Снежана Вукићевић Чворо

С Википедије, слободне енциклопедије
Снежана Вукићевић Чворо
Лични подаци
Пуно имеСнежана Вукићевић Чворо
Датум рођења(1960{{month}}{{{day}}})1960.(63/64 год.)
Место рођењаХерцег Нови, СФРЈ
ОбразовањеФакултет политичких наука
УниверзитетУниверзитет у Београду
Занимањекњижевник, сликар
Породица
ДецаВук Чворо, Владан Чворо
РодитељиДесанка Шућур, Петар Вукићевић
Књижевни рад
Најважнија делаАна Балканска
Анђелија од Црне Горе
Осамнаест зимских прича и двије воћне
НаградеВидовданска повеља за дјечју књижевност,
Награда за најбољу књигу за дјецу објављену у Црној Гори 2006. године

Снежана Вукићевић Чворо (Херцег Нови, 1960) српска је књижевница и сликарка из Херцег Новог. Ауторка је збирки песама и прича и једног романа, те цртежа и акварела.[1][2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Завршила је новинарство, а потом стекла и ликовно образовање. Потиче из песничке породице – њена мајка Десанка Шућур је такође била књижевница, па је већ у раној доби записала своје прве стихове. На формирање Снежаниног поетског пута утицао је скуп боема, међу којима су били истакнути песници: Александар Секулић, Јаков Гробаров и Бранислав Петровић. Књижевник Гаро Јовановић, инспирисан њеним стиховима, записао је: „И као да нема угледања, него први пут узима перо, као једини човјек на свијету који не зна да постоје пјесници и пјесници, него пише по нагону, боље рећи вођена интуитивно неком незнаном циљу”. Снежана заговара истраживање у уметности, потрагу за душевним леком, насупрот комерцијализацији која доводи до кризе уметничке личности.[1][2]

Након поезије за одрасле, из радозналости је почела да пише и прозу, а онда да се бави и дечјом и духовном књижевношћу и спаривињем поезије са музиком. Уређује зборнике, међу којима се издвајају „Његош и Андрић – или Његош као Андрићева инспирација” и „Светосавско кандило”. У сликарству је такође остала песникиња, бранећи „свој део слободе”. Приредила је петнаест изложби цртежа и акварела, а у последње време тежи бављењу углавном тим позивом.[1][2]

Учесник је бројних јавних манифестација,[3] неретко као члан жирија. Добитник је Видовданске повеље за дјечју књижевност Центра за културу Књижевна трибина „Ријеч” из Подгорице и Награде за најбољу књигу за дјецу објављену у Црној Гори 2006. године – „Осамнаест зимских прича и двије воћне” – Удружења црногорских писаца за дјецу и младе.[4] Била је члан Удружења књижевника Црне Горе и секретар Књижевне заједнице Херцег Новог,[5] а сада је секретар СПКД „Просвјета” Херцег Нови и члан Удружења књижевника Србије.[1][2]

Живи и ради у Херцег Новом.[6]

Библиографија (избор)[уреди | уреди извор]

Поезија[уреди | уреди извор]

  • Вукићевић Чворо, С. (1995). Бал планета. Подгорица: Траг. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2001). Капија времена. Јагодина: Секција писаца радника Црне Горе – Бар. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2006). Водена соната. Андријевица: Комови. ISBN 86-7794-037-5. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2009). Ана Балканска. Подгорица: Књижевна задруга Српског народног вијећа. ISBN 978-9940-535-15-5. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2011). Зимски акварел. Београд: Књижевно друштво „Свети Сава”. ISBN 978-86-6087-054-6. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2013). Анђелија од Црне Горе. Подгорица/Београд: Октоих / Штампар Макарије. ISBN 978-86-7659-511-2. [7]
  • Вукићевић Чворо, С. (2021). Наранџасти клавир – поезија музике. Београд: Удружење српских издавача. ISBN 978-86-87457-65-2. 

Проза[уреди | уреди извор]

  • Вукићевић Чворо, С. (1997). Мајски цвијет – и друге приче и пјесме. Подгорица: Књижевни лист за дјецу „Осмијех”. ISBN 86-81261-30-4. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2006). Осамнаест зимских прича и двије воћне. Подгорица: Удружење црногорских писаца за дјецу и младе. ISBN 86-81261-43-6. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2008). „Ноћ кишних икона”. „Стварање” – часопис за књижевност и културу. Цетиње: Народна књига (2): 207—211. ISSN 0039-422X. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2009). Сафир од неба – роман. Подгорица: Унирекс. ISBN 978-86-427-0823-2. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2011). Фото-машта може свашта. Подгорица/Београд: Унирекс/Јаникс. ISBN 978-86-427-0872-0. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2011). „Гора и вилењак” (PDF). „Нова зора” – часопис за књижевност и културу. Билећа: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”. 31: 249—251. ISSN 1512-9918. 
  • Вукићевић Чворо, С., ур. (2012). „Његош и Андрић – или Његош као Андрићева инспирација” – зборник радова са научног скупа у Херцег Новом 6. и 7. октобра 2011. Херцег Нови: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”. ISBN 978-9940-9081-1-9. 
  • Вукићевић Чворо, С., ур. (2013). „Светосавско кандило” – радови са светосавских литерарних конкурса за ученике основних школа Боке Которске од 2009. до 2012. године. Херцег Нови: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”. ISBN 978-9940-9081-2-6. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2014). „О умјетнику, националном моралу и жени код Ива Андрића и Петра Лубарде”. „Иво Андрић и Петар Лубарда” – зборник радова са научног скупа у Херцег Новом, 2. и 3. октобра 2014. Херцег Нови: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”. стр. 92—96. ISBN 978-9940-9081-5-7. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2016). „Врбица” – (драмски текстови за дјецу). Цетиње: Светигора. ISBN 978-86-7660-183-7. 
  • Вукићевић Чворо, С. (2016). „Смрт спасиоца Радослава Братића”. „Нова зора” – часопис за књижевност и културу. Билећа: Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета”. 49/50: 79—81. ISSN 1512-9918. 

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г „Заточеница љепоте слика и стиха”, Дан, 3. јул 2017. Посећено 5. јануара 2023.
  2. ^ а б в г „Интервју Снежана Вукићевић: Поезија на пјену од мора, Експрес, 25. октобар 2020. Посећено 6. јануара 2023.
  3. ^ „Стихови новских пјесника испунили Кућу нобеловца”, Радио-телевизија Херцег Нови, 1. јул 2023. Посећено 2. септембра 2023.
  4. ^ „Додијељене Годишње награде”, Побједа, 22. август 2007. Проверено 14. јануара 2023.
  5. ^ „Отворен Трг од књиге, Политика, 24. јул 2007. Посећено 6. јануара 2023.
  6. ^ „Фото: Новљани воле свој град као што Мали принц воли своју ружу, Побједа, 14. фебруар 2020. Посећено 6. јануара 2023.
  7. ^ „Књижевно вече Анђелија у ХН”, Радио-телевизија Црне Горе, 10. септембар 2015. Посећено 6. јануара 2023.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]