Павле Савић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ПАВЛЕ САВИЋ
Pavle savic.jpg
Павле Савић
Датум рођења (1909-01-10)10. јануар 1909.
Место рођења Солун
Османско царство
Датум смрти 30. мај 1994.(1994-05-30) (85 год.)
Место смрти Београд
Србија, СРЈ
Супруга Бранка Савић
Професија научник (физичар и хемичар)
Члан КПЈ од 1939.
председник САНУ
Период 19711981.
Претходник Велибор Глигорић
Наследник Душан Каназир
Одликовања
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Партизанска споменица 1941.

Павле Савић (Солун , 10. јануар 1909Београд , 30. мај 1994) је био српски физичар и хемичар, који је светски реноме стекао када је са Иреном Жолио Кири 1937. и 1938. у Паризу открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. То доводи Ота Хана и Фрица Штрасмана до открића нуклеарне фисије-цепања урановог језгра. Са Иреном Жолио био је предложен за Нобелову награду, али је њу добио само Хан. Од 1947. је руководио изградњом Нуклеарног института у Винчи и до 1960. био директор Института. Павле Савић се као први директор сматра оснивачем Института „Винча“, који је тада зван Институт „Борис Кидрич“. Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Беоргаду, данас Факултета за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности.

Биографија[уреди]

Савић је рођен у 10. јануара 1909. у Солуну, који је тада био део Османског царства. Дипломирао је физичку хемију на Природно-математичком факултету Универзитета у Београду 1932. Након дипломирања, због личних сукоба са једним професором, није остао на Катедри за физичку хемију, већ као одличан студент изабран за асистента на катедри за физику на Медицинском факултету, код професора Драгољуба К. Јовановића, некадашњег сарадника Марије Кири. Савић је са професором Јовановићем је објавио свој први научни рад о калориметријском мерењу апсорпције гама-зрачења радијума.

Захваљујући професору Јовановићу, Савић је 1935. добио шестомесечну стипендију француске владе за научно усавршавање на познатом Институту за радијум, чији је оснивач била Марија Кири. По доласку је закључено да му недостаје велик део основних знања које није стекао на Београдском универзитету, као што су откриће вештачке радиоактивности, неутрона и позитрона, што је све успео да брзо надокнади.

Павле Савић

Маријина кћерка Ирена Жолио-Кири је предложила Савићу да ради са њом на проблему порекла радиоактивности које настају неутронским озрачењем урана, које је годину дана пре тога запазио италијански физичар Енрико Ферми са сарадницима. Савићева шестомесечна стипендија се на крају протегла на скоро пет година. По дотадашњим знањима, требало је да буду створени на Земљи непостојећи трансурански елементи, атомских бројева 93 и 94, који би на основу Мендељејевљеве периодне таблице елемената требало да буду слични ренијуму односно осмијуму. Међу познатим створеним радиоактивностима, откривена је дотад непозната, с временом полураспада од 3,5 сата, названу R3.5h, која је због свог продорнијег зрачења могла да се мери, а да остале не сметају. Изгледало је да се R3.5h понаша слично актинијуму (атомски број 89), али је током истраживања нађено да ова радиоактивност по својим хемијским особинама готово потпуно одговара хомологу актинијума, елементу лантану, који је за 35 места испод урана.

Овај је резултат објављен септембра 1938. године. Једна немачка група која се бавила истим проблемом и коју је у Берлину водио Ото Хан, реномирани радиохемичар је написао писмо нобеловцу Фредерику Жолиоу, Иренином супругу, где га моли да наговори ауторе да демантују ове „немогуће и погрешне резултате“, јер ће у супротном „бити принуђен да их оповргне, а то би му било непријатно“. Аутори своје резултате нису демантовали. У покушају да резултате оповргне, Хан и његов сарадник Штрасман морали су јануара 1939. признати да су они исправни и да је радиоактивност од 3,5 сата стварно један изотоп лантана. Поред овога установили су да једна друга радиоактивност у потпуности припада суседном елементу баријуму .[1] Ово је било откриће нуклеарне реакције која је убрзо добила назив фисија.

Јануара 1939. Савић је покушао да експериментално провери да ли се распадом урана поред баријума (атомски број 56) добија племенити гас криптон (атомски број 36). Експериментом је показао да се приликом неутронског озрачивања урана, заиста ослобађа гасовит радиоактивни производ с временом полураспада од 20 минута.

Очекивало се да ће Ирена Жолио-Кири и Савић добити Нобелову награду, али је избио Други светски рат па неколико година награда није додељивана. Награда за откриће фисије додељена је тек 1944. године, али је припала само Оту Хану, који је доказао њихову претпоставку да је радиоактивност потицала од лантана.

