Идвор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Идвор
Idvor - Rodna kuća Mihaila Pupina.jpg
Родна кућа Михајла Пупина у Идвору
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Ковачица
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 974
 — густина 21/km2
Положај
Координате 45°11′12″ СГШ; 20°30′31″ ИГД / 45.186666° СГШ; 20.5085° ИГД / 45.186666; 20.5085Координате: 45°11′12″ СГШ; 20°30′31″ ИГД / 45.186666° СГШ; 20.5085° ИГД / 45.186666; 20.5085
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 61 m
Површина 56,5 km2
Идвор на мапи Србије
Идвор
Идвор
Идвор на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 26207
Позивни број 013
Регистарска ознака PA

Идвор је насеље у Србији у општини Ковачица у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 974 становника. Познато је као родно место српског научника Михајла Пупина.

Географија[уреди]

Идвор се налази се на 13 километара од Ковачице. Село је изграђсено на додирној зони лесне терасе и алувијалне равни Тамиша. Простор лесне терасе је одувек пружао добре услове за узгој различитих врста ратарских култура, пре свега жита и индустријског биља, док алувијална раван са својом мочварном, слатинском и ливадском вегетацијом представља место за лов, риболов и узгој стоке. Идвор се налази на три километра удаљености од Тамиша. Због свог положаја измештен је од главног магистралног пута Београд-Зрењанин-Кикинда, али је са њиме спојен новоизграђеном саобраћајном петљом.

Историја[уреди]

Идвор се као мало српско село поред Тамиша помиње још у 17. веку за време турске владавине на овим просторима. Када су калуђери Пећке патријаршије 1660. кренули међу православну браћу да сакупљају прилоге, стигли су и у данашњи јужни Банат, у сеоце крај Тамиша. Иако је Идвор имао свега неколико кућа, домаћини су били толико широке руке, да су их калуђери убележили у списак приложника, и посветили им захвалницу.

После одласка Турака 1717. године, према Коморском попису, Идвор је припадао Панчевачком округу. У то време у насељу је било свега неколико кућа. Појавом куге у два наврата (1732. и 1736.) становништво села је десетковано, а преживели су се тада преселили јужно од првобитног места, заузевши повољнији положај.[1]

Староседеоци и становништво досељено касније изградили су 1743. године типично погранично насеље по аустријском систему. У центру села налазила се црква, а око њега простор за вежбање граничара тзв. егзерцириште. Око вежбалишта се налазила зграда управе, а према периферији насеља у квартовима са квадратним основама граничари су изградили своје породичне куће.

Због извршавања војних обавеза граничари су имали значајне привилегије: личну слободу, право на вероисповест, право на школовање своје деце на матерњем језику, добијали су одређену површину обрадиве земље и пашњака, имали су право на печење ракије, лов и риболов.

Обавезе граничара сводиле су се на стална дежурства и војне вежбе, чување и чишћење личног оружја, одазивање на рад (кулук) и по потреби обавезно прикључивање регуларним војним јединицама. Насеље је порасло током 1751-1752. године када су досељени Срби милитарци из Поморишја. Године 1763. нови Идвор на садашњем месту је као милитарска "Компанија" имао 327 граничара, под командом мајора Михајла Соринкића. Шездесетих и седамдесетих година 18 века Идвор је у два наврата прошириван насељавањем граничарских породица. Револуционарне 1848. године граничари долазе у сукоб са јединицама мађарских револуционара и тада Идвор бива спаљен. Након укидања границе војницима престају све обавезе и одузимају им се раније стечена права, а овдашње подручје пада под власт Угарске монархије. По државном шематизму православног клира из 1846. године у Идвору живи 2120 становника. Парохијски протокол се води од 1770. године, црквене матичне књиге од 1779. година, осим за умрле од 1791. године. Свештеници су Павле Рашић и капелан Константин Рашић. Народну школу похађа 203 ученика, а мушкој деци предаје Јован Јовановић а женску учи Јован Илић. Од 1872. године Идвор, уз остала места, бива прикључен Торонталској жупанији чије је седиште било у Великом Бечкереку (данашњем Зрењанину). Подаци говоре да је почетком 20. века Идвор имао 403 насељене куће у којима је живело 2177 становника.

