Историја Новог Сада
Рана историја
Оснивање Новог Сада
Сматра се да је данашње насеље на левој обали Дунава основано 1694. године а вероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, већ тада на левој обали могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и војску.
Ово насеље је првобитно било познато под именима: Рацка варош (Raitzenstadt, односно Српски град) и Петроварадински Шанац, а касније 1748. је добило име Нови Сад. Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Немци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, o чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.
1720. године Нови Сад је имао 112 пописаних српских домова, као и 15 мађарских и 14 немачких. 1748. постаје слободан краљевски град и добија данашње име, и то на следећи начин: богати грађани Рацке вароши одлазе у Беч, где за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Она тим поводом, 1. фебруара 1748. (који је од 1996. и службени Дан Града) издаје едикт који каже:
Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче [...] да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога [...] учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Неопланта, мађарски Uj-Videgh, немачки пак Ney-Satz, српски Нови Сад и бугарски Млада Лоза.
1771. и 1838. године град је страдао од поплаве. Током осамнаестог и деветнаестог века, Нови Сад је био највећи српски град (1820. године град је имао око 20,000 становника, од којих су две трећине били Срби). У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота целокупног српског народа. У Новом Саду су у то време стално боравили или се дуже задржавали Светозар Милетић, Полит-Десанчић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић, Ђорђе Натошевић, Илија Вучетић, Стефан Брановачки, С. Павловић, Теодор Мандић, Л. Станојевић, А. Хаџић, Коста Трифковић, Арса Пајевић, као и многи виђенији емигранти из Србије. Све ово били су разлози да Нови Сад буде прозван Српском Атином.
1848. новосадски Срби изабрали су на збору у Новом Саду депутацију, која је имала задатак, да се споразуме са Кошутом о односима између нове револуционарне мађарске владе и војвођанских Срба. Споразум није постигнут и тиме је на територији данашње Војводине отпочео крвави рат између Срба и Мађара. У рату је нарочито страдао Нови Сад, који је мађарска војска разорила, бомбардовањем са Петроварадинске тврђаве, а град је изгубио већину свог становништва.
Између 1849. и 1860. године, Град се налазио у оквиру Војводства Србије и Тамишког Баната. Матица српска се преселила у Нови Сад 1864. године, а довршена је и српска гимназија. Такође је основано и друштво за српско народно позориште.
Нови Сад између два светска рата
9/11 1918 српска војска је ослободила Нови Сад и град је од тада део Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
1929 године Нови Сад постаје главни град Дунавске бановине, једне од покрајина Краљевине Југославије.
Мађарски фашисти су окупирали град 1941 године. Окупатори су починили бројне злочине над српским и јеврејским становништвом. Један од познатијих масовних злочина је Новосадска рација.
Град после 1945
Град су ослободили партизани 23.октобра 1944 године. Од 1945 године Нови Сад је главни град Аутономне Покрајине Војводине. После 1948. године, већина од малобројних преживелих Јевреја сели се у новоосновану државу Израел, а Немци одлазе, делом добровољно, а делом под присилом, у Аустрију, Немачку и Јужну Америку (углавном Бразил и Аргентину). Црвена армија СССР, пак, крајем 1944. и током 1945. интернира неке од белогардејских руских избеглица и одводи их натраг у СССР, но град и даље остаје национално шаролик, јер се досељава велик број људи из разних крајева СРФЈ. Током многобројних урбанизацијских резова у доб социјализма, град губи неке од својих препознатљивих грађевина, као што су Јерменска црква или део Јеврејске улице, а граде се велики булевари и стамбени блокови. После насилне сецесије Словеније, Хрватске, БиХ и мирног одвајања Македоније, Нови Сад изненада постаје други најважнији град у Југославији, што му даје дотатни замајац у развоју, иако је то доба веома кризно и турбулентно.
Нови Сад крајем 20 века
Последњу деценију 20. века у Новом Саду обележили су и многи протести опозиционих странака као и протести студената. Најдужи и најмасовнији протести студената новосадских Универзитета догодили су се у периоду децембар 1996 - март 1997. Од краја 1998. до краја 2000. године у Новом Саду деловао је Народни покрет Отпор
Бомбардовање Новог Сада 1999. године
Нови Сад је знатно оштећен у НАТО бомбардовању 1999 године; сва три моста на Дунаву су порушена, оштећене су комуникације, као и водоводни и електрични системи. Пафинерија нафте је готово свакодневно бомбардована, што је изазвало знатну еколошку штету и загађење животне средине.
Литература
- Народна енциклопедија (1927 г.)
- Ђорђе Рандељ, Нови Сад - слободан град, Нови Сад, 1997.
- Јован Миросављевић, Нови Сад - атлас улица, Нови Сад, 1998.
- Вељко Милковић, Петроварадин и Срем - мистерија прошлости, Нови Сад, 2003.
- Раденко Гајић, Петроварадинска тврђава - Гибралтар на Дунаву, Сремски Карловци, 1993.