Млачиште

Из Википедије, слободне енциклопедије
Млачиште
Mlačište - Deo zaseoka Miljkovci.JPG
Заселак Миљковци у Млачишту
Административни подаци
Држава  Србија
Управни округ Јабланички
Општина Црна Трава
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 20
Географске карактеристике
Координате 42°47′11″ СГШ; 22°13′17″ ИГД / 42.7865° СГШ; 22.221333° ИГД / 42.7865; 22.221333Координате: 42°47′11″ СГШ; 22°13′17″ ИГД / 42.7865° СГШ; 22.221333° ИГД / 42.7865; 22.221333
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 1335 м
Млачиште на мапи Србије
Млачиште
Млачиште
Остали подаци
Позивни број 016
Регистарска ознака LE

Млачиште је насеље у Србији у општини Црна Трава у Јабланичком округу. Према попису из 2011. имало је 20 становника.

Назив и историја[уреди]

Млачиште је насеље на западним, благим падинама Чемерника, окренутим Грделичкој клисури, на 1100 – 1300 метара надморске висине, омеђено Големом, Ракицком и Бајинском (Рупском) реком. Добило је назив по млакитресави изнад села, где извире речица са топлом водом – Блато. Исто се тако зове и тресава, која је слична некадашњем Власинском блату, само је мање површине. Атар насеља је одвајкада био обрастао буковом шумом и обиловао изворима здраве воде, али је од средине седамдесетих година прошлога века нагло почела да се засева бреза. У исто време Шумска управа из Лесковца је на пашњацима Чемерника засадила јелу и смреку, наневши непоцењиву штету планинском биљу и растињу. Од тада су извори на Чемернику почели да пресушују.

Млачиште је кроз историју више пута засељавано и расељавано у зависности од историјских и других околности, о чему говоре бројни топоними Селиште. Први пут је било изнад тресаве, тј. изворишта речице Блато, па се раселило због влажног терена. У време Турака једном је расељено када је турски султан Муса (1412. године), градио пут преко Чемерника на путу за Ново Брдо, а потом због тешког кулука на који је становништво принуђивано у копању гвоздене руде у атару Големе реке и Рударског рида и раду на вигњиштима и самоковима. Последњи се раселио заселак Јеренци, пред ослобођење од Турака, 1878. године, прешавши у село Лебет. У то време становници Млачишта су, за две хиљаде дуката, од спахије откупили атар села од Прониних Мејана све до Великог Чемерника, за испашу стоке.

Поред рударења у време Турака, овај крај је од давнина познат по сточарству. У атару села од најстаријих времена до пре тридесет година постојала је фарма, на самом изворишту Големе реке. До Другог светског рата овде су своју стоку напасали и Ашани или Каракачани, пореклом из Грчке, тако да се у селу до данас одржала стара каракачанска раса овце црног руна, која издржава и најтеже временске услове. Данас је изнад Фарме, у пазухи Чемерника, ограђено ловише јелена и дивљих свиња – Валмиште, које је захватило око 80 планиских извора, потока и речица.

Порекло становништва[уреди]

Данашње насеље датира од пре две стотине година. Има пет заселака: Кукулинци, Пауновци, Миљковци, Млачишке Механе и Камењари и више родова, од којих сваки чини махалу у оквиру засеока. Кукулинци су пореклом из Главановца (данашња Бугарска), Пауновци с Копаоника, а Миљковци из околине Прокупља. Млачишке Механе су настале око 1850. године, на заравни испод брда Јерич, на некадашњем друму којим су печалбари из Босилеграда, Крајишта, Власине и Црне Траве одлазили у печалбу. Доцније су се тамо преселиле и неке породице из „старог“ Млачишта. Механама је пролазио и главни поштански и кириџијски пут за ове крајеве, посебно када је Предејане добило железничку станицу. Имале су и две кафане са преноћиштем, па су служиле и за одмориште стоке и људи. Овај пут је изгубио на значају изградњом власинске акумулације 1952. године, када су Црна Трава и Власина повезане с Лесковцем и Сурдулицом асфалтним путем.

Пропадање Млачишта[уреди]

Школа у Млачишту

На Млачишким Механама је 1921. године отворена четвороразредна основна школа за села Млачиште, Бајинци и Пажар. Та школа је после Другог светског рата једно време била и шесторазредна, да би се миграцијом печалбарског становништва, 1977. угасила. На Механама је једно време било и седиште Општине Млачиште (19521954), потом Месна канцеларија, затим Земљорадничка задруга, и две продавнице и станица за откуп шумских плодова, радила је и здравствена амбуланта, да би се данас Млачишке Механе популационо угасиле.

