Цинцар Марко Костић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цинцар-Марко Костић
Пуно име Цинцар Марко Костић
Датум рођења 1777.
Место рођења Доња Белица
 Османско царство
Датум смрти (1822-02-10)10. фебруар 1822.
Место смрти Шабац
 Кнежевина Србија

Марко Костић, „Цинцар-Марко” (Доња Белица 1777 - Шабац, 10/22. фебруара, 1822) је био војвода соколске нахије и кнез шабачке посавине. У време Првог српског устанка посебно се истако у борбама на Дрини, код Лознице и борбама за Шабац. Учествовао је у битки на Мишару. Био је члан српске мисије при команди руске Дунавске војске у Букурешту 1810. и као кнез Милошев пуномоћник на Бечком конгресу 1815. где се обратио за помоћ руском императору Александру I. У Другом српском устанку рањен је у битки на Дубљу. Кнез Милош поставио га је за кнеза шабачке посавине. У бројним биткама више пута је рањаван. Умро је у Шапцу 10/22. фебруара, 1822.

Порекло детињство и младост[уреди]

Цинцар-Марка су звали „Цинцар“, али његово порекло је српско.[1] Почетком деветнаестог века, кад је Марко дошао у Србију, надимци су често били саставни део имена[2] Пошто је пореклом био из крајева у којима су заједно са Србима живели и Цинцари, а због утицаја Васељенске патријаршије и близине Москопоља, у хришћанском, поготово градском становништву превладавала грко-цинцарска култура, прозван је „Цинцар“ Марко.

Марко је рођен 1777. године у Доњој Белици од оца Константина, Косте, по коме се презивао Костић. Његова породица славила је Светог великомученика Димитрија - Митровдан. И данас у охридско-струшком крају у Македонији има неколико стотина староседелаца који славе крсну славу[3] и изјашњавају се као Срби.

Из Доње Белице, која се налази у подножју источне стране планине Јабланице.[4] код Струге, пореклом је и Цинцар-Марков брат од стрица Цинцар-Јанко Поповић (Охрид, 1779 - манастир Раваница, 1833), војвода пожаревачки и родоначелник Цинцар–Јанковића [5]

Због једног инцидента Маркова породица расељена је из Доње Белице. У Србију је дошао око 1800. године и живео је у Ваљеву, бавећи се трговином .[6]

Често се олако и Цинцар-Марко и Цинцар-Јанко, због надимака, сматрају Цинцарима, иако је породично предање изричито да су српског порекла, а и у првим биографајима из XIX века о њима се не говори као о Цинцарима .[7] Сврставање Цинцар Јанка и Цинцар Марка у Цинцаре последица је политичких околности које са њима нису имале никакве везе.

Почетак Првог српског устанка и борбе у Западној Србији[уреди]

Од самог почетка устанка у ваљевском крају 1804. године до 1812, када је именован за соколског војводу, Цинцар-Марко се борио на Дринском ратишту бранећи западну границу Србије. До 1806. борио се уз Ненадовиће и често заједно са Цинцар-Јанком, а од Битке на Мишару 1806. је са Карађорђем. Као заповедник „бећара“, добровољаца, Марко учествује у опсади и нападу на Шабац 14./26. јуна 1806.[8] Описујући овај напад на шабачку тврђаву, прота Матеја Ненадовић, говори о Цинцар-Марку, који је са својим људима јуришао на градску капију: "... Цинцар Марко (Костић) са јалије, најбољи јунак, реши се са сто бећара ударити на капију доњу“ [9]

Марко је заповедао бећарима, који су, за разлику од већине српске војске везане за своје породице и домове, били младићи „момци“, често пореклом изван Србије, примали су плату и као стајаћа војска стално били под оружјем.

Битка на Мишару, на Лозници и борбе у западној Србији[уреди]

Цинцар-Марко је учествовао заједно са Цинцар-Јанком у битки на Мишару 1. августа /14. августа 1806. Вече уочи главне битке учествује на састанку команде српске војске у шанцу на Мишару.

После битке на Мишару, Цинцар-Марко је све време уз Карађорђа: „био је с њим готово у свим бојевима“ [10].

