Сајлово
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Сајлово | |
|---|---|
 Сајлово, улица Руменачки пут | |
| Административни подаци | |
| Град | Нови Сад |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 16′ 28″ С; 19° 46′ 50″ И / 45.2744° С; 19.7805° И |
  Сајлово Сајлово на мапи Новог Сада | |
Сајлово (познато и као Доње Сајлово) је градска четврт у Новом Саду.
Положај насеља[уреди | уреди извор]
Североисточну границу Сајлова чини Руменачки пут, југоисточну границу чини улица Доње Сајлово, док западну границу чини граница урбаног подручја Новог Сада. Насеље се, међутим, шири и према југозападу, где делимично излази из оквира урбаног подручја града, као и према северу, у Индустријску зону југ. Према неким тумачењима, Сајлово се простире са обе стране Руменачког пута, а североисточну границу насеља чини железничка пруга.
Суседне градске четврти и насеља су: Југовићево на југоистоку, Индустријска зона југ на североистоку, насеља Бангладеш и Руменка на северозападу и насеље Ветерник на југозападу.
У административном смислу, насеље Сајлово је део истоимене месне заједнице „Сајлово“.
Историја[уреди | уреди извор]
У повељи угарског краља Беле IV из 1237. године помињу се два насеља са именом Сајлово: Горње Сајлово или Сајлово I (на подручју данашње Клисе) и Доње Сајлово или Сајлово II (на подручју данашњег Сајлова). Претпоставља се да је оригинално име ових насеља било Исаилово. У народу постоји предање да је на Клисанском брегу некада постојао манастир, за који се везује и настанак имена Сајлово / Исаилово, по монаху исихасти овог манастира, Исаији. Овај монах је био веома поштован у народу, па је по њему простор добио име. Неки историјски извори потврђују да се у 12. веку источно од Руменке налазио велики манастир. Само име Сајлово / Исаилово је словенског порекла, што упућује на закључак да су ово подручје у то време насељавали Словени. После угарско-турских ратова у 16. веку, насеље Доње Сајлово се више не помиње.
Модерно насеље Сајлово настало је у другој половини 20. века. На левој страни Руменачког пута, основано је 1974. године ново градско гробље, а уз гробље се, на истој страни Руменачког пута, формира и насеље са ушореним улицама. Приземне породичне куће подигли су досељеници из Босне, Хрватске и других крајева бивше Југославије. Према старијим генералним урбанистичким плановима Новог Сада, ово подручје је било предвиђено за појас заштитног зеленила и простор на који би се ширило градско гробље. Данас важећи генерални урбанистички план Новог Сада до 2021. године, уврстио је овај локалитет у подручја предвиђена за индивидуално становање.
Становништво[уреди | уреди извор]
Рачуна се да на Сајлову данас има око 2.500 становника.
Даљи развој насеља[уреди | уреди извор]
Струја је делимично спроведена, а у плану је увођење водовода и канализације, асфалтирање улица и отварање продавница и услужних радњи.
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Богдан Т. Станојев, „Сајлово“, Енциклопедија Новог Сада, књига 24, Нови Сад, 2004.
- Бранко Ћурчин, „Слана бара некад и сад“, Нови Сад, 2002.
- Јован Миросављевић, „Бревијар улица Новог Сада 1745-2001“, Нови Сад, 2002.
- Јован Миросављевић, „Нови Сад - атлас улица“, Нови Сад, 1998.
- Зоран Рапајић, „Нови Сад без тајни“, Београд, 2002.
- Мелхиор Ердујхељи, „Историја Новог Сада“, Ветерник, 2002.