Савић је почетком 1939. у Институту учествовао и у мерењу неутронског ефикасног пресека за фисију урана, што је касније постала основа за прорачун ланчаних реакција у нуклеарним реакторима и нуклеарном оружју.

Након почетка Другог светског рата, Французи су Савића као странца протерали из земље и поред тога што се био пријавио као добровољац за фронт. Вратио се у Београд на Медицински факултет, где је постао професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Факултета.

Левичарском студентском покрету приступио је средином тридесетих година, а члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године. Поред разних партијских задатака, по Титовом налогу инсталирао је, уочи рата, радио-станицу за везу са Москвом, али је зграда у којој се налазила радио-станица порушена приликом бомбардовања Београда, 6. априла 1941. године. Касније је инсталирао нову радио-станицу, која је била прва у партизанима.

У Народноослободилачкој борби учествује, заједно са супругом Бранком, од 1941. године. У току рата је био руководилац за шифру Врховног штаба НОВ и ПОЈ, потпредседник АВНОЈ-а и члан Војне мисије НОВЈ у Москви. Током рата, као илегалка је погинула његова сестра Слободанка Данка Савић.

После ослобођења се налазио на разним одговорним дужностима. Био је председник Привредног савета Србије, члан Савета федерације и др. Носилац је Партизанске споменице 1941.

Био је један од првих предлагача идеје о изградњи Института за нуклеарне науке у Винчи. Био је директор Института за нуклеарне науке „Борис Кидрич“ од 1960. до 1966. године.

Био је председник Српске академије наука и уметности од 1971. до 1981. Био је активан скоро до краја живота. Последњи научни рад је објавио неколико месеци пре смрти, у 85. години. Умро је у Београду 1994.

Павле Савић такође је био значајан у истраживањима у области биологије. То најбоље показује текст Душана Каназира:[2]

„Више пута сам јавно изјављивао: да није било пасионираног, маштовитог, интуитивног истраживача, мислиоца, хуманисте и револуционара академика Савића, да би у СР Србији, а можда и шире, развој савремене биологије био много спорији, и да до развоја неких савремених дисциплина у биологији вероватно не би ни дошло.

У ратом опустошеној, тек ослобођеној земљи притиснутој многобројним економским проблемима, било је очигледно да само брз развој науке и технологије може осигурати бржи материјални и духовни развој земље и ојачати њену политичку самосталност. У то доба у СР Србији и Београду није било већих истраживачких институција у области биологије и других природних наука, нити је наслеђе у домену природних наука било богато. Биологија је била класична, дескриптивна и сведена углавном на систематике, на класичну зоологију и ботанику. Заостајало се баш у оним дисциплинама у биологији које би требало да омогуће боље упознавање природе живе материје, молекулску суштину живота. У тешким условима обнове земље приоритетни задатак је био убрзати развој науке и што брже створити компетентан стручни кадар.

Тада у нашу науку ступа човек који је својим истраживачким радом продро дубоко у суштину структуре материје, а својим резултатима допринео бржем улажењу савременог човечанства у нову еру нуклеарне енергије – Павле Савић. Било му је јасно да ондашња дескриптивна биологија није била у стању да да одговоре на суштинска питања, и да у доба експлозивног развоја физике и хемије, у биологији заостајемо. Савић је као директор Института за испитивање структуре материје, донео одлуку да, и поред свих отпора на Природно-математичком факултету, почетком 1949. године оснује Биолошку лабораторију у Институту. То је био необично значајан потез будући да се у Србији у то време није улагало у развој биологије. Основни задатак новоосноване биолошке лабораторије био је да развија и примењује методу изотопа у изучавању биохемијских процеса и да изучава дејство зрачења на жива бића.

Други значајан потез и успех академика Савића је био тај што је успео да убеди у то време два најзначајнија научника у области биологије др Петра Мартиновића и др Душана Замуровића да са својим сарадницима пређу из Новог Сада у Винчу и да својим знањем помогну да се Биолошка лабораторија консолидује. У Биолошкој лабораторији у Винчи у периоду од 1950-1955 основала су се 3 нова одељења и убрзо је лабораторија постала центар за нове методе и идеје, па је интензивно утицала на даљи развој биомедицинских наука у Београду и у земљи, а у њој су школовани и многобројни кадрови наши и инострани.”

Референце[уреди]

  1. O. Hahn und F. Strassmann, Naturwissenschaften, 27, 11-15, (1939)
  2. Гарашанин Милутин Зборник у част Павла Савића поводом седамдесетогодишњице рођења, САНУ, Београд 1980.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Велибор Глигорић
Председник Српске академије наука и уметности
19711981
Наследник:
Душан Каназир