Велес (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велес
мкд. Велес
Veles X15.jpg
Стари део Велеса са сахат кулом, симболом града
Административни подаци
Држава  Република Македонија
Општина Велес
Становништво
Становништво
 — (2002) 43.716
Положај
Координате 41°42′50″ СГШ; 21°46′13″ ИГД / 41.71384621525005° СГШ; 21.770409250163666° ИГД / 41.71384621525005; 21.770409250163666Координате: 41°42′50″ СГШ; 21°46′13″ ИГД / 41.71384621525005° СГШ; 21.770409250163666° ИГД / 41.71384621525005; 21.770409250163666
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 210 m
Велес на мапи Републике Македоније
Велес
Велес
Велес на мапи Републике Македоније
Остали подаци
Поштански број 1400
Позивни број 043
Регистарска ознака VE

Велес (мкд. Велес, тур. Köprülü, грч. Βελεσά; за време СФРЈ (1946—1996) град се звао Титов Велес) је један од најзначајнијих градова у Републици Македонији, у средишњем делу државе, на Вардару. Велес је седиште и највеће насеље истоимене општине Велес.

Велес је значајно средиште са Републику Македонију. У Велесу су отворени: прва школа македонског језика, прва гимназија, прво позориште, прва библиотека, први музеј и прва музичка школа у Републици Македонији.

Порекло назива[уреди]

У току историје град је често мењао име: од староримског назива Вила Зора, преко отоманског Ћупурли до данашњег Велес. Данашње име град је добио у 7. веку са досељавањем Словена на Балканско полуострво, од словенске речи велес која значи „у шуми“ (због густих шума које су га окруживале). Ово је и назив за једно старословенско божанство.

Природни услови[уреди]

Град Велес је смештен у средишњем делу Републике Македоније. Од Скопља, Велес је удаљен је 55 km јужно.

Рељеф: Велес је средиште историјске области Повардарје, која обухвата подручје око Вардара. Насеље је смештено у котлини реке, на надморској висини од приближно 210 м. Западно од града издиже се планина Јакупица, а јужно планина Бабуна. Источно од града почиње Овче поље.

Клима у Велесу је измењена континентална са значајним утицајем Егеја (жарка лета).

Воде: Кроз Велес протиче Вардар. Река дели град на два дела, западни и источни.

Историја[уреди]

Историјска слика Велеса — први воз у граду
Средиште Велеса — Споменик Илиденском устанку

Подручје данашњег Велеса насељено је већ у доба праисторије. Град на месту данашњег Велеса је основан око 168. п. н. е. под називом Вила Зора.

У 7. веку ово подручје насељавају Словени и дају му данашњи назив. Од 11. века постоје писани докази о насељу под данашњим називом. Међу сачуваним средњовековним споменицима, најпознатији је Манастир Светог Димитрија (14. век), а од највећег архитектонског интереса је Црква Светог Пантелејмона (19. век).

По београдском календару из 1839. године градић Велес је наводно "у Албанији", а годишњи трговачки вашар одржава се ту 20. маја.[1]

Маја 1856. године страдао је Велес од одметника Арнаута. Ови су запалили и опљачкали док је горео северни део града, који раздваја река Вардар. Изгореле су куће и сва трговачка чаршија.

Духовни живот[уреди]

Велес је један од врло старих градова Старе Србије, подигнут на реци Вардару, која га раздваја на два дела - источни (звани Прцорек?)и западни. По пристрасном извештачу "Цариградског весника" из 18. децембра 1854. године, очигледно Бугарину - Јордану Константиновом, житељи Велеса - свих 5000 православаца су Бугари, а ови што је занимљиво - говоре бугарско-српским језиком тзв. "славенским", и нешто мало цинцарским. Велешани људи су по њему "досетљиви и обдарени Бугари", који су пре 15 година били добри трговци и радили са Пештом и Бечом.

Град је имао две лепе православне цркве, које су измешане са тада постојећих 6 џамија. Једна црква је посвећена Св. Спасу, и има врло лепо украшено темпло, по угледу на оно у манастиру Високи Дечани прозван "Вседржитељ". У цркви се служи "славеносно" тј. бугарско-српским језиком. Други храм је посвећен Св. Пантелејмону, то је нова, висока грађевина.

