Зоран Ђинђић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Зоран Ђинђић
Zoran Đinđić, Davos.jpg
Зоран Ђинђић
Биографија
Датум рођења (1952-08-01)1. август 1952.
Место рођења Босански Шамац
 ФНР Југославија
Датум смрти 12. март 2003.(2003-03-12) (50 год.)
Место смрти Београд
 Србија и Црна Гора
Религија православна
Супружник Ружица Ђинђић
Професија доктор филозофије
Универзитет Универзитет у Београду
Политичка
партија
Демократска странка (1990-2003)
Потпис Zoran Djindjic signature.svg
25. јануар 2001. — 12. март 2003.
Избори 2000.
Председник Милан Милутиновић
Наташа Мићић
Претходник Миломир Минић
Наследник Небојша Човић (в. д.)
Жарко Кораћ (в. д.)
Зоран Живковић
21. фебруар 1997. — 30. септембар 1997.
Претходник Небојша Човић
Наследник Војислав Михаиловић

Vlada Srbije logo.png
Амблем Владе Србије
Flag of Belgrade.svg
Грб Градоначелника Београда

Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952Београд, 12. март 2003) био је српски политичар, филозоф, доктор филозофије, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и Председник Владе Републике Србије (2001—2003).

Ђинђић је био један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, чији је председник постао 1994. године.[1] Током 1990-их био је један од лидера опозиције режиму Слободана Милошевића, a 2001.[1] постао је премијер Србије након свргавања Милошевића 5. октобра 2000. Као премијер залагао се за продемократске реформе и приступање Србије Европској унији.[2] Убијен је у атентату од стране Звездана Јовановића, бившег припадника Јединице за специјалне операције уз подршку организоване криминалне групе у Србији, познатије као Земунски клан.[3][4][5]

Биографија[уреди]

Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу, где је и завршио основну школу. Матурирао је у Деветој гимназији у Београду, након што је његов отац, као официр ЈНА прекомандован у Београд.

Студије[уреди]

Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије.[6] Још током студентских дана се заинтересовао за политику, а за себе је тада говорио да је „леви анархиста“.[7] Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

С групом истомишљеника, Ђинђић је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организовали су студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.[8] Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори су, укључујући и Ђинђића, ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.[8]

Након што је осуђен од стране комунистичког режима и преко партијских медија због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић је емигрирао у Западну Немачку, захваљујући интервенцији бившег канцелара Немачке Вилија Бранта, који је убедио власти да пусте Ђинђића у Немачку уместо да издржава казну у Југославији. Наставио је студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту.[9] За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер.[10] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на СР Југославију.

Године 1979. је докторирао на универзитету у Констанцу на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.[11]

Професор[уреди]

Године 1989, Ђинђић се вратио у Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.[12] Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.

Политичко деловање[уреди]

Зоран Ђинђић је заједно са другим српским дисидентима обновио рад Демократске странке. Постао је председник извршног одбора странке 1990. године и изабран је у Народну скупштину Републике Србије. Године 1994. је постао председник Демократске странке. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

После судског спора са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. године осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије је 9. јула 1998. године преиначио ову пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.[13]

Након низа масовних протеста и демонстрација због крађе на локалним изборима 1996, приликом којих је врло често долазило до прекомерне употребе силе од стране полиције, а због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Милошевићев режим је, делимично под притиском унутршњег незадовољства, а делимично међународног фактора, попустио. Ђинђић је 21. фебруара 1997. године изабран за председника Скупштине града Београда као први посткомунистички градоначелник тог града још од краја Другог светског рата. Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове дотадашњег коалиционог партнера.[14] Уједињени само око заједничког политичког непријатеља Коалиција Заједно, са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић, распала се само четири месеца након своје победе.

НАТО бомбардовање[уреди]

Након убиства издавача и новинара Славка Ћурувије на Ускрс током НАТО бомбардовања СР Југославије, Ђинђић се, ради сопствене сигурности, привремено склонио у Црну Гору да би касније отишао у иностранство, наводно јер је био следећи на списку атентата Милошевићеве Службе државне безбедности. У септембру 1999. године, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм.[15] Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност, а потом је и установљено да је било монтирано.