Цинцар-Марко се посебно истакао у једној од битака на Лозници. Милан Милићевић каже да се за Цинцар-Марков „мегдан с неким Турчином (...) прича као за некакво чудо“ .[11]

Нема података од када је са рудничким војводом Миланом Обреновићем, у то време јединим од најоданијих Карађорђевих сарадника.[12] Цинцар-Марко је до Миланове смрти 1810. стално уз њега.[13]

Купио је више некретнина, тзв. „поддућанских места“ у Ваљеву. Купио је 23. септембра 1808. године поддућанско место „по мери 71 ф. дужи, 71 ф. шир, под No 58, за 130 гроша“, и добио тапију „да свак знати може да је Марко Костич прави сајбија (сахибија, власник, пр.) од описатог места“. Купио је за 135 гроша и поддућанско место „по мери 19 ф. дуж, 5% шир, под No 59", очигледно суседни плац.[14]

Дипломатска мисија у Букурешту 1810. године[уреди]

Цинцар-Марко је био заједно са Миланом Обреновићем у српској делегацији која је током 1810. била у Букурешту при команди руске Дунавске војске .[15]

Скупштина одржана у Београду новембра и децембра 1809. донела је 2./14. децембра одлуку да се упути делегација у Русију у чији састав су одређени војвода Миленко Стојковић као шеф делегације, односно „први депутат“, војвода Милан Обреновић, архимандрит Хаџи-Мелентије Стефановић и Младен Грујовић .[16] Међутим, делегација није отишла у Петроград да је прими руски цар Александар како је било предвиђено, већ се задржала прво у Крајови, а после при штабу руске Дунавске команде у Букурешту, на чијем челу су се сменила током 1810. три команданта генерал кнез Петар Иванович Багратион (1809), генерал гроф Николај Иванович Каменски (1810) и фелдмаршал кнез Михаил Иларионович Голеншчев-Кутузов (1810-1812).

Један од захтева српског изасланста у Букурешту био је да руски гарнизони уђу у сва утврђења у Србији.

Милан Обреновић је из Букурешта, у време Руске офанзиве у Србији, одржавао у Карађорђево име и везу са владиком Петром I Петровићем Његошем.

Цинцар-Марко је био погодан за одлазак у иностранство, јер је, између осталог говорио и више страних језика.

Чланови делегације из опозије Карађорђу коју је предводио Миленко Стојковић, успели су да пољуљају оданост Милана Обреновића Карађорђу и да га на крају придобију за свој план ограничавања вождове моћи или његову смену .[17]

У Букурешту 16/28. децембра 1810. умире војвода Милан Обреновић. После Миланове смрти, Марко се вратио у Србију.

Соколски војвода[уреди]

У лето 1812. дошле су Крађорђу жалбе од сокоских кметова против војводе соколске нахије Петра Николајевића Молера, које је Карађорђе проследио Правитељствујушчем совјету да утврди постоји ли његова кривицу. Велики суд утврдио је приликом суочавања са тужитељима више тешких преступа, због чега је Молер притворен.[18]

Пошто је Карађорђе разрешио Петра Николајевића Молера, на место војводе соколске нахије поставио је 17/28. јула 1812. Цинцар-Марка. Седиште нахије и командно место био је шанац Баурић .[19]

Тешко приступачно и добро утврђено седиште соколске нахије, Соко град Срби нису успели да освоје, због чега су га држали под сталном опсадом. Уместо Соко-града, за ново седиште соколског окружја изграђено је утврђење, шанац Баурић који се налази на истом вису (797 m), испод Немић камена. Шанац је подигао војвода Петар Николајевић Молер 1806. године, а контролисао је дринску и љубовиђанску долину. У шанцу на Баурићу било је седиште Соколског магистрата, суда и мензулане - поште. Постојале су и друге зграде и објекти а спомиње се и већа механа на спрат. Постојала је и зграда затвора.

Погранична соколска нахија представљала је систем фортификација, шанчева, за одбрану и напад на источну Босну. У кругу описаном око Сокола, пречника двадесет пет километара, налази се тридесет осам шанчева, што најречитије говори о важности Сокола и ових области и сектору дринског фронта. Кроз ову област водили су путеви турских продора из Сребренице и Зворника ка Соколу и даље ка Ваљеву и Београду. Путеви су углавном водили преко планинског земљишта где су били положаји згодни за одбрану [20]

У време турске офанзиве 1813. Цинцар-Марко се борио на простору соколске нахија.

Књаз Милошев пуномоћник на Бечком конгресу[уреди]

После краја устанка 1813. Марко је, као и већина војвода, прешао прво у Срем, где је неко време провео у карантину контумацу.

