Руђер Бошковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Руђер Бошковић
Detail of portrait of Ruđer Bošković commissioned from Vlaho Bukovac by Mihajlo Pupin to give to the National Museum in Belgrade (post-1919).JPG
Влахо Буковац: Руђер Бошковић (уље на платну после 1919.) Народни музеј у Београду
Датум рођења (1711-05-18)18. мај 1711.
Место рођења Дубровник
Дубровачка република
Датум смрти 13. фебруар 1787.(1787-02-13) (75 год.)
Место смрти Милано
Кнежевина Милано, Свето римско царство
Поље физика, астрономија, оптика, поезија, дипломатија, архитектура
Школа Колегијум Романум, Рим (Collegium Romanum)
Институција Колегијум Романум, Рим; Опсерваторија у Брери, Милано
Познат по Теорија међумолекулских сила (Теорија природне философије)
40 научних дела у 40-годишњој каријери

Руђер Јосип Бошковић (Дубровник, 18. мај 1711. — Милано, 13. фебруар 1787.) био је дубровачки филозоф, астроном, математичар, физичар, песник и дипломата српског порекла.[1][2][3] Један је од најзначајнијих научника свога времена. Уврштен је међу 100 најзнаменитијих Срба свих времена. Био је професор универзитета, оснивач Миланске опсерваторије и директор Оптичког института Француске морнарице.

Био је универзалан стваралац: филозоф, математичар, астроном, физичар, инжењер, педагог, геолог, архитекта, археолог, конструктор, оптичар, дипломата, путописац, професор, исусовац, најбољи песник на латинском језику осамнаестог века и преводилац-полиглота.[4]

Биографија[уреди]

Philosophiae naturalis theoria, 1758

Рођен је 18. маја 1711. године као седмо дете трговца Николе Бошковића (Србина[5] из Орахова код Требиња у Херцеговини) и мајке Павле (италијанског порекла, из породице Бара Бетере, познатог дубровачког песника). Његов брат је био Бартоломеј Баро Бошковић. Цео радни век провео је у туђини, где је стекао и светску славу, а само једном свратио у свој завичајни Дубровник, 1747. године.

Гимназију је завршио у Дубровнику у Језуитском заводу. Са 15 године 1725. ступа у Језуитски ред и одлази у Рим. Стекао је врло високо образовање, мукотрпно се пењући језуитском хијерархијом. Студирао је две године реторику и поезију, затим три године филозофију и математику, да образовање окончао након пет година теологије.[6]

Каријера[уреди]

Свештеник је постао 1744. године и одмах ступио на катедру за математику Колегијума у Риму. Треба знати да је он још као студент теолошке науке започео праксу, радећи као учитељ на нижим разредима исте установе. У Риму остаје као предавач до 1759. године, када напушта Рим. Он је годину дана раније схватио да је језуитски ред у кризи и да мора негде да се склони. Борави 1760. године у Паризу, а затим у Лондон. После кратког боравка и истраживања у Цариграду 1761. године враћа се у Италију 1763. године. Након једногодишњег бављења у Риму, постаје 1764. године професор математике на Универзитету у Павији. Између 1765-1772. године живи у Милану где оснива Миланску опсерваторију, и постаје њен први директор.[7] Када је укинут језуитски ред остаје обични свештеник и сели се 1773. године у Париз. Као шеф маринске оптике на париској Сорбони и француски поданик проводи осам година. Одатле креће 1782. године последњи пут у Италију, да би се 1785. године скрасио у Милану, где притиснут умором и душевном слабошћу, али и последицама "дуготрајне грознице" (коју је стекао на обали Мале Азије када је својевремено кренуо у Цариград) окончава свој живот.

Своје отаџбинско порекло никада није крио – остао је Словинац, како су се тада називали Јужни Словени.[8] Умро је у вили Босии у Милану, помраченог ума и заборављен од свих, осим оданог секретара Тамањина.[9] На миланском гробљу је и сахрањен 13. фебруара 1787. године, а срце му је пренето у завичај.

