Маклура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Маклура
Maclura sombor.jpg
Стабло маклуре у Парку хероја у Сомбору.
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
M. pomifera
Биномијално име
Maclura pomifera
(Raf.) Schneid.
Maclura pomifera range map.png
Ареал је готово потпуно везан за Тексас.
Кора.
Листови и гране са трновима.
Женска лоптаста цваст са кончастим стубићима.
Стара стабла у Народној башти у Панчеву.
Скупни плод и боја листа у новембру.
Семе маклуре.
Стабло смокве окићено плодовима маклуре пред Божић (Ботаничка башта Универзитета у Бечу).

Маклура (Maclura pomifera) је добила име по америчком геологу Вилијаму Маклуру (William Maclure, 1763-1840). Име врсте је сложеница од латинских речи pōmum = плод и ferō = носити; чест је и синоним Maclura aurantiaca Nutt. (лат. aurantius = поморанџа). У Северној Америци је зову трновити осиџ или осиџ поморанџа, тај назив је настао од имена индијанског племена Осиџ блиском племену Сијукс (фр. Sioux). Наши народни називи, поред најчешћег – маклура су и дивља поморанџа[1] и ређе дрво мозак због вијугаве текстуре плода. У Европу је унета 1818. године и од тада се успешно узгаја[2][3][4].

Ареал[уреди]

Потиче из Северне Америке (Тексас и мали делови Арканзаса и Оклахоме), где расте у речним долинама на алувијалним стаништима[4].

Опис врсте[уреди]

Листопадно дрво или високи жбун висине до 20 m и прсног пречника 50-90 cm. Хабитус је кугласт, са изразито широком круном. Дебло је кратко, сиве до светло-смеђе боје са уздужно избразданом кором. Изданци су танки, жутосиве или зеленосиве боје са трновима у пазуху листова. Трнови су појединачни, при врху смеђи и сјајни, дуги 1 до 2 cm, исте боје као изданак. Пупољци су ситни, округли до јајасти, прекривени црвенкастосмеђим сјајним љуспама.

Листови су прости, неизменични, елиптично-јајасти и кожасти, дужине од 6 до 12 cm, са лица сјајан, целог обода, у праменовима по 3-4.

Цветови су неупадљивим, висећим, зеленим цвастима, мушке су округласте дуге до 2 cm, женске главичасте са дугим кончастим стубићима. Врста је дводома, цвета од априла до јуна.

Дебљањем цветног омотача и вретена цвасти образује се крупан скупни плод сличан поморанџи - скуп коштуница. Меснати омотач појединих коштуница међусобно сраста и даје плод пречника 7 до 15 cm, жуто-зелене или зелене боје са храпавом, валовитом, избораном на ситна поља подељеном површином. Свако поље представља појединачан плод са по једним семеном. Сви делови биљке, а нарочито плод садрже лепљиви млечни сок, који у присуству ваздуха поцрни. Плодови дозревају у септембру-октобру, одмах опадају и током зиме се разлажу[3]. Семе са ендокарпом дуго је 10 mm, широко 3,5-6,5 mm, објајастог облика, боје кости и глатке текстуре, без сјаја. Семе без ендосперма; ембрион је крупан, лактастог типа и скоро питпуно испуњава семе. Коренак се налази испод дуже и тупље ивице. Клијање надземно. У једном плоду може бити и до 200 семена[5].

Биоеколошке карактеристике[уреди]

Маклура је пионирска врста, врло отпорна на неповољне услове средине и као таква преживела је глацијацију. Постоји претпоставка да је плод маклуре био храна мамута и да су они помагали расејавању семена маклуре хранећи се њоме[6]. Просечне годишње температуре, у природном ареалу ове врсте, крећу се у распону од 18-21оC. Просечна јулска температура је 27оC, а јануарска 6-7оC са могућим екстремима од -23оC. Маклура је брзорастућа и хелиофилна врста, не подноси сенку ни полусенку. Коренов систем ове врсте је веома јак, у Оклахоми су забележене индивидуе чији је коренов систем ишао преко 8 m у дубину. Када се нађе на плитком земљишту корен се шири површински. Отпорна је на спољашње услове и прилагодљива разним земљиштима што је чини веома адаптивном врстом на новим стаништима. Семе маклуре је храна веверица и других ситних глодара, а целим плодом се могу хранити коњи, отуда и један од назива за маклуру - „horse apple”[4].

Значај[уреди]

У Америци је коришћена за ветрозаштитне појасеве, за живице око пољопривредних поља и као жива ограда у урбаним и руралним пределима. Индијанци су користили дрво маклуре за прављење лукова за лов, јер је еластично, али и тврдо па се користи и за дршке за алат, дрвене клинце, намештај, музичке инструменате и њихове делове, у изради посуђа, ограда, мостова и сл. Из коре дрвета и корена добија се жута боја. Маклура се лако шири из простора где се узгаја, и лако осваја напуштене, неодржаване просторе. Најчешћа употреба маклуре код нас је у форми живе ограде јер је одликује изузетно брз раст, а врло добро подоси орезивање. У хортикултури и пејзажној архитектури користи се и као солитарно стабло или у групама, а погодна је и за контролу ерозије. Листови пре опадања из зелене прелазе у жуту, а затим мрку боју, што је сврстава у групу биљака са атрактивним јесењим колоритом. Маклура својим специфичним мирисом одбија многе штетне инсекте и глодаре, пружајући сигурност од напада штеточина и биљкама које је окружују[3]. Многи аутори, наручито са подручја Америке, где је аутохтона врста, приписују јој лековита својства, у лечењу тумора, хипертензије, реуматизма итд. Сок из плода маклуре, испољава иритантно дејство. Може изазвати црвенило коже, упалу усне шупљине или иритације ако дође у контакт са уснама и очима. При екстракцији семена треба превентивно користити рукавице.

Размножавање[уреди]

Генеративно размножавање је релативно једноставно. Пошто пулпа плода слабо утиче на проценат клијавости, али успорава раст клијавца, семе треба екстраховати пре омекшавања плода[5]. Запажен је и апомиксис што даје униформно потомство и при сетви семена[7] Вегетативно се маклура подједнако добро размножава и коренским резницама и резницама стабла[8].

Природни и културни унутарврсни таксони[уреди]

Због трнова и крупних плодова који се дуго распадају прљајући простор испод женских стабала гаје се унутарврсни таксони без плода и трнова. Притом клонови задржавају особине као што су отпорност на сушу и сиромашно земљиште.

Најпознатији варијетет маклуре је Maclura pomifera var. inermis. који нема трнове, а од културних таксона најпознатију су мушки култивари малих трнова

  • ′Double O′
  • ′White Shield′
  • ′Wichita′.

Референце[уреди]

  1. ^ „Биолошка разноврсност Србије”. bioras.petnica.rs. 
  2. ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
  3. 3,0 3,1 3,2 Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
  4. 4,0 4,1 4,2 Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
  5. 5,0 5,1 Стилиновић, С. (1985): Семенарство шумског и украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд
  6. ^ Dalton D. (2008): The natural world of Lewis and Clark, University of Missouri
  7. ^ Janick, J. (1986): Horticultural science. Fourth Edition. W.N.Freeman Company. New York.
  8. ^ Грбић, М. .: Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд. 2004. ISBN 978-86-7602-009-6.

Спољашње везе[уреди]