Како је ово био и пољопривредни крај богат водама, Млачиште је између два рата имало седам воденица на Големој реци и по две на Ракицкој и Бајинској и једну ваљавицу за сукно. Последње три воденице радиле су до седамдесетих година прошлога века. Имало је и две ковачнице („дугање“) и поткивачку радњу. Људи су се бавили и кириџијским послом коњима.

Млачиштани, као и сви Црнотравци, углавном су били грађевинари, што им је олакшало напуштање села. На то је утицало још и слаба путна мрежа и општинска небрига. Село је струју добило тек 1975. године. Данас житеља овог насеља има у свим већим градовима у Србији. Лети, јуна, јула и августа, дођу исељени и њихови потомци да посете завичај, онда насеље привремено поврати некадашњу живост.

Запис у Млачишту са каменим крстом старим преко 200 година
Млачиштанска и Бајинска црква се налази у Рупљу
Запуштен спомен парк на Млачишким Мејанама
Клупа на којој „се лажу“ момци и девојке

Млачиштанска црква је у Рупљу (Свети апостол Петар), а у селу постоји запис, где се окупља народ о Спасовдану и Великој Госпојини. Гробље је на Млачишким Мејанама, заједничко и за село Бајинци, које се доскора административно водило као заселак Млачишта.

Данас се неконтролисаном сечом буковог дрвета читав крај пустоши, а несавесним брањем шумских плодова, помоћу металних чешљева, уништавају пространства боровнице у овом месту и на Чемернику.

Судбина насеља Млачишта данас је типична и за остала села у општини Црна Трава.

Споменици из НОБ-а[уреди]

  • На Млачишким Механама подигнут је споменик у виду раширених крила – на левом крилу је спомен плоча са именима 42 ратника из времена балканских ратова и Првог светског рата 1912-1918. године, а на десном крилу имена 54 жртве фашистичког терора из овога села у Другом светском рату. У средишњем делу је плоча са именима 11 палих бораца у току НОР-а, а на доњем делу плоча у знак сећања на Стојана Синадиновића (1911 – 1943), члана СКОЈ-а од 1935. и КПЈ од 1939, учесника НОР-а , кога је ухапсила специјална полиција у провали београдске партијске организације, децембра 1942, након чега је био у логору Бањица, потом стрељан у Јајинцима заједно са 275 другова 18. фебруара 1943. године.
  • На Млачишким Механама је спомен биста народном хероју Синадину Миленовићу (1897-1943), борцу од 1941. и заменику команданта Другог јужноморавског партизанског одреда.
  • У спомен парку на Млачишким Мејанама је и биста Александру Синадиновићу Леки (1922-1944), који је био члан ОК КПЈ Врања, секретар ОК СКОЈ-а и члан ОК СКОЈ-а Србије.
  • На пропланку у Валмишту, 12. септембра 1951. године откривен је споменик од природног камена (у виду пирамиде, висок три метра), у знак сећања на први партизански логор у црнотравском крају и на 2. август 1942. године када је ту формиран Црнотравски партизански одред. Споменик је деведесетих година 20. века експлозивом порушен, остала је само мермерна плоча и хрпа камења.
  • Спомен плоча на Млачишким Механама, на кући у којој се родио и живео првоборац Александар Синадиновић Лека.
  • Спомен чесма на Помочаници (Качар) у знак сећања на 23. април 1943. године када је на том месту одржан састанак Окружног комитета КПЈ Пирот (коме је припадала и Црна Трава) и донета одлука о формирању Омладинског ударног батаљона, који је после учествовао у борбама све до Трста у ослобађању земље од окупатора и у гушењу балистичке побуне на Косову и Метохији 1945. године.
  • Спомен плоча на кући у Млачишту у којој се родио и живео народни херој Синадин Миленовић.

Занимљивости[уреди]

Изнад Млачишта, на узвишењу Китка, близу изворишта речице Блато, с погледом на врхове Чемерника, постоји клупа за „лагање“, намењена девојкама и момцима који се забављају, што се на црнотравском говору каже: „лажу се“. Пошто је све мање младих, на клупу данас углавном седну и одморе се од шетње стари брачни парови или понеки путник намерник.

Демографија[уреди]

У насељу Млачиште живи 29 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 66,5 година (60,3 код мушкараца и 69,8 код жена). У насељу има 17 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 1,71.

Ово насеље је у потпуности насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 474
1953. 486
1961. 377
1971. 234
1981. 118
1991. 57 57
2002. 29 29
2011. 20
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
29 100,0 %
непознато
  
0 0,0 %


Места удаљена од Млачишта[уреди]

Гробље у Млачишту
Изузетна камена пластика из 19. века: Гробље у Млачишту
Стари надгробни споменик на Млачиштанском гробљу
Шафран (каћун) је први пролећни цвет под Чемерником
Језеро на реци Блато између Млачишта и Млачишких Механа

Литература о Млачишту[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]