Иако је Идвор мало село, данас је познат у целом свету јер је у њему 1854. године рођен Михајло Пупин.[2]

На Михајла Пупина данас подсећају његова родна кућа, као и музеј који је смештен у згради старе школе, подигнуте 1843. године и Народни дом, Пупинова задужбина родном селу, која је требало да постане народни универзитет. Отворена је 1936, непуну годину по смрти задужбинара. Родна кућа је сачувала спољни изглед и унутрашњост из Пупиновог детињства, док музеј приказује животни пут научника, од првих сазнања о свету до славе за достигнућа у Америци и отаџбини.

У Идвору су чувени трговци и бродовласници Цинцарског рода - Буковале, којих је било и у суседним местима, трговали храном и извозили је на својим речним лађама, Тамишом и Савом у Хрватску, сваке године када реке набујају. Петар Буковала је био и велики црквени добротвор упамћен да је поклонио цркви идворској своју зграду звану "Велики црквени бирт", на најлепшем месту.

Идворци су добили право одржавања годишњег вашара 13. маја 1876. године. Вашари су држани двапут годишње: 3.маја и 23. септембра.

Поред "брода" на Тамишу, за утовар хране (кукуруза, жита, јечма, зоби, наполице, мувара...) код Идвора се, на друму Панчево - Бечкерек налазила вековима скела на Тамишу. Богати арендатори су изнајмљивали у аренду храстову скелу, која је могла да превезе одједном више кола, са комплетним прибором на одређени рок. Средином 19. века смењивали су се наизменично закупци Перлежани - Нинковић и Георгијевић, да би 1857. арендатор скеле Буковала из Идвора, преко новинског огласа, продао право следећем, сада Марку Стефановићу из Перлеза.[3]

Црква[уреди]

Идворска православна црква је посвећена празнику Благовести, грађена је у првој деценији 19. века. Храм је деценијама, поступно опреман, па су тако тек 1838. године подигнута три нова звона. Иконостас је дошао на ред касније, а осликао га је београдски сликар Стеван Тодоровић 1879. године. Идворски православни свештеници фебруара 1773. године били су Иван Симеоновић (од 17. септембра 1766) и Стефан Брановац (од 15. августа 1771).

Демографија[уреди]

У насељу Идвор живи 960 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 42,0 година (39,8 код мушкараца и 44,0 код жена). У насељу има 372 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[4]
Година Становника
1948. 1.852
1953. 1.857
1961. 1.823
1971. 1.621
1981. 1.442
1991. 1.308 1.308
2002. 1.198 1.279
Етнички састав према попису из 2002.[5]
Срби
  
1.126 93,98 %
Роми
  
46 3,83 %
Словаци
  
9 0,75 %
Мађари
  
5 0,41 %
Немци
  
3 0,25 %
Хрвати
  
2 0,16 %
Словенци
  
1 0,08 %
Румуни
  
1 0,08 %
Македонци
  
1 0,08 %
Југословени
  
1 0,08 %
непознато
  
2 0,16 %


Референце[уреди]

  1. Слава Тодоров: "Идвор", монографија села, Панчево 2004.
  2. Слава Тодоров: "Михајло Идворски Пупин", Панчево 2004.
  3. "Gross-Becskereker Wochenblatt", Nagy Becskerek 1857.
  4. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  5. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  6. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Литература[уреди]

Коришћена Литература

  • Извори:
  • Монографија Подунавске Области 1812-1927, саставио и написао др. Владимир Марган „Напредак Пачево“ (1929.)
  • Слава Тодоров Шамовљев: "Идвор монографија", Панчево 2004.
  • Milleker, Felix. Geschichte der Gemeinde (1888.)*Letopisi opšina Podunavske oblasti — banatski deo. Pančevo, 1929.
  •  »Летопис « Општина у јужном Банату: Банатска места и обичаји Марина (Беч 1999).

Летопис Период 1812 – 2009 г. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању о Банатских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
Напомене.

У уводном делу приказан је кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до уласка Баната у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,Летопис и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Баната

  • Препоручена Литература: [1] [2]

Спољашње везе[уреди]