. века (пре Буне) - 3046 житеља у 316 кућа.

У месту је формирана крајем 19. века Српска православна црквена општина. Купила је иста 1920. године једну кућу за парохијски дом (стан свештеника). Храм посвећен Св. Николи подигнут је 1935. године у центру места, а иконостас је осликао Рус избеглица Владимир Зелински 1936. године. Темељи храмовни су освећени 18. августа 1934. године од стране епископа Банатског Летића. Привремена православна богомоља је била смештена у згради основне школе. Током закопавања крста на место у парку, где ће се подићи храм, прочитан је текст повеље која је у темељ узидана. Након тога црепајски свештеник Богдан Новаковић је у свом говору изнео "велике сметње које су дебељачки православни грађани морали отклонити док су до овог момента могли доћи". Закуску је приредио Светозар Јовановић секретар Црквене општине Дебељача.[11]

Најстарија православна матична књига је из 1894. године.[12] Парохија Дебељача је богата, има парохијску земљу и расте досељавањем српског становништва, након последњих ратова. Под њом су биле 1991. године парохијске филијале: Уздин (колонија Путниково) и Ковачица. Број становника дебељачких био је 1991. године 1676 душа у око 580 домова.

У међуратном периоду, Сима Т. Јовановић апотекар и парфимер у Дебељачи, продавао је у Београду преко фирме "Орион" у Господар Јевремовој улици, своје квалитетне "домаће" парфеме.[13]

Фудбал у Дебељачи има дугу традицију. Једна од утакмица одиграна је почетком јуна 1925. године, победала је домаћа "Дебељача" - "Шумадију" из Крагујевца (резерве) са резултатом 2:0. Дана 3. јула 1933. године дебељачки СК "Спарта" (спорт клуб) први пут је играо као "званичник представник фудбала у Дебељачи". До тада је клуб "Спарта" играо у Панчевачкој групи, Бечкеречког ногометног подсавеза (1932), и то са изванредним резултатима. Тог дана у Дебељачи су играли домаћи Спартак и Репрезентација (лиге) Трећег разреда Београда. Резултат је био 3:3, а играло се по великој киши и створеном блату. Екипу Спартака чинили су тада следећи фудбалери: П. Ченде, И. Керкеш, М. Лучатинец, Ш. Дослоп, Ј. Грос, Ђ. Гербе, М. Тот (2 гола дао), Ф. Хамбургер, М. Момароми и С. Бокрош (дао 1 гол). Утакмицу је судио Миливоје Кикић из Београда. Заслуге за одржавање те "историјске утакмице" припадале су вођи фудбалске секције и члану Управе - Ђули Секеу и секретару клуба Имри Ревасу.[14]

Од старог наслеђа села и његових житеља до данашњих дана задржао се чувени дебељачки вашар, који од друге половине 19-ог века представља највећу манифестацију те врсте у околини. [15]

Демографија[уреди]

У насељу Дебељача живи 4201 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 39,6 година (37,6 код мушкараца и 41,6 код жена). У насељу има 1959 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,72.

Насеље важи за једно од мултинационалних, с обзиром да у њему живи више од 15 различитих националности.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[16]
Година Становника
1948. 6.143
1953. 6.433
1961. 6.789
1971. 6.413
1981. 6.413
1991. 5.734 5.596
2002. 5.325 5.496
Етнички састав према попису из 2002.[17]
Мађари
  
2.836 53,25 %
Срби
  
1.735 32,58 %
Југословени
  
196 3,68 %
Роми
  
170 3,19 %
Словаци
  
85 1,59 %
Хрвати
  
39 0,73 %
Црногорци
  
20 0,37 %
Македонци
  
13 0,24 %
Румуни
  
7 0,13 %
Албанци
  
7 0,13 %
Немци
  
5 0,09 %
Муслимани
  
4 0,07 %
Словенци
  
3 0,05 %
Руси
  
3 0,05 %
Русини
  
2 0,03 %
Украјинци
  
1 0,01 %
Бугари
  
1 0,01 %
непознато
  
13 0,24 %


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Миховил Томандл: "Моји сусрети са Урошем Предићем", Панчево 2010.
  2. ^ Александар Андрић: "Приповетке српске", Будим 1845. године
  3. ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године
  4. ^ Збирка Ердељановић, Архив Војводине, Нови Сад
  5. ^ "Сербски народни лист", Будим 1842. године
  6. ^ "Млада Србадија", Беч 1876. године
  7. ^ "Весник", Карловци 1848.
  8. ^ "Застава", Нови Сад 1873. године
  9. ^ "Политика", Београд 28. фебруар 1939. године
  10. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  11. ^ "Правда", 19. август 1934. године
  12. ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
  13. ^ "Време", Београд 1926. године
  14. ^ "Правда", Београд 1933. године
  15. ^ Извор:Општина Ковачица „Насељена места“ Историја Дебељаче (2009г)
  16. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  17. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  18. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]