Избори 2000.[уреди]

Зоран Ђинђић и Владимир Путин у Београду 16-17. јуна 2001. године

Зоран Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра који су довеле до збацивања Милошевића са власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије, коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Постао је премијер Србије 25. јануара 2001. године.[16] Током Петооктобарских демонстрација, Ђинђић је наводно преговарао са Милорадом Улемеком, командантом Јединице за специјалне операције. Након тога, Црвене беретке нису интервенисале да зауставе немире и спасу Милошевића, a заузврат им је нова влада оставила већину њихових привилегија и није их прогонила, нити чак дубље задирала у њихове животе и њихову прошлост.

Након бројних инцидената у априлу 2001. године, Милорад Улемек је под притиском власти на свој захтев смењен са места команданта ЈСО.

Године 2001. Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Хашком трибуналу.[17] Многи сматрају да је управо та одлука о изручењу Милошевића [18] Хагу била кључна за каснији атентат на Ђинђића. Касније, Ђинђић је рекао да је разочаран одуговлачењем суђења Милошевићу и оценио то као "скупи циркус", и да "Хашки трибунал дозвољава Милошевићу да користи своју демагогију и води суђење".

Средином 2001. године, у доба Ђинђићевог управљања Владом Србије, та Влада је потписала уговор са Мајкрософтом поводом саветодавних услуга и стручних разматрања на име владине електронске иницијативе.[19]

Августа 2001. убијен је бивши официр Службе државне безбедности Момир Гавриловић, неколико сати након састанка са Коштуницом у његовом кабинету. Коштуница је тврдио да је Гавриловић убијен јер је поседовао доказе о повезаности појединих чланова владе из Ђинђићеве Демократске странке са организованим криминалом. Ово је проузроковало да Коштуница и његова Демократска странка Србије са својих 45 народних посланика напусте Ђинђићеву владу и владајућу коалицију око ДОС-а. Ђинђић је намеравао да избаци посланике ДСС-а из парламента одузимањем посланичких мандата. У међувремену, Коштуница и његова странка су отворено оптуживали Ђинђића за организовани криминал.[20][21] Двојица министара из Коштуничине странке (Александар Правдић и Обрен Јоксимовић) поднели су оставке и напустили Ђинђићеву владу.[20]

У новембру 2001. је дошло до побуне ЈСО против Ђинђићеве владе, током које су припадници ЈСО, предвођени Милорадом Улемеком Легијом, блокирали ауто-пут код Врбаса и Сава центра. Наводни повод било је хапшење хашких оптуженика браће Предрага и Ненада Бановића, а незванично се тврдило да је Улемек желео да избегне евентуално хапшење приликом сведочења на суђењу за атентат на Ибарској магистрали, које је било заказано за 12. новембар. Коштуница је подржао побуну ЈСО.

Дана 24. јуна 2002. године, Коштуница је неочекивано сменио са места начелника генералштаба генерала Небојшу Павковића, иако је раније одбијао да га смени. Ђинђић и НАТО су дуго тражили Павковићеву смену, а Павковић је оптужио Коштуницу да је подлегао „недемократским притисцима” и да је смењен јер је одбијао да Војска Југославије учествује у „прљавој кампањи” председништва Југославије против Ђинђића, међу којима је било наводно прислушкивање Ђинђићеве владе.[22]

Ђинђић је био добро прихваћен од стране западних држава.[23] Његови састанци са тада водећим личностима западних земаља Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и другима, снажно су указивали да Запад подржава његову политику. Имао је непрекидне несугласице са бившим коалиционим партнером, тадашњим Председником СР Југославије Војиславом Коштуницом, који је био његов највећи политички супарник. Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се охладили због Ђукановићевих сепаратистичких тежњи за независном државом Црном Гором.

Почетком 2003. године, Ђинђић је покренуо широку дипломатску кампању за решење статуса Косова.[24]

Атентат[уреди]

Ђинђић је убијен у Београду на степеништу зграде седишта Владе Србије 12. марта 2003. године у 12:23. Погођен је једном у груди, метком који је пробио његово срце и убио га скоро тренутно. Брзо је одведен у болницу где је примењен одговарајући поступак, али је његова смрт, ипак, проглашена један час касније. Према званичном Владином саопштењу, Ђинђић није био при свести након доласка у болницу. Његов припадник обезбеђења је такође био тешко рањен у стомак од другог хица.

Оба метка је, снајпером, са 130 метара удаљености, испалио полицијски подофицир Звездан Јовановић, припадник Црвених беретки, са прозора зграде Завода за фотограметрију. Јовановић је касније правоснажно осуђен на 40 година затвора због убиства Зорана Ђинђића.

