Стеван Дедијер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Дедијер

Пошаљи фотографију

Општи подаци
Датум рођења 25. јун 1911.
Место рођења Сарајево (Аустроугарска)
Датум смрти 13. јун 2004.
Место смрти Дубровник (Хрватска)
Рад

Стеван Дедијер (19112004) је био нуклерани физичар, социјални теоретичар и писац.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. јуна 1911. године у Сарајеву. Његов отац Јевто Дедијер био је доцент географије на Београдском универзитету, а брат Владо познати историчар и биограф Јосипа Броза Тита.

Од 1924. до 1929. године похађао је Интернационални колеџ „Монте Марио“ у Риму. Године 1929. отишао је у Америку где је завршио физику на Универзитету у Принстону. Године 1936. године постао је члан Комунистичке партије.

Када је почео Други светски рат, Стеван је позван у америчку обавештајну службу (ОСС). Било је планирано његово пребацивање у Југославију, у штаб Драже Михаиловића, али пошто се Стеван изјаснио као комуниста, избачен је из обавештајне службе.

Касније је пребачен у 101. америчку ваздухопловну дивизију, у којој је био један од најбољих редова. Учествовао је у савезничком искрцавању у Нормандији, јуна 1944. године. Сам Двајт Ајзенхауер му је дозволио да се почетком 1945. године пребаци у Југословенску армију.

Радио је као обавештајац за Удбу 1947. године за време грађанског рата у Грчкој.[1]

После рата је био новинар у „Борби“, а потом извесно време уредник у „Политици“ и ТАНЈУГ-у.

Од 1950. до 1957. године био је директор Института за нуклеарна истраживања у Београду и Института „Руђер Бошковић“ у Загребу. Заједно са Павлом Савићем радио је на југословенском нуклеарном програму.

Године 1961. Стеван је напустио ФНРЈ и отишао у Шведску, где на Лунд универзитету формирао, прву у свету, катедру за обавештајну делатност у друштву и привреди.

Почетком деведесетих година отворено је критиковао политику Слободана Милошевића и српску националну елиту, доводећи их у везу са идејом Велике Србије. Почетком 2003. године послао је отворено писмо премијеру Зорану Ђинђићу, у коме је предлагао да се распусти и потпуно реорганизује САНУ, јер се „не бави развитком креативне моћи српског народа у науци, технологији, у изумима и иновацијама“.[2]

Женио се три пута и имао четворо деце.[3]

Умро је 13. јуна 2004. године, у 93. години, у Дубровнику, у коме је провео последње године живота.

Извори[уреди]