Зоран Ђинђић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Зоран Ђинђић
Zoran Đinđić, Davos.jpg
Зоран Ђинђић
Биографија
Датум рођења (1952-08-01)1. август 1952.
Место рођења Босански Шамац
 ФНР Југославија
Датум смрти 12. март 2003.(2003-03-12) (50 год.)
Место смрти Београд
 Србија и Црна Гора
Супружник Ружица Ђинђић
Професија доктор филозофије
Универзитет Универзитет у Београду
Политичка
партија
Демократска странка (1990-2003)
Потпис Zoran Djindjic signature.svg
25. јануар 2001. — 12. март 2003.
Избори 2000.
Председник Милан Милутиновић
Наташа Мићић
Претходник Миломир Минић
Наследник Небојша Човић (в. д.)
Жарко Кораћ (в. д.)
Зоран Живковић
21. фебруар 1997. — 30. септембар 1997.
Претходник Небојша Човић
Наследник Војислав Михаиловић

Vlada Srbije logo.png
Амблем Владе Србије
Flag of Belgrade.svg
Грб Градоначелника Београда

Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952Београд, 12. март 2003) био је српски политичар, филозоф, доктор филозофије, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и Председник Владе Републике Србије (2001—2003).

Ђинђић је био један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, чији је председник постао 1994. године.[1] Током 1990-их био је један од лидера опозиције режиму Слободана Милошевића, a 2001.[1] постао је премијер Србије након свргавања Милошевића 5. октобра 2000. Као премијер залагао се за продемократске реформе и приступање Србије Европској унији.[2] Убијен је у атентату од стране Звездана Јовановића, бившег припадника Јединице за специјалне операције уз подршку организоване криминалне групе у Србији, познатије као Земунски клан.[3][4][5]

Биографија[уреди]

Ђинђић је рођен у Босанском Шамцу, где је и завршио основну школу. Матурирао је у Деветој гимназији у Београду, након што је његов отац, као официр ЈНА прекомандован у Београд.

Студије[уреди]

Ђинђић је студирао филозофију на Универзитету у Београду, а паралелно је похађао и предавања из историје уметности, социологије и економије.[6] Још током студентских дана се заинтересовао за политику, а за себе је тада говорио да је „леви анархиста“.[7] Посебно интересовање је показивао за Петра Кропоткина, чија је дела преводио на српски и критичку теорију друштва, познату под називом Франкфуртска школа.

С групом истомишљеника, Ђинђић је убрзо преузео руководство Савеза студената на Филозофском факултету. Почетком јануара 1974. године, савези студената из Београда, Загреба и Љубљане, организовали су студентски скуп у Љубљани. За скуп је био припремљен „Нацрт резолуције савеза студената филозофских факултета у Београду, Љубљани и Загребу“, који је указивао на постојање кризе југословенског друштва и са радикално левих позиција критиковао тадашњу комунистичку власт.[8] Након што је словеначка полиција брутално спречила одржавање студентског скупа, организатори су, укључујући и Ђинђића, ухапшени. Ухапшени студенти су формирали штрајкачки одбор, због чега су били свакодневно нападани у штампи. Новембра 1974. године у Љубљани је одржано суђење, на коме су шесторица студената, међу којима и Зоран Ђинђић, били осуђени на по годину дана затвора. Међутим, притисак међународне јавности помогао је осуђеним студентима да избегну издржавање затворске казне.[8]

Након што је осуђен од стране комунистичког режима и преко партијских медија због покушаја организовања независног политичког покрета југословенских студената, Ђинђић је емигрирао у Западну Немачку, захваљујући интервенцији бившег канцелара Немачке Вилија Бранта, који је убедио власти да пусте Ђинђића у Немачку уместо да издржава казну у Југославији. Наставио је студије филозофије код професора Јиргена Хабермаса у Франкфурту.[9] За време боравка у Франкфурту, Ђинђић је често посећивао књижару „Карл Маркс“ у којој је у то време радио Јошка Фишер.[10] У лично пријатељство, то познанство је прерасло тек 20 година касније. Ово је постало предмет шпекулација у смислу Фишеровог ранијег пацифизма и његове касније улоге у нападима НАТО-а на СР Југославију.

Године 1979. је докторирао на универзитету у Констанцу на тези „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“ код Јиргена Хабермаса.[11]

Професор[уреди]

Године 1989, Ђинђић се вратио у СФР Југославију да би преузео професорско место на Универзитету у Новом Саду. Такође је био и виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду.[12] Аутор је више стручних есеја и књига из области филозофије, политике, економије и сл.