У време одржавања Бечког конгреса, када је Други српски устанак већ доста напредовао кнез Милош се преко свога пуномоћника Цинцар-Марка Костића обратио се руском императору Александру I за помоћ.[21] Молба Милошева је била услишана, те је руска интервенција много допринела повољном завршетку Другог устанка у установљавању српске аутономије чији је носилац био књаз Милош. Руски посланик барон Строгонов уложио је много труда да би се ствари уредиле у најбољем интересу Срба и њихова поглавара. Из преписке посланикове са Милошем и других докумената види се јасно колико је пажљиво и драгоцено било заузимање Строгонова за Србе. Надаље посредник између руског посланства и Милоша био је Милошев агент Михаило Герман. Познато је, из породичног предања, да је Цинцар-Марко био забележен као представник Србије [22]

Други српски устанак[уреди]

У Другом српском устанку, Цинцар-Марко је учествовао у битки на Дубљу, где је био рањен. Ране су биле теже и дуго се лечио од њих.

Кнез шабачке посавине[уреди]

Књаз Милош је 1815. након постигнутог споразума са Марашли-али пашом, присупио организацији управе у Србији. Марка је поставио за кнеза шабачке посавине, са седиштем у Шапцу. Цинцар-Марко је био кнез шабачки до смрти 1822. године у 45. години живота[10]. У бројним биткама више пута је био рањаван, на телу је имао 17 рана .[23]

Цинцар-Марко је сахрањен у старом шабачком гробљу. Сто година после његове смрти, његов праунук др Александар Цинцар-Марковић, амбасадор и министар, пренео је његов гроб на друго место у Шапцу.

Цинцар-Марко је млад умро. Није сачуван ни један његов портрет. Његово оружје и лични предмети чували су се у породици до Првог светског рата, када су их, у време окупације Београда, конфисковале аустроугарске власти. Александар Цинцар-Марковић покушавао је да пронађе Цинцар-Маркове ствари у Бечу.

Породица и потомство[уреди]

Пошто се Цинцар-Марков отац звао Константин – Коста, он се презивао Костић. Његова деца касније су усвојила презиме Цинцар-Марковић. Цинцар-Марков стриц био је охридски протојереј, а брат од стрица Цинцар-Јанко, војвода пожаревачки. И Марко и Јанко су по доласку у Србију живели у Ваљеву. Цинцар-Марко је родоначелник Цинцар–Марковића, а Цинцар-Јанко Цинцар-Јанковића. Често долази до мешања презимена Цинцар-Марковић и Цинцар-Јанковић у новинским чланцима, историјским списима[24], а понекад и у судским документима.

Цинцар-Марко је имао троје деце, два сина Косту и Милана и кћерку Елену. Сину Кости дао је име по свом оцу, а Милану по рудничком војводи Милану Обреновићу. Марко је са породицом живео у Шапцу, где је био кнез шабачки, односно шабачке посавине.

Цинцар-Марко и његова породица били су одавно у добрим односима са Обреновићима, као и са породицом лозничког војводе Антонија – Анте Богићевића, чија кћерка Томанија је била удата за кнез Милошевог млађег брата господара Јеврема Обреновића, од 1816. кнеза целе шабачке нахије, а од 1818. управника и београдске, ваљевске и сокоске нахије.

После Цинцар-Маркове смрти, малолетног сина Косту усвојила је, односно узела у своју кућу и одшколовала госпођа Томанија Обреновић, чија кћерка је Анка Константиновић, унука Катарина Константиновић, којом је хтео да се ожени кнез Михаило, а унук краљ Милан.

Коста Цинцар-Марковић завршио је војне школе и службовао је у војној и државној управи у западној Србији, као срески, а потом и дугогодишњи окружни начелник у Шапцу. Коста је био ожењен Недом Ранковић (30. јануар/ 11. фебруар 1820 — 8/20. април 1873), родом из Крагујевца, кћерком капетана Стојана Ранковића, познатог у време Првог српског устанка и под именом војвода Стојан Арачлија.

Син војводе Цинцар-Марка, пуковник Коста Цинцар-Марковић, шабачки окружни начелник и Неда Цинцар-Марковић, рођ. Ранковић имали су троје деце, синове Марка и Димитрија и кћерку Анку. Марко је добио име по деди Цинцар-Марку, Димитрије по Светом Димитрију, јер је крсна слава Цинцар-Марковића Митровдан, а Анка по Анки Константиновић.

Цинцар-Марков унук пуковник Марко Цинцар-Марковић био је командант целокупне жандармерије Србије .[25] Међутим, у напетој атмосфери у време женидбе краља Александра Обреновића Драгом Машин, огорчен краљевом одлуком, написао је неколико шаљивих песама у којима је критиковао краљицу Драгу, што се открило, па је био смењен са положаја и притворен.