У непосредној околини налазила су се 1854. године три манастира. Први, посвећен Св. Јовану Крститељу прозван "Ветерско", озидали су грађани са конацима и помоћним зградама, чесмо и баштом, ниже које протиче река Пчиња. Манастирска црква је међутим мала и врло стара, грађена наводно за време султана Мехмеда другог. Било је ту много старих рукописа које су монаси небригом уништили. Други манастир, посвећен Пресветој Богородици прозван "Согле", налази се у густој шуми. И његова богата библиотека је готово уништена. Трећи манастир, посвећен Св. Архистрату Арханђелу Михаилу прозван "Клепа" (по брду изнад)је такоше изгубио вредне старе рукописе. Све ове манастире каже се у опису из 1854. године, зидали су србски цареви, кнезови и деспоти.[2]

Културна историја[уреди]

У Велесу је у првој половини 19. века, живео и радио Анђелко Палашевић велико-купац (трговац). Трговачки послом је много путовао, и будући радознао много читао. Пешта је постала у то време важно место трговања и ту су се дуже или краће бавили многи шпекуланти Велешки. Захваљујући сложним трговцима Велес је био просперитетно место, све док се није крајем педесетих година 19. века, распламсала међунационална трвења Грка и Бугара. Бугари су радили под "фирмом славјани", својатајући-користећи Србе за потискивање несловена Грка (Цинцара). Српске интересе ненаметљиво је бранила његова развијена књижевност, настајала на свим странама. У Пешти је тако српску књигу пазарио претплатом поменути хаџија Анђелко Палашевић.[3] Књигу исте године узима још један Велешанин, привремени становник Пеште - Хаџи Јанко Кушовић. Нижу се године, а са њима и број читалаца из Велеса, који се баве у Пешти. Тако 1828. године нову књигу Бранковићеву у Пешти узимају трговци: Јанко Хаџи Кушевић, Манојло Панајотовић, Никола Хаџи Михаил. Када се 1829. године овај "Бугарин" сада као Палашев(по свом признању) из Македоније, бавио у Пешти, претплатио се за две српске књиге, напоменувши за себе да је "велики љубитељ књижества и славе нације своје".[4] Поред Лазаревићеве, Анђелко набавља и "Писма" од српског просветитеља Доситеја Обрадовића. Догодине на ред долазе читаоци опет Доситејеви, чији "Дух списанија" улази у домове Велешана: трговаца Манасија Хаџи Кушевича, Николе Хаџи Михаила, Атанасије Пуљнића, Јелисеја Савића, те Димка Чике турског царског "ландкапетана" тамошњег,и најпосле две госпође Јулијане Радивојевић и Марије Ненадовић. Нову српску књигу прибавио је просвећени трговац Анђелко 1832. године истакнувши у списку претплатника да је "велики љубитељ књижества српског и оснивач прве библиотеке у вароши Велесу". [5] Пожртвовани Анђелко и даље чита, па следеће 1833. године узима још једну књигу српску, не мењајући уверење.[6] Уз Анђелка сина Петкова, који је био "хаџија", писмени купци једне друге српске књиге 1835. године су и други поклоници православних светиња - његов брат Мано Хаџи Палашов (та варијанта презимена) и Зафир Хаџи Бошков, оба велико-купци.[7] По мишљењу посетилаца Велеса, он је у то време био средиште великобугарског утицаја у Старој Србији.[8] Када је следеће 1836. године у Пешти изашла бугарска књига, њени купци из Велеса ће посведочити својим именом - ново "опредељење".[9] Претплатили су се сада: Манаси Х. Трајков Кушовић, Мано Х.(Хаџи) Петко Палашов и Замфир Кимо Х.(Хаџи) Бошков - оба купци велески. Видели смо како се дотад национално одрођено и неопредељено становништво староседелачко, постепено под вештим упливом мешетара, одриче своје истинске самобитности и својих природних корена. Још, да поменемо пренумеранта велешког трговца Косту Најдена, који је 1854. године набавио за сина Ђорђа, вредну српску књигу.[10]

Школство[уреди]

У вароши Велесу 1857. године отворене су поред постојећих две нове школе: трговачка и женска. Трговина која се разгранала чак до Будима требала је школован подмладак. У трговачкој школи учили су се страни језици немачки, француски и "јелински" (који је био различит од "грчко-загорског") битни за рад.

