Стане Павлич

Стане Павлич
Стане Павлич
	Павлич 1958.
Лични подаци
Датум рођења	7. октобар 1914.
Место рођења	Љубљана, Аустроугарска
Датум смрти	3. јул 1996. (81 год.)
Место смрти	Љубљана, Словенија
Образовање	Правни факултет Универзитета у Љубљани
Професија	правник, дипломата, амбасадор, судија Уставног суда, предавач

Стане Павлич (Љубљана, 7. октобар 1914 – Љубљана, 3. јул 1996) био је правник, економиста, народни посланик и југословенски дипломата. Својим деловањем је допринео грађењу многих међудржавних веза и сопственим држањем и појавношћу најпозитивније промовисао вредности Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у свету.

Биографија[уреди | уреди извор]

Стане Павлич је завршио Правни факултет Универзитета у Љубљани, на којем је пре Другог светског рата и докторирао. Осим љубави према књижевности, веома рано се развио као полиглота научивши: италијански, немачки, руски, француски и енглески језик. Будући да му је матерњи био словеначки и да је добро говорио српскохрватски, Стане Павлич је користио седам језика што му је касније, поред осталог, омогућило продор у највише нивое југословенске дипломатије.

Током Другог светског рата, био је учесник Народно ослободилачке борбе.

Након ослобођења (1945) постаје координатор организације Уједињених нација за избеглице (UNWRA) у Словенији, а наредне године (1946) укључује се у рад Југословенске савезне владе у Београду, при Трговинској зборници.^[1]

Године 1950. постаје први представник нове Југославије у Западној Немачкој, у Бону, где је водио преговоре са савезницима (САД, Енглеска и Француска) за помоћ Југославији у храни, житарицама итд.

Након повратка у Београд, при Министарству спољних послова Коче Поповића, постаје професионални дипломата, те преговарањем остварује успешне трговачке односе са владама Италије, Грчке, Турске, Египта, Етиопије и Судана.^[2]

Место амбасадора у Индонезији (1957–1961)[уреди | уреди извор]

Стане Павлич је именован за првог југословенског амбасадора у Индонезији^[3]^[4] након признавања њене независности 1949. године и отварања саме индонежанске политике ка промовисању природних богатстава, културних добара, разноврсних и многобројних обичаја, архитектуре и уметности другим државама ради успостављања дипломатских, економских и културних веза.^[5]

Стане Павлич је тако успоставио дипломатске односе, али и купио зграду југословенске амбасаде у којој се и данас, у елитном делу Џакарте, налази амбасада Републике Србије.^[6] На следећим фотографијама се може видети предаја акредитива Павлича у Индонезији.

Амбасадор Павлич је показао изузетно разумевање за индонежанску културу и обичаје и остварио је блискост са многим Индонежанима, а нарочито са оцем нације, Сукарном, првим индонежанским председником. Овај однос прераста оквире дипломатије те Сукарно и Павлич постају дугогодишњи кућни пријатељи и не мали број пута је сам председник Сукарно, долазио на породичне ручкове у Југословенску амбасаду^[6]^[7], а Стане Павлич је Сукарна неретко пратио на конференцијама и када је овај држао говоре.^[8]

Амбасадор Павлич је организовао посету Јосипа Броза Тита Индонезији током његове афро-азијске турнеје назване „Путем мира” када је између осталог, својом лађом „Галеб”, праћен супругом Јованком Броз, бројном свитом и припадницима Здруженог одреда Југословенске ратне морнарице^[9] приспео у Џакарту 23. децембра 1958.^[10]^[11]

Током овог свог мандата, Павле Станич је организовао неколико значајних посета како индонежанских званичника Југославији, тако и разних југословенских делегација Индонезији (Делегација ЈНА у трајању од 19 дана^[12], посета Вељка Влаховића^[13] итд).

Место амбасадора у Белгији и Луксембургу (1963-1967)[уреди | уреди извор]

Након повратка у Београд, поново ради у Министарству спољних послова, а почетком 1963. године, именован је за амбасадора у Белгији и Великом војводству Луксембург. Ту пре свега ради на приближавању Југославије новонасталој Европској економској заједници.^[2]

Судија уставног суда и предавач[уреди | уреди извор]

Крајем 1967. године се враћа у Љубљану. Године 1968. постаје судија Уставног суда СФРЈ, а након осам година (1876) и судија Уставног суда Републике Словеније. Током овог времена често држи предавања из области међународне трговине и међународних монетарних токова, пише стручне текстове (објављене у Међународној политици, као и најважнијим часописима Љубљане и Београда, а неке објављује и у страној штампи).^[2]

Био је члан Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије и Комисије за међународна економска и политичка питања и везе с другим комунистичким партијама Централног комитета Савеза комуниста Словеније.^[2]

Признања и награде[уреди | уреди извор]

Стане Павлич је примио низ југословенских одликовања као и највиша одликовања Републике Индонезије, Краљевине Белгије, Велике кнежевине Луксембург, Републике Италије.

Стане Павлич је умро у Љубљани 1996. године.

Легат Станета Павлича[уреди | уреди извор]

Ћерке Станета Павлича, Бреда и Тања Павлич поклониле су Музеју књиге и путовања и Дому легата Удружења Адлигат целокупну архиву њиховог оца која укључује више стотина ретких, значајних и углавном непознатих фотографија и нешто личних предмета донетих из Индонезије.

Истиче се пропусница за неограничени улаз југословенског амбасадора у председничке палате, Титова фотографија коју је потписао пред прославу Нове 1959. године у Џакарти са Сукарном, када су двојица председника договарала, између осталог, успостављање Покрета несврстаних земаља.

Фото-албум са више од две стотине фотографија снимљених током ове посете, направљен је посебно за амбасадора.^[6] Ове фотографије су спремљене у кофер са посветом и нуде архивско сликовну грађу на Титовом „Путу мира” кроз Индонезију.