Цинцар-Марков унук генерал Димитрије Цинцар-Марковић, председник министарског савета (владе) Србије 1902-1903.

Цинцар-Марков праунук, син пуковника Марка Цинцар-Марковића је др Александар Цинцар-Марковић, последњег министра иностраних послова Краљевине Југославије. Александар Цинцар-Марковић био је ожењен Идалијом Зервос, Гркињом, нису имали деце. Имао је још једног брата Љубомира Цинцар-Марковића који је био питомац Војне академије, а погинуо је од последица пада са коња, као и сестре Јелицу и Зору.

Унук војводе Цинцар-Марка, син пуковника Косте Цинцар-Марковића, окружног начелника је генерал Димитрије Цинцар-Марковић. Генерал Димитрије Цинцар-Марковић (Шабац, 25. август/ 6. септембар 1849Београд, 29. мај/ 11. јун 1903) председник министарског савета (владе) Краљевине Србије од 7/20. новембра 1902. до 29. маја /11. јуна 1903, командант Активне војске, начелник Главног генералштаба, начелник команде Активне војске, сенатор у тадашњој дводомној скупштини, професор историје ратне вештине и стратегије на Војној академији. Генерал Цинцар-Марковић убијен је у мајском преврату 29. мај/ 11. јун 1903.

Генерал Димитрије Цинцар-Марковић био је ожењем Маријом Маргетић, кћерком Илије Маргетића, министра финансија Кнежевине Србије 1879 - 1880. године .[26] и Анђелије Новаковић кћерке протојереја-ставрофора Илије Новаковића (1813—1885) дворског свештеника, духовника кнеза Михаила, београдског окружног и војног свештеника, посланика на Светоандрејској скупштини[27], чија сестра је била позната добротворка Марија Миливојевић [28]

Цинцар-Марковићев таст Илија Маргетић (1820-1910), родом из Дубровника био је син последњег секретара дубровачког кнеза .[29]

Цинцар-Маркови праунуци, по унуку генералау Цинцар-Марковићу су Марко Цинцар-Марковић, Милан Цинцар-Марковић (1877-1929), правник, секретар Министарства унутрашњих послова и Владимир Цинцар-Марковић (1889 – 1950), такође правник, дипломата. Владимир је у браку са Станицом Гвоздић, кћерком Светозара Гвоздића, министра привреде, комесара Народне банке и државног саветника, имао сина Димитрија Цинцар-Марковића.[30]

Цинцар-Маркова најстарија праунука, кћерка генерала Димитрија Цинцар-Марковића Томанија Цинцар-Марковић, која је добила име по госпођи Томанији Обреновић, била је удата за дивизијског генерала Војина Ђ. Максимовића (1876-1942). Генерал Војин Максимовић и Томанија Максимовић, рођ. Цинцар-Марковић имали су два сина и једну кћерку. Кћерка Вера удала се 1937. за ваздухопловног капетана, пилота-ловца Милана Д. Ристића .[31]

Друга праунука, Томанијина сестра, Ружица Цинцар-Марковић била је удата за артиљеријског капетана Јована Миљковића, ордонанс - официра краља Александра Обреновића, који је погинуо на дужности у мајском преврату 29. маја/ 11. јуна 1903. Касније је била удата за дивизијског генерала Драгољуба Петровића (1880—1957), од 1935. до 1937. команданта Зетске дивизијске области војске Краљевине Југославије.

Цинцар-Марковог брата од стрица Цинцар-Јанка синови су пуковник Ђорђе Цинцар-Јанковић, окружни начелник, потпуковник Љубомир Цинцар-Јанковић, командат Шапца, а унуци Тома Цинцар-Јанковић, (1865-1946), управник београдске царине, градски одборник, рентијер, филантроп, Велимир Тодоровић, који је и праунук кнеза Теодосија из Орашца, министар унутрашњих послова у последњој влади краља Александра Обреновића и сенатор у тадашњој дводомној Скупштини, а рањен у мајском преврату 1903. и Босиљка Јанић, београдска милионерка и велика добротворка.