Политичко деловање[уреди]

Ђинђић је заједно са другим српским интелектуалцима, дисидентима и продемократским активистима основао Демократску странку, односно обновио рад предратне Демократске странке за време краљевине Југославије. Постао је председник извршног одбора странке 1990. године и изабран за посланика у Народну скупштину Републике Србије. Године 1994. је постао председник Демократске странке уместо дотадашњег Драгољуба Мићуновића.[1] Био је посланик у прва три вишестраначка сазива Народне скупштине и Већу република Скупштине СРЈ.

Нови баланс снага унутар ДС-а водио је ка сазивању ванредне скупштине странке. На ванредној скупштини одржаној 5. јануара 1994, Ђинђић је постао председник ДС-а, гурајући у страну свог политичког ментора Мићуновића, који је био принуђен да поднесе оставку када су се и локални партијски функционери окренули против њега. Неслану шалу на рачун Мићуновића изнео је Ђинђић током скупштине странке када је рекао: "Мићуновићево време је прошло... Мићуновић није Тина Тарнер па да боље звучи сада него са тридесет година".[13] У свом говору на скупштини странке када је подносио оставку, Мићуновић је огорчен и разочаран окарактерисао Ђинђићево понашање око преузимања странке као "спој макијавелизма и револуционарне технике".[14] Овом унутрашњем страначком расколу Ђинђићу је такође користило и придобијање дискретне подршке и наклности од Милошевићевих режимских медија.[13] Многим члановима ДС-а се није допао начин на који је смена власти извршена, па су то симболично назвали оцеубуство.

Ђинђић је, након што је преузео кормило ДС-а, уложио много енергије да би од онога што је понекад иронично називао "дебатни клуб" направио ефикасну и модерну политичку странку, која функционише по моделу капиталистичког предузећа.[15]

Следеће године 15. априла 1995, на редовном заседању скупштине странке, Ђинђић је поново изабран за председника странке. Мада је странка под Ђинђићевим руководством била много боље организованија, ипак је и даље је доживљавала проблеме у формулисању јасног става у вези националног питања. Ђинђићеве сопствене акције можда су добра илустрација овог наизглед конфузног седења на две столице. Ђинђић је суштински одбио да призна национално питање као стварно питање, при чему у својој књизи "Југославија као недовршена држава" ни у једном делу није поменуо Србе које живе у другим крајевима Југославије, односно ван федералних граница Србије. Истовремено одржавао је блиске и пријатељске везе са председником Републике Српске Радованом Караџићем кога је посетио у Палама, у фебруару 1994, док су америчке снаге претиле бомбардовањем српских положаја у Босни. Овакав, наизглед заокрет око националног питања, ефикасно су користили политички поритивници ДС-а и Ђинђићеви критичари широм политичког спектра. Како се Рат у Босни приводио крају потписивањем Дејтонског споразума у новембру 1995, Милошевић је уживао стабилну подршку међународне заједнице која га је прогласила за "фактор мира и стабилности на Балкану".

После судског спора са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. године Ђинђић је осуђен на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије је 9. јула 1998. године преиначио ову пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.[16]

У новембру 1996. на локалним изборима ДС је наступала као део опозиционе коалиције Заједно. Демократска странка која је у то време бројала само 7.000 чланова широм Србије придружила се коалицији Заједно противно Ђинђићевим личним жељама, који је био надгласан када се расправљало о доношењу одлуке унутар странке.[17] Након победе опозиције у кључним градовима: Београду, Новом Саду и Нишу, Милошевић је одбио да призна изборне резултате и тиме изазвао тромесечне протесте на које је изашло стотине хиљада грађана.

Након низа масовних протеста и демонстрација због крађе на локалним изборима 1996, приликом којих је врло често долазило до прекомерне употребе силе од стране полиције, а због поништених избора од стране републичке владе током 1996/97, Милошевићев режим је, делимично под притиском унутршњег незадовољства, а делимично међународног фактора, попустио. Ђинђић је 21. фебруара 1997. године изабран за председника Скупштине града Београда као први посткомунистички градоначелник тог града још од краја Другог светског рата. Свечани чин тог дана био је скидање звезде петокраке са куполе Градске супштине. Иако је скинута са заставе још у октобру 1991. године, петокрака је успела да "преