Зоран Ђинђић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зоран Ђинђић
Zoran Đinđić, Davos.jpg
Зоран Ђинђић
Биографија
Датум рођења (1952-08-01)1. август 1952.
Место рођења Босански Шамац
ФНРЈ
Датум смрти 12. март 2003.(2003-03-12) (50 год.)
Место смрти Београд
Србија и Црна Гора
Држављанство  Србија и Црна Гора
Религија православна
Супружник Ружица Ђинђић
Професија доктор филозофије
Универзитет Универзитет у Београду
Политичка
партија
Демократска странка (1990-2003)
Потпис Zoran Djindjic signature.svg
25. јануар 2001. — 12. март 2003.
Избори 2000.
Претходник Миломир Минић
Наследник Небојша Човић (в. д.)
Жарко Кораћ (в. д.)
Зоран Живковић
21. фебруар 1997. — 30. септембар 1997.
Претходник Небојша Човић
Наследник Војислав Михаиловић

Vlada Srbije logo.png
Амблем Владе Србије
Flag of Belgrade.svg
Грб Градоначелника Београда

Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952Београд, 12. март 2003) био је српски политичар, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, на кога је извршен атентат од стране криминалне, квазидржавне формације "Црвене беретке" уз свеобухватну подршку тада најопасније криминалне групе у Србији познатије као "Земунски клан".[1]

Дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003).

Биографија[уреди]

Ђинђић је рођен у скромним условима у Босанском Шамцу где је и завршио основну школу. Матурирао је у Деветој гимназији у Београду, након што је његов отац Драгомир, као официр ЈНА прекомандован у Београд.

Студије[уреди]

Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије.[2] Још током студентских дана се заинтересовао за политику, а за себе је тада говорио да је „леви анархиста“.[3] Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

С групом истомишљеника Зоран је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организују студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.[4] Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори, укључујући и Ђинђића, су ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.[4]

Након сукоба са комунистичким режимом због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић одлази у Немачку, где наставља студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту.[5] За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер.[6] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на СР Југославију.

Године 1979. је докторирао на универзитету у Констанцу на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.[7]

Професор[уреди]

Године 1989, Ђинђић се вратио у Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.[8] Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.

Политичко деловање[уреди]

Зоран Ђинђић је заједно са другим српским дисидентима обновио рад Демократске странке и тиме поново успоставио страначки плурализам у Србији после пола века монизма. Постао је председник извршног одбора странке 1990. године и изабран је у Народну скупштину Републике Србије. Године 1994. је постао председник Демократске странке. Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

После судског спора са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. године осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије је 9. јула 1998. године преиначио ову пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.[9]

Са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић створио је коалицију "Заједно", која се услед деловања безбедносних служби, одних Mилошевићевоm режиму, распала само четири месеца након своје победе. Након низа масовних протеста у организацији коалиције "Заједно", приликом којих је врло често долазило до прекоерне употребе силе органа реда, а због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Милошевићев режим је, делимично под притиском унутршњег незадовољства, а делимично међународног фактора попустио. Ђинђић је 21. фебруара 1997. године изабран за председника Скупштине града Београда. Ђинђић је смењен са места председника Скупштине Београда гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове дотадашњег колиционог партнера.[10]

НАТО бомбардовање[уреди]

Након убиства издавача и новинара Славка Ћурувије на Ускрс током НАТО бомбардовања СР Југославије, Зоран Ђинђић се услед очигледне претње по физички интегритет себе и своје породице у тренуцима када је у условима ванредног стања режим Милошевић-Марковић самовољно одлучивао о животу и смрти грађана Србије, привремено склонио у Црну Гору, да би касније отишао у иностранство. У септембру 1999. године, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм.[11] Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био услед одмазде режима оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби прем да је било затворено за јавност, никада није завршено јер су у земљи наступиле домократке промене,

Избори 2000.[уреди]

Зоран Ђинђић и Владимир Путин у Београду 16-17. јуна 2001. године

Зоран Ђинђић је играо важну улогу у председничким изборима Савезне Републике Југославије септембра 2000. и демонстрацијама 5. октобра који су довели до збацивања Милошевићеве власти, а онда је водио широку Демократску опозицију Србије коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Постао је премијер Србије 25. јануара 2001. године.[12]

Године 2001. Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Међународном суду за ратне злочине у Хагу.[13] Та у новијој историји Србије незапамћено храбра одлука отворила је пут даљем напретку земље ка Европској унији и општој демократизацији друштва уз практично афирмисање начела једнакости пред законом и принципа одговорности. Многи сматрају да је управо та одлука о изручењу Милошевића [14] Хагу била кључна за каснији атентат на Ђинђића.

Ђинђић пре свега као научник и политичар био добро прихваћен од стране западних држава.[15] Његови састанци са тада водећим личностима најразвијених земаља света Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и другима су недвосмислено указивали да Запад подржава његову политику. Имао је непрекидне несугласице са бившим савезником, а у то време већ гласним заговорнком повратка на старо, тадашњим Председником СР Југославије Војиславом Коштуницом, који је био његов најопаснији политички супарник у Србији.До данашњих дана, прем да за то не постоје јасни докази, остаје сенка сумње на улогу Војислава Коштунице и његових сарадника у атентату на Зорана Ђинђића. Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се охладили због Ђукановићевих тежњи за независном државом Црном Гором.

Средином 2001. године, у доба Ђинђићевог управљања Владом Србије, та Влада је потписала уговор са Мајкрософтом поводом саветодавних услуга и стручних разматрања на име тзв. владине електронске иницијативе.[16]

Атентат[уреди]

Ђинђић је убијен у Београду на степеништу зграде седишта Владе Србије 12. марта 2003. године у 12:23. Погођен је једном у груди, метком који је пробио његово срце и убио га скоро тренутно. Брзо је одведен у болницу где је примењен одговарајући поступак, али је његова смрт, ипак, проглашена један час касније. Према званичном Владином саопштењу, Ђинђић није био при свести након доласка у болницу. Његов телохранитељ Милан Веруовић је такође био тешко рањен у стомак од другог хица.

Оба метка је, снајпером, са 130 метара удаљености, испалио полицијски подофицир Звездан Јовановић припадник "Црвених беретки", са прозора зграде Завода за фотограметрију. Јовановић је касније правоснажно осуђен на 40 година затвора због убиства Зорана Ђинђића .

Убиству тадашњег председника Владе је претходило неколико ранијих неуспелих покушаја атентата. Најпознатији неуспели атентат изведен је ујутро 21. фебруара 2003. године, када је Дејан Миленковић Багзи, члан тзв. Земунског клана, возећи камионет ауто-путем, код Београдске арене, покушао да заустави аутомобил у којем је био премијер, док су у заседи поред ауто-пута, наоружани минобацачима и аутоматским пушкама, чекала четворица атентатора. Ипак, Ђинђић је, захваљујући деловању обезбеђења, избегао озбиљне повреде и преживео покушај убиства.

„Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.”

— О неуспелом атентату на њега, Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности 24. фебруар 2003. године.

Сматра се да је Ђинђић стекао много непријатеља због своје окренутости ка Западу, реформске економске политике, хапшења Слободана Милошевића и његовог изручења Хашком суду и покушаја расформирања Јединице за специјалне операције. По пресуди суда, Милорад Улемек Легија је наредио Звездану Јовановићу да убије Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на 40 година затвора за кривична дела која укључују убиство и покушај убиства.

Ванредно стање[уреди]

Ђинђићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности Председника Србије, прогласила је ванредно стање одмах након убиства. Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003. Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.

Ђинђић је био ожењен Ружицом и имао је двоје деце. Кћерка Јована је рођена 1990. године, а син Лука је рођен 1993. године. Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. године пратио је незапамћен број грађана и страних делегација какав није виђен још од смрти Јосипа Броза Тита.

Учесници атентата на Ђинђића су редом хапшени или су се сами предавали закључно са главним организатором реализације убиства Милорадом Улемеком Легијом који се после неколико година бекства предао надлежним органима. Већина њих су правди приведени одмах након атентата, у марту и априлу 2003. године у ефикасној полицијској акцији "Сабља". Каснија истрага и суђење атентаторима открива запањујуће истине о профилу, животу и делу завереничке групе која је лишила живота демократски изабраног премијера и највишег органа власти у републици. Оно што је међутим да дана данашњег остало недоречено је политичка позадина атентата на др Зорана Ђинђића.

Библиографија[уреди]

Потпуна Ђинђићева библиографија налази се на страници Фонда др Зоран Ђинђић.[17] Зоран Ђинђић је био плодан писац у области филозофије друштва и политичке филозофије, али и политикологије и социолошке теорије. Такође је написао неколико социолошких студија у којима се бавио питањима југословенског друштва. За више информација погледајте списак дела Зорана Ђинђића.

Фото галерија[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Референце[уреди]

  1. presuda
  2. „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  3. „Danas.rs greška”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  4. 4,0 4,1 „Danas.rs Зоран Ђинђић”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  5. „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića Ђинђић одлази у Немачку”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  6. „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  7. „WMarx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  8. „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  9. „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  10. „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  11. „2004 TDT5 Evaluation Topics”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  12. „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  13. „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  14. одлука о изручењу Милошевића
  15. „Kontakt SAD tri godine”. Приступљено 13. 1. 2012. 
  16. Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  17. „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Небојша Човић
Председник Скупштине града Београда
21.2.1997 - 30.9.1997.
Наследник:
Војислав Михаиловић


Претходник:
Драгољуб Мићуновић
Председник Демократске странке
25.1.1994 - 12.3.2003.
(преминуо на дужности)
Наследник:
Борис Тадић