Стеван Дедијер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стеван Дедијер
Датум рођења (1911-06-25)25. јун 1911.
Место рођења Сарајево
Аустроугарска
Датум смрти 13. јун 2004.(2004-06-13) (92 год.)
Место смрти Дубровник
Хрватска

Стеван Дедијер (19112004) је био нуклерани физичар, социјални теоретичар и писац.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. јуна 1911. године у Сарајеву. Његов отац Јевто Дедијер био је доцент географије на Београдском универзитету, а брат Владо познати историчар и биограф Јосипа Броза Тита.

Од 1924. до 1929. године похађао је Интернационални колеџ „Монте Марио“ у Риму. Године 1929. отишао је у Америку где је завршио физику на Универзитету у Принстону. Године 1936. године постао је члан Комунистичке партије.

Када је почео Други светски рат, Стеван је позван у америчку обавештајну службу (ОСС). Било је планирано његово пребацивање у Југославију, у штаб Драже Михаиловића, али пошто се Стеван изјаснио као комуниста, избачен је из обавештајне службе.

Касније је пребачен у 101. америчку ваздухопловну дивизију, у којој је био један од најбољих редова. Учествовао је у савезничком искрцавању у Нормандији, јуна 1944. године. Сам Двајт Ајзенхауер му је дозволио да се почетком 1945. године пребаци у Југословенску армију.

Радио је као обавештајац за Удбу 1947. године за време грађанског рата у Грчкој.[1]

После рата је био новинар у „Борби“, а потом извесно време уредник у „Политици“ и ТАНЈУГ-у.

Од 1950. до 1957. године био је директор Института за нуклеарна истраживања у Београду и Института „Руђер Бошковић“ у Загребу. Заједно са Павлом Савићем радио је на југословенском нуклеарном програму.

Године 1961. Стеван је напустио ФНРЈ и отишао у Шведску, где на Лунд универзитету формирао, прву у свету, катедру за обавештајну делатност у друштву и привреди.

Почетком деведесетих година отворено је критиковао политику Слободана Милошевића и српску националну елиту, доводећи их у везу са идејом Велике Србије. Почетком 2003. године послао је отворено писмо премијеру Зорану Ђинђићу, у коме је предлагао да се распусти и потпуно реорганизује САНУ, јер се „не бави развитком креативне моћи српског народа у науци, технологији, у изумима и иновацијама“.[2]

Женио се три пута и имао четворо деце.[3]

Умро је 13. јуна 2004. године, у 93. години, у Дубровнику, у коме је провео последње године живота.

Извори[уреди]