Нема сумње да су многи млади Велешани наставили даље школовање на страни. Најизгледнији су им били Пешта и Београд, а чини се да је најдаље доспео Константин Шуљевић који је 1853. године био ученик другог разреда гимназије у Одеси, у Русији.

Јован Нешковић је 1857. године потврђен за професора главне школе и управитеља свих основних школа у перспективном Велесу и његовом окружењу. Он је маја 1859. дао оглас у српском листу, за упражњено место старијег учитеља у школи у оближњем Прилепу. Плата је износила 5000 гроша (или 400 форинти) која би се повећала у зависности од успеха учитељевог, затим бесплатног стана и огрева. Кандидати Срби су имали да се преко комисионара Теодора Хистодуловића у Алексинцу (Србији), њему пријаве.[11] Нешковић је често одлазио у Србију током својих одмора, и сарађивао је у новосадском листу "Србски дневник".

Архиепископ Антим (Грк) подигао је 1858. године велико здање "Грчко-јелинске школе", за децу петнаестак својих богатих сународника тамошњих Цинцара.[12] У тој школи се учило на тзв. грчко-загорском језику.

По статистици секретара Бугарске егзархије, 1905. године у Велесу су функционисале две бугарске основне и две средње школе и по једна српска, румунска и грчка основна и средња школа.[13]

1918. године Велес се припојио Краљевини СХС, касније Југославији.

Од 1991. године град је у саставу Републике Македоније.

Становништво[уреди]

Поглед на савремени Велес

По последњем попису становништва из 2002. године, град Велес је имао 46.714 становника, следећег националног састава:

Попис 2002.‍
Македонци
  
43.221 92,52 %
Турци
  
1.704 3,64 %
Роми
  
799 1,71 %
Власи
  
342 0,73 %
Срби
  
323 0,69 %
Албанци
  
93 0,19 %
Бошњаци
  
36 0,07 %
остали
  
196 0,41 %
укупно: 46,714

Већинска вероисповест становништва је православље.

Култура[уреди]

Највеће туристичко одредиште у ближој околини Велеса је антички град Стоби. Осим тога, значајни су и локалитети Бреза и Пешти, који обилују пештерима (са археолошкима остацима из неолита, ранохришћански пештери).

У општини Велес налази се осам основних и четири средње школе, спортско игралиште, спортска сала, базен, позориште, музеј, библиотека, кино-сала, десет цркава, манастири и џамија.

Референце[уреди]

  1. "Месецеслов", Београд 1839. године
  2. "Световид", Темишвар, 13. јануар 1855.
  3. Аврам Бранковић: "Карактеристика или описаније народа по целој земљи живећег", Будим 1827. године
  4. Лазар Лазаревић: "Владимир и Косара - драма у три чина", Будим 1829. године
  5. Данило Младеновић: "Шумица", Будим 1832. година
  6. Исидор Стојановић: "Нравоучителне басне у стихови", Будим 1833. године
  7. Јован Берић: "Житије пресвете...Богородице и присно дјеве Марије", Будим 1835. године
  8. "Дело", Београд 7. јануар 1894. године
  9. "Кратко начертаније на свеобштата историја", превод са руског на бугарски језик, Иван Кајданов, Пешта 1836. године
  10. Викентије Ракић: "Историја о последњи разоренија светога града Јерусалима и о узећу Константинопоља", Београд 1854. године
  11. "Србски дневник", Нови Сад 4. јун 1859. године
  12. "Србски дневник", Нови Сад 1858. године
  13. Brancoff, D.M. "La Macedoine et sa Population Chretienne". Paris, 1905, р.118-119.

Збирка слика[уреди]

Види још[уреди]

Збратимљени градови[уреди]

Други облици сарадње:

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]