Референце[уреди]

  1. Драгиша Лапчевић, Цинцарство у Србији , Београд 1924, Одговори на посланичка питања у Трговинском гласнику, 1923, 1924, стр. 13.
  2. "Кара"-Ђорђе, „Коџа“ (велики) - Милош, „Чолак“ - Анта, „Узун“ (високи) - Мирко, Милутин „Турчин“, „Бакал“ (трговац) - Милосав, Петар - „Молер“ (сликар). Имена Турака скоро искључиво су двосложна Мула-Јусуф, Мехмед-ага, Кучук (мали) - Алија, Сали-ага, Кулин-капетан, Остроч-капетан, Хаџи-Мосто итд.
  3. Трифуновски, Јован Ф. Породична слава и сличне славе у охридско-струшкој области (PDF). Гласник етнографског Института САСА, том XLV. 
  4. Струшка нахија. близу границе са Албанијом. Данас у Доњој Белици, према попису из 2002. само један становник изјашњава се као Србин. Према попису из 1873. у Доњој Белици било је 109 домаћинстава, од којих 28 муслиманским (арнаутских), 40 словенских и 212 цинцарских. Вид. Ethnographie des Vilayets d'Adrianople, de Monastir et de Salonique , Цариград 1878.
  5. Р. Перовић, Грађа за историју Првог српског устанка , Живот Нићифора Нинковића , Београд 1954, стр. 117, Младен Т. Цинцар-Јанковић, Историјски подаци о Цинцар-Јанку Поповићу, војводи пожаревачком , Београд 1943, стр. 1. Јован Цвијић, Балканско полуосрво и Јужнословенске земље, стр. 126.
  6. Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 643, Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796, Андра Гавриловић, Знаменити Срби XIX века, Београд – Загреб, Српска штампарија 1901, 1903, 1904, I књ. Бр. 67, стр. 110, Младен Т. Цинцар-Јанковић, Историјски подаци о Цинцар-Јанку Поповићу, војводи пожаревачком, Београд 1943, стр. 1.
  7. Драгиша Лапчевић се у одговорима на посланичка питања супротставио олаком називању Цинцарима многих првака српског устанка родом из Македоније: „све до два сјајна јунака, такође чисте српске крви чији су потомци одлични грађани наши, до Цинцар-Јанка и Цинцар-Марка, који такве називе добише само зато што, иако чисти Срби из једне класичне области српске, имадоше нагласак мало друкчији од нагласка којим се говори у Тршићу, у Херцеговини и Црној Гори“. Драгиша Лапчевић, Цинцарство у Србији, Београд 1924, Одговори на посланичка питања у Трговинском гласнику, 1923, 1924, стр. 13.
  8. В. Стојанчевић, Шабац и Шабачка нахија од избијања Првог устанка до краја кнез-Милошеве владе, Шабац у прошлости 2, Шабац 1980, стр. 29. 14/26. јун 1806. као датум неуспелог напада на Шабац наводе Г. Исаковић у извештају митрополиту Ст. Стратимировићу (Р. Перовић, Први српски устанак, Акта и писма на српском језику , 1, 1804-1808, Београд, 1977, стр. 193) и немачке Франкфуртске новине , а преносе 14. августа Le Moniteur Universel 226 и Journal du Commerce 226, а 15. августа Le Publiciste, вид. Д. Јанковић, Француска штампа о Првом српском устанку , стр. 168.
  9. Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Југословенска књига, Београд 1951, стр. 153.
  10. 10,0 10,1 Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, стр. 643, Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796.
  11. Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796.
  12. Карађорђе је Милану поред јужног дела Шумадије, поверио управу над југозападом Србије и њеном границом, који је одатле потиснуо Ненадовиће Милан Обреновић био је најоданији сарадник Крађорђев до 1809. године, када почиње да се договора са другим обласним господарима Миленком Стојковићем, Јаковом Ненадовићем о другачијој расподели власти у Србији. Жеља обласних господара била је да задрже самосталност од Карађорђеве централе власти.
  13. Сима Милутиновић Сарајлија из данас непознатих разлога је био против поверења које је војвода Милан указивао Цинцар-Марку. У касније одбаченом нацрту дела Србијанке у записима који су сачувани, али нису ушли у завршну варијанту спева Милутиновић помиње Цинцар-Марка у стиховима: „И младога Цинцу, Милану љубимцу“
  14. Тапија на кућу и плац, Ваљево, потписан Правитељствујушчи совјет народа српског“. Оригинал ИГБ, инв. бр. 1018, Р. Перовић, ‘‘Акта, књига Прва 1804-1808, Београд 1977, стр. 385 и 386.
  15. Поједини чланови делегације, према потреби долазили су у Србију и враћали се поново у Букурешт. Војвода Милан Обреновић је из Букурешта у Србију накратко дошао јула 1810. и присуствовао је састанку са Јаковом Ненадовићем у Ваљеву
  16. Уместо Стојковића, на крају је отишао Петар Добрњац. Вид. Радош Љушић, Вожд Карађорђе, биографија , Београд, 2005, стр. 295.
  17. За опозицију Карађорђу придобили су га коначно шеф руске мисије у Србији Константин Константинович Родофиникин и Петар Добрњац. За Обреновићево пристајање уз опозицију Карађорђе је сазнао са великим закашњењем. Вид. Радош Љушић, Вожд Карађорђе, биографија , Београд, 2005, стр. 298.
  18. Међутим, Молер је заједно са притвореним Павлом Цукићем и Димитријем Кујунџићем побегао из затвора. Крађорђе је расписао потерницу за њима у којој је наглашено да ако не могу да буду ухваћени да буду убијени. Пошто се Молер покорио Карађорђу потерница је повучена, али је он разрешен своје дотадашње дужности војводе соколске нахије. Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба , Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796, 387, Радош Љушић, Вожд Карађорђе , биографија, Београд, 2005, стр. 405.
  19. Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796, Радош Љушић, Вожд Карађорђе, биографија , Београд, 2005, стр. 405.
  20. Миливоје Васиљевић, Соко-град , Шабац, 1998. Вид. www.rastko.rs/svecovek/ustrojstvo/manastiri/soko/mvasiljevic-soko/drugi deo.html - 130k
  21. Алексеј Јелачић, Марко је отишао у Бечу „ владаоцима и молио их за помоћ Србији“, Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр. 796.
  22. Према усменом породичном предању, Марково име је забележено у неку „црну књигу“ у коју је касније имао увид др Александар Цинцар-Марковић. Издата му је такође једна потврда да је представник Србије, која је имала посебан значај, који је тумачен чак и као право на власт у Србији. Кад је Марковог сина, Косту узела у кућу Томанија Обреновић, тај документ је нестао из његових личних ствари, што је још више појачало сумњу да је била реч о нечему што би била сметња Обреновићима
  23. Вид. Марија Цинцар-Марковић, Пред 29. мај 1903 , Политика, 21 – 30. октобра 1926.
  24. На пример погрешно Јелена Цинцар-Марковић као предак др Илије пл. Бајића, уместо Јелена Цинцар-Јанковић, вид. Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, друго знатно допуњено издање, Београд 1937, стр. 322. На сајту храма Светог Саве Тома Цинцар-Марковић, а правилно би требало да буде Тома Цинцар-Јанковић вид. - 38k
  25. Вид. Вечерње новости, бр. 195, 1903, Поводом бележака госпође Цинцар-Марковић, Политика, 24. октобар 1926, стр. 2
  26. Вид. Устави и владе 1835-1941, Београд 1988, стр. 99.
  27. Познати прота Вазнесенске цркве у Београду. Предлагано је Димитрију Цинцар-Марковићу, унуку генераловом, да се комисијски прегледа породична гробница где је положен прота, јер је дуго његово тело било цело. Преко проте Илије Новаковића, Цинцар-Марковићи су у блиском сродству за Жујовићима. Постоји анегдота да је на помену кнезу Михаилу прота Илија разбеснео кнеза Милана Обреновића, јер је грешком уместо Михаиловог имена рекао Милан. На то је млади кнез Милан реаговао речима „Знам да то желиш, прото“.
  28. Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине, стр..
  29. На грбу Маргетића је био „анђео са трубом на мосту“. Према предању Цинцар-Марковића, Маргетићи су пореклом из Угарске, где је један предак изазвао на двобој и убио неког од млађих чланова владарске породице, због чега је морао да побегне у Далмацију. Илија Маргетић се, као и многи Дубровчани његове генерације, изјашњавао као Србин. Пошто је, због свог богатства био честа мета лопова, своју кућу на Врачару оградио је високом оградом са гвозденим шиљцима
  30. Димитрије Цинцар-Марковић, седамдесетих година двадесетог века посетио је Цинцар-Марково родно место Доњу Белицу, где је стекао устисак да је насељено скоро искључиво албанцима
  31. Вид. М. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918 - 1941, Београд 2004, стр. 201

Види још[уреди]

Претходник:
Петар Николајевић Молер
војвода сокоске нахије (окружја)

18121813.

Наследник:
укинуто звање


Претходник:
[[]]
кнез шабачке посавине

1815 –- 1822.

Наследник:
[[]]