Миша Анастасијевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Миша Анастасијевић
Misa Anastasijevic.jpg
Миша Анастасијевић
Пуно име Миша Анастасијевић
Датум рођења (1803-02-24)24. фебруар 1803.
Место рођења Пореч (на Дунаву)
Османско царство
Датум смрти 27. јануар 1885.(1885-01-27) (81 год.)
Место смрти Букурешт
Краљевина Румунија

Миша Анастасијевић – Капетан Миша (Пореч (на Дунаву), 24. фебруар 1803Букурешт, 27. јануар 1885) је био велики трговац и добротвор.

Детињство[уреди]

Отац Анастас, по коме је Миша добио презиме, био је земљорадник и ситан трговац у Поречу - (Доњи Милановац). Мајка Ружа, домаћица, умрла је на порођају. О Миши се бринула помајка (маћеха!)[1] Миља, пошто је убрзо умро њен муж Анастас (када је Миша имао три године). За време Првог српског устанка Миша и Миља два пута беже преко Дунава у Аустрију. Са једанаест година је у Поречу био учитељ, будући да је знао да чита и пише.

Пословни човек[уреди]

Већ као дечак започео је бављење трговином. Прво ради као слуга у дућану Динуловића, где је, између осталог, кувао и продавао сапун. Потом прелази у најам код Ага Вула Глигоријевића, тадашњег Поречког старешине, као подрумџија. [2]

Године 1817. постављен је за цариника на добровачкој скели, где остаје до 1822. године. Тада већ има уштеђевину од 300 гроша и започиње већу трговину. Кренуо је око 1825. године да се бави трговином јеленским роговима.[3] Ускоро је међу богатијим људима у Србији. Оженио се 1825. године Христином Урошевић, млађом ћерком свештеника Илије Урошевића.[4] Преко њеног брата Симе, који је писар кнеза Милоша, ступа у контакт са владарем Србије, али и највећим трговцима. Прелази на трговину крупном стоком за рачун аустријских трговаца. Књаз Милош га 1833. године поставља за дунавског капетана, са надзорно-арбитражном улогом. Преселио се са породицом из Пореча у Милановац, па 1842. године у Београд.

Споменик капетан Миши у дворишту истоименог здања

Главни посао Мише Анастасијевића је трговина сољу. Узео је закуп монопол на извоз соли из кнежевине Влашке и Молдавије, а касније и на увоз соли из Аустроугарске. Тиме је постао један од највећих трговаца сољу на Балкану. Имао је око десет хиљада људи у служби, 23 стоваришта у разним крајевима и најмање 74 брода за превоз соли, што му је донело велико богатство. У једном тренутку је поседовао 1,5 милиона дуката готовине, што му је обезбеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану. Први спахилук је купио око 1844. године, а њихов број нарастао је на 12 спахилука у Румунији.

Добротвор[уреди]

Позамљивао је новац кнежевини Молдавији, куповао спахилуке у Влашкој (12), постао велики добротвор који је новац делио капом и шаком. Помагао је многе писце приликом штампања њихових књига, опростио велики дуг свом пријатељу Илији Гарашанину, поклањао гардеробу женама Доњег Милановца сваки пут када би тамо доспео, финансирао Читалиште београдско, чији је један од оснивача,[5] као и балове на двору кнеза Александра Карађорђевића, основао и финансирао школу (мушку и женску школу) на свом имању у Влашкој коју су ђаци бесплатно походили, давао девојкама миразе, спашавао трговце од пропасти опраштајући им дугове или дајући позајмице и слично.

Политика[уреди]

Одржавао је добре односе са кнежевима Милошем и Алексадром. Ушао је у политику поводом заплета око његовог зета Раје Дамјановића, иначе министра и председника Великог суда. Остало је нејасно шта је био Анастасијевићев циљ: да он сам или његов зет постане кнез уместо Александра. Са кнезом је прекинуо односе када је Дамјановић због учешћа у Тенкиној завери осуђен на тамницу и тамо умро, упркос покушајима Анастасијевића да га спасе. Капетан Миша се тада укључује се у покрет за свргавање кнеза Александра и сарађује са Илијом Гарашанином и Вучићем. Постаје и председник Светоандрејске скупштине 1858. године, на којој је извршена династијска смена. Победник је ипак постала трећа страна, Обреновићевска, па је Милош постао кнез, а Миша Анастасијевић напустио Србију и касније тек повремено и на кратко навраћао.

Изградња здања[уреди]

Миша Анастасијевић поклања здање отечеству (мурал у Капетан Мишином здању)

"Зидање му је било најпријатнији рад, а трговина и народна просвета увек предмет његове мисли".[6] Изградња капетан-Мишиног здања започета је 1857, вероватно са планом да постане двор његове ћерке Саре Карађорђевић, али је развој политичких догађаја навео Анастасијевића да је 24. фебруара 1863. године поклони 'своме отечеству'.[4] У ту велику зграду смештени су Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна библиотека и музеј. Данас се у њој налази Ректорат Универзитета у Београду.

По белешци Матије Бана изградња је коштала 11 хиљада златника.[7] По другом извору, Мишино школско здање је плаћено чак 110.000 дуката.[8]

Следећих година ликвидирао је послове са сољу и од тада само трошио и расипао новац. Рекао је, вероватно стога што није имао мушке деце, да нема 'за кога да чува' новац.

Референце[уреди]

  1. ^ "Застава", Нови Сад 1/13. фебруар 1885. године
  2. ^ [1][мртва веза] Београдске илустроване новине, Број 4, Година 1 - „Миша Анастасијевић“, М. Ђ. Милићевић, Фебруар 1866.
  3. ^ "Застава", Нови Сад 1885. године
  4. 4,0 4,1 Задужбина капетан Миша Анастасијевић траје 150 годинаЗадужбина капетан Миша Анастасијевић траје 150 година („Политика“, 24. фебруар 2013), Приступљено 13. 4. 2013.
  5. ^ Нешић, Станиша (2008). Новине Читалишта београдскога : 1/3. јануар 1847—2/14. јануар 1849. Београд: Библиотека града Београда. ISBN 978-86-7191-134-4. Приступљено 4. 5. 2018. 
  6. ^ "Застава", Нови Сад 1885. године
  7. ^ Код Капетан Мише било чак 10000 радника („Вечерње новости“, 22. фебруар 2014)
  8. ^ "Застава", Нови Сад 1885. године

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]