Српски студенти у Паризу основали су 1917. године Књижевно друштво "Руђер Бошковић".[10]

Анђео по чистоти живота, а демон у математици[11][уреди]

Руђер је као угледни математичар, професор и научник позиван је да решаве неке проблеме свог времена. Тако је 1742. године уврштен у трочлану комисију која је утврђивала узроке пукотине на великој куполи ватиканске цркве Св. Петра. Тражено је другом приликом његово стручно мишљење у вези каналисања реке Тибар.[12] Папа га опет ангажује 1750. године, сада да измери дужину мередијанског степена у папиној држави. Године 1756. га је ангажовао аустријски цар Франц I да пресуди у спору око река и пловидбе између града Луке и Тоскане. У Бечу је у то време за царицу Марију Терезију, помагао око поправки на згради Дворске библиотеке.

Од 1736. године, редовно објављује годишње по неколико стручних расправа. Спада је ред тада најплоднијих научника, када је реш о писању. Објавио је 70 радова, од којих највише су то они из математике (19), астрономије (15) и физике (28), а остало су дела поетска, атрономска или путописна.[13] У зрелом добу он је надалеко познат и признат; јавља се као члан више Академија - лондонске, париске, римске.

Написао је дело "Путопис од Цариграда до Пољске", која се односи на једно његово научно путовање. Он се 1762. године као члан енглеског научног Краљевског друштва упутио том трасом, да би на терену посматрао "пролаз Венере испред сунчевог диска".[14] Кренуо је за Петроград, али због слабог здравља није стигао даље од Пољске. Путопис је први пут објављен на италијанском језику 1784. године.

Руђер Бошковић је, између осталог, творац и јединственог закона силе, претпостављајући да постоји не само привлачење (Њутнов закон) него и одбијање у наизменичном мењању на малим растојањима међу телима. Сматрао је да је елементарна честица без димензија извор силе, а време и простор је, насупрот Њутну сматрао релативним, па се с правом може назвати претечом Алберта Ајнштајна. Пронашао је два геометријска метода за одређивање елемената Сунчеве ротације на основу посматрања положаја три тијела, затим је израчунао димензије и спљоштеност Земље. Открио је геометријски модел израчунавања путања комета.

У геологији је значајан јер је писао о компензацији маса унутар гора и тако поставио темеље каснијем развоју теорије изостазије. Регионалне поремећаје силе теже тумачио је разликом у густини горњих и доњих делова Земљине коре.

У домену класичне физике, формулисао је јединствени закон свих сила. Претпоставио је постојање, не само привлачних, него и одбојних сила. Својим идејама о релативности простора и времена је био претеча Ајнштајнове теорије релативности.

Објавио је велики број радова из сферне тригонометрије и статистичких метода у физици: Theoria philosophiae naturalis redakta ad unicam legem virium in natura existentium, Opera partinentia ad opticam et astronomia, Elementorum universae matheseos, О морској плими, Теорија конусних пресека, Елементи математике итд.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Порекло Руђера Бошковића
  2. ^ O'Malley, John W. (2006): The Jesuits II: Cultures, Sciences, and the Arts, 1540-1773, str. 742, University of Toronto Press, ISBN 978-0-8020-3861-6
  3. ^ Park, David (1990): The how and the why: An Essay on the Origins and Development of Physical Theory, str. 200, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-02508-7
  4. ^ Энциклопедия для детей (астрономия). Москва: Аванта+. 1998. ISBN 978-5-89501-016-7. 
  5. ^ "Дело", Београд 1911.
  6. ^ Бранислав Петронијевић: "Чланци и студије", Панчево 1920.
  7. ^ "Дело", Београд 1911.
  8. ^ "Политика", Београд 17. маја 1937. године
  9. ^ "Време", Београд 16. мај 1937.
  10. ^ "Време", Београд 1. децембар 1925.
  11. ^ "Срђ", Дубровник 31. јануар 1908.
  12. ^ Бранислав Петронијевић, наведено дело
  13. ^ "Нова искра", Београд 1899.
  14. ^ "Политика", Београд 1937. године

Литература[уреди]

  • Энциклопедия для детей (астрономия). Москва: Аванта+. 1998. ISBN 978-5-89501-016-7. 
  • Theoria Philosophiae Naturalis

Спољашње везе[уреди]