Убиству тадашњег председника Владе је претходило неколико ранијих неуспелих покушаја атентата. Најпознатији неуспели атентат изведен је ујутро 21. фебруара 2003. године, када је Дејан Миленковић Багзи, члан Земунског клана, возећи камионет ауто-путем, код Београдске арене, покушао да заустави аутомобил у којем је био премијер, док су у заседи поред ауто-пута, наоружани минобацачима и аутоматским пушкама, чекала четворица атентатора. Ипак, Ђинђић је, захваљујући деловању обезбеђења, избегао озбиљне повреде и преживео покушај убиства.

„Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.”

— О неуспелом атентату на њега, Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности 24. фебруар 2003. године.

Сматра се да је Ђинђић стекао много непријатеља због своје окренутости ка Западу, реформске економске политике, хапшења Слободана Милошевића и његовог изручења Хашком суду и покушаја расформирања Јединице за специјалне операције. По пресуди суда, Милорад Улемек Легија је наредио Звездану Јовановићу да убије Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на 40 година затвора за кривична дела која укључују убиство и покушај убиства.

Ванредно стање[уреди]

Ђинђићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности Председника Србије, прогласила је ванредно стање одмах након убиства. Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003, Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.

Ђинђић је био ожењен Ружицом и имао је двоје деце, кћерку Јовану и сина Луку, који су у време атентата били малолетни. Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. године пратио је велики број грађана и страних делегација какав је последњи пут виђен на сахрани Јосипа Броза Тита.

Учесници атентата на Ђинђића су редом хапшени или су се сами предавали, закључно са главним организатором реализације убиства Милорадом Улемеком Легијом, који се после неколико година бекства предао надлежним органима. Већина њих су приведени одмах након атентата, у марту и априлу 2003. године у полицијској акцији "Сабља".

Библиографија[уреди]

Потпуна Ђинђићева библиографија налази се на страници Фонда др Зоран Ђинђић.[25] Зоран Ђинђић је био писац у области филозофије друштва и политичке филозофије, али и политикологије и социолошке теорије. Такође је написао неколико социолошких студија у којима се бавио питањима југословенског друштва.

Фото галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Democratic Party official site: Dr Zoran Đinđić (1952-2003) Archived 20090615115002 at www.ds.org.rs Error: unknown archive URL (на језику: српски)
  2. ^ Silber, Laura (14. 3. 2003). „Serbia Loses More Than a Leader”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  3. ^ presuda
  4. ^ Erlanger, Steven (16. 3. 2003). „The World: Murder in Belgrade; Did Serbia's Leader Do the West's Bidding Too Well?”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  5. ^ „2 Suspects in Murder Of Serbian Premier Are Killed by Police”. New York Times. 28. 3. 2003. Приступљено 15. 1. 2010. 
  6. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  7. ^ „Danas.rs greška”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  8. 8,0 8,1 „Danas.rs Зоран Ђинђић”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  9. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića Ђинђић одлази у Немачку”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  10. ^ „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла”. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2009. Приступљено 26. 4. 2011. 
  11. ^ „WMarx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  12. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića”. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2011. Приступљено 26. 4. 2011. 
  13. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  14. ^ „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  15. ^ „2004 TDT5 Evaluation Topics”. Архивирано из оригинала на датум 30. 1. 2007. Приступљено 26. 4. 2011. 
  16. ^ „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  17. ^ „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  18. ^ одлука о изручењу Милошевића
  19. ^ Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives. Архивирано из оригинала на датум 3. 1. 2008. Приступљено 26. 4. 2011. 
  20. 20,0 20,1 Bideleux & Jeffries (2007). стр. 288.
  21. ^ Antiwar.com: GO FOR IT, KOSTUNICA! Archived 21 October 2016[Date mismatch] at the Wayback Machine.
  22. ^ Bideleux & Jeffries (2007). стр. 296.
  23. ^ „Kontakt SAD tri godine”. Приступљено 13. 1. 2012. 
  24. ^ Bilbija, Đ.; Ognjanović, R. (6. 3. 2003). „SRBIJA NIJE ŽETON ZA PLAĆANJE DUGOVA”. novosti.rs. Приступљено 15. 2. 2017. 
  25. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića”. Архивирано из оригинала на датум 25. 10. 2011. Приступљено 26. 4. 2011. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Небојша Човић
Председник Скупштине града Београда
21.2.1997 - 30.9.1997.
Наследник:
Војислав Михаиловић


Претходник:
Драгољуб Мићуновић
Председник Демократске странке
25.1.1994 - 12.3.2003.

(преминуо на дужности)

Наследник:
Борис Тадић