Кактус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кактуси
Временски распон:
касни еоцен — данас
Ferocactus pilosus1.jpg
Ferocactus pilosus
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Caryophyllales
Породица: Cactaceae
Juss.
Потфамилије

Кактуси припадају фамилији Cactaceae која садржи око 127 родова са око 1.750 познатих врста,[1] и сви су вишегодишње биљке. Реч „кактус” потиче из старогрчког κάκτος, кактос. Кактуси су врло разноврсни што се тиче облика и величине, а већина њих живи у сушним стаништима. Многи живе у изузетно сушном окружењу, чак су пронађени и у пустињи Атакама, једном од најсушнијх места на планети. Скоро сви кактуси су сукуленти, што значи да поседују меснате делове за чување воде. Већина врста кактуса изгубила је праве листове, задржавајући само бодље, које су високо модификовани листови. Бодље имају улогу у борби против хербивора, а такође спречавају губитак воде. У одсуству лишћа, увећана стабла врше фотосинтезу. Кактуси су пореклом из Америке, а насељавају станишта од Патагоније на југу, до делова западне Канаде на северу.

Кактуси се употребљавају на различите начине: многе врсте се користе као украсне биљке, док се друге користе за производњу сточне хране, или у исхрани човека (најчешће због сочних плодова). Многе сукулентне биљке, као што су врсте из фамилије Euphorbiaceae, врло личе на кактусе, па их због тога многи неправилно називају кактусима.

Морфологија[уреди]

Тело кактуса[уреди]

Надземни део кактуса, стабло, назива се „тело”. Средином тела сваког кактуса пролазе проводни снопићи, од корена па све до вегетационе купе биљке, где се завшавају. Око проводних снопића налази се ткиво камбијум. Најпримитивнији кактуси имају танко стабло, а код развијенијих кактуса стабло је све дебље. Функцију листова, асимилацију и размену гасова, преузело је тело кактуса, односно стабло. Повећање обима тела кактуса доводи до повећања слоја паренхимског ткива, које може да веже велику количину воде која је потребна за одржавање животних процеса, посебно за време дуготрајних суша. Висина им је веома различита, а постоји и велики број различитих облика. Могу да буду неправилних облика, стубасти, лоптасти, пљоснати, цилиндрични,разгранати. Постоје и епифитни кактуси који расту у крошњама стабала, а њихове стабљике висе слободно надоле.

Епидермис[уреди]

Покорица (епидермис) је ткиво које штити биљке од неповољних спољашњих утицаја, на пример увенућа, изненадних топлотних удара, прејаког осветљења итд. Ћелије на површини имају кутикулу, а на површини се често излучује воскаста материја. Испод покорице је основно ткиво у коме се налазе хлоропласти, који обављају функцију фотосинтезе. Биљкама је неопходна размена водене паре и гасова, а у том процесу учествују стоме. Асимилација (уградња) угљен-диоксида је код кактуса другачија у односу на друге врсте биљака јер се врши и када су поре затворене, а део укупне хемијске реакције се пребацује у ноћне сате. То је веома важно за чување резервне воде у телу кактуса.

Бодље (трнови)[уреди]

Бодље израстају из посебних органа који се називају ареоле, а састоје се из основе, средњег дела и купе. За време раста приљубљене су уз основу, и зато се младе бодље лако ломе у свом доњем делу, где је ткиво још младо и мекано. Бодље постепено губе воду и када сазру постан тврде и чврсте. Облици бодљи су разноврсни, а основни типови су: игличасте, вретенасте, чекињасте, власасте и конусолике. Могу да буду гранате и пљоснате,попречно назубљене, а за неке врсте су карактеристичне бодље са кукасто савијеним врхом.

Корен[уреди]

Коренски системи су обично разгранати, плитки и танки, а широко се пружају како би упијали површинску влагу.

Цвет, семе и плод[уреди]

Код примитивних врста кактуса цветови израстају на врховима бочних гранчица и имају карактер трансформисаног бочног изданка. Пупољак такође може да се трансформише у бочни изданак, а ако се откине може да се ожили и постане нова биљка. Чашица и круница су срасле, а цео цвет има исту боју као крунични листићи. Сви органи цвета су спирално распоређени, а плодник је увек подцветан. Према облику цветови могу да буду округласти, звонасти, левкасти, цевасти, цилиндрични. Већина кактуса има правилне цветове (актиниморфне), али има и доста родова код којих су цветови зигоморфни. Цветови су појединачно распоређени и живописних су боја. Семе кактуса може бити веома разнолико. Код неких врста семе је крупно и пљоснато, у пречнику 1 до 2mm, али постоје и врсте са много крупнијим семеном, али и такве чије је семе ситно као прах.Може бити глатко и сјајно или храпаво без сјаја, са бројним избочинама или брадавицама. Најчешће је црне или смеђе боје. Плод кактуса је сличан облику јагоде. Плодови могу бити обрасли бодљама, длакасти или огољени. Када сазру, осуше се, распадају се или омекшају, па се распу. Већина зрелих плодова пуца вертикално, а само неки хоризонтално. Поједине врсте кактуса стварају плодове у самом телу, који се појављују када сазру.

ЦАМ метаболизам[уреди]

Посебан начин фиксације CO2 код сукулентних биљака означава се као ЦАМ метаболизам, а биљке се називају ЦАМ биљкама. КОд ових биљака фиксација CO2 из ваздуха и његова редукција су временски одвојени. Тако се фиксација CO2 обавља ноћу, а коришћење у фотосинтези дању, и то у истој ћелији. Контролу размене гасова обављају стоме које су током дана највећим делом затворене, а ноћу отворене. Предност ових биљака огледа се у томе што примање CO2 ноћу када су температуре ниже, доводи до мањих губитака воде. При том се знатне количине CO2 фиксирају и одлажу у вакуоле и током дана користе у фотосинтези. Основни резултат оваквог пута је мала продуктивност, па се типичне ЦАМ биљке одликују спорим растом, што је случај са кактусима. Међу овим биљкама постоје и друге чија продуктивност није ниска, као што су на пример агаве.

Распрострањеност[уреди]

Кактуси као ендемити расту искључиво у Америци. Неке врсте из рода Rhipsalis допрли су до Африке и Индије. После открића Америке кактуси су пренети у Европу, где су се одомаћили и као дивљи проширили око Средоземног мора. У Аустралији су врсте из рода Opuntia постале коров. У својој првобитној домовини, кактуси су се прилагодили и суши и хладноћи. Неке врсте допиру на северу до Канаде, а на југу до Патагоније.Кактуси могу добро да расту и на морским обалама као и на високим планинама. У природи кактуси могу да опстану тамо где у њиховој близини нема других биљака, јер се не могу такмичити са оближњом бујном вегетацијом. Зато најчешће расту на веома сувим положајима, међу камењем, у пукотинама стена и сл. Неке врсте кактуса живе само на ограниченим местима, тј. њихов ареал је ограничен. За такве кактусе највећа опасност је човек. Пољопривредна производња, изградња вештачких језера и брана, насеља и индустријских зграда уништиле су многа станишта кактуса.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Christenhusz, M. J. M. & Byng, J. W. (2016). "The number of known plants species in the world and its annual increase". Phytotaxa. Magnolia Press. 261 (3): 201–217. doi:10.11646/phytotaxa.261.3.1.

Литература[уреди]

  • Fleischer - Schutz: Gajenje kaktusa Nolit, Beograd, 1983.
  • Nešković, M, Konjević, R, Ćulafić, Lj: Fiziologija biljaka, NNK International, Beograd, 2010.

Спољашње везе[уреди]