Руско Село

Из Википедије, слободне енциклопедије
Руско Село
Rusko Selo, Catholic Church.jpg
Католичка црква у селу
Административни подаци
Држава  Србија
Аутономна покрајина  Војводина
Управни округ Севернобанатски
Град Кикинда
Становништво
Становништво
 — (2011) Пад 2813
 — густина 113/км2
Географске карактеристике
Координате 45°45′28″ СГШ; 20°34′11″ ИГД / 45.757666° СГШ; 20.569833° ИГД / 45.757666; 20.569833Координате: 45°45′28″ СГШ; 20°34′11″ ИГД / 45.757666° СГШ; 20.569833° ИГД / 45.757666; 20.569833
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 71 м
Површина 29,4 км2
Руско Село на мапи Србије
Руско Село
Руско Село
Остали подаци
Поштански број 23314
Позивни број 0230
Регистарска ознака KI

Руско Село (мађ. Torontáloroszi) је насеље у Србији у граду Кикинди у Севернобанатском округу. Од 1797. године када је насељено, оно се назвало Кишорос, а што значи "Мало руско", по вољи спахије Павла Чарнојевића.[1] Према попису из 2011. било је 2813 становника.

Историја[уреди]

Руско село или "Кишорос" је било спахилук српске породице Чарнојевић - мађарских племића "от Маче и Кишороса". Први становници тог спахилука били су православни Румуни, затим су дошли "понемчени" Французи из околних места, Шарлевила, Св. Хуберта и Солтура. Мађари су најкасније насељени. Између 1797-1823. године спахија Павле је становао у "ниској, мрачној, влажној кући покривеној трском, поред друма за Жомбољ". Ту су живели на имању он и његова породица, чета војника и бироши. Осим поседа у Кишоросу где је углавном боравио, држао је и имање у Мачи, код Перјамоша. Са тим имањем је одржавао сталну везу; два коњаника курира су преносила порука између газде и настојника имања у Мачи. Дворац су подигли 1823. године, а у њему је било места и за станове официра и касарну за војнике. Око дворца је био висок камени зид, а иза немачког насеља простирао се воћњак. На главном улазу у дворац су увек стајала два наоружана чувара, а поред те главне "Велике" капије био је "капиџик са стрејом". Старац племић је седео на једној клупи испред капиџика и посматрао полазнике. Чарнојевићев посед Кишорос је тада износио 1600 јутара оранице, 1000 јутара шуме и неколико хиљада јутара под мочваром и трском, који су се могли крчити. Сву земљу су обрађивали сељаци, држећи је у једногодишњем закупу. Павле је имао велике приходе, од којих је издржавао војну посаду, да га чува. У Бечкереку где је често одлазио имао загонетну функцију "судија крви". Као удовац живео је још двадесетак година; умро је као православац и сахрањен од стране темишварског епископа Пантелејмон Живковића, у месту 1. јуна 1840. године, о чему постоји унос исписан на румунском језику, у матици умрлих. Још за живота је саградио породичну гробницу, стотину метара испред дворца, у сред парка. Син Петар је углавном живео раскалашно у Пешти, а касније је као наследник и удовац, половином 19. века упропастио цело имање. За шест године колико је владао, прокоцкао је посед и затим са сестром отишао у Фењ, код своје кћерке спахинице Мочоњи, где је и умро. Имање је после држао мађарски племић Сини. Након Петрове смрти 1892. године пренето је његово тело у породичну капелу у Кишоросину, где га је сахранио румунски православни свештеник.[2]

Српски православни храм су подигли 1933. године колонисти и добровољци из Боке и Херцеговине. У дворцу се налазила црква, а њихова породична капела је у средишту енглеског парка. Племићки парк око дворца површине 11 јутара земље је опустошен, остала је гвоздена улазна капија са иницијалом "Р.С.". Током преврата 1918. године народ је отворио гробницу тражећи злато; метални сандуци су разваљени а кости племића разбацане. Владика Летић је инсистирао да се племићка гробница доведе у ред.

Демографија[уреди]

У насељу Руско Село живи 2662 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 40,8 година (39,5 код мушкараца и 42,0 код жена). У насељу има 1160 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,87.

Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 4.294
1953. 4.341
1961. 4.143
1971. 3.830
1981. 3.657
1991. 3.510 3.457
2002. 3.328 3.400
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
1.880 56,49 %
Мађари
  
1.181 35,48 %
Југословени
  
55 1,65 %
Роми
  
48 1,44 %
Црногорци
  
43 1,29 %
Хрвати
  
18 0,54 %
Украјинци
  
12 0,36 %
Румуни
  
8 0,24 %
Македонци
  
3 0,09 %
Словаци
  
2 0,06 %
непознато
  
25 0,75 %


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. "Политика", Београд 4. фебруар 1934. године
  2. "Политика",...
  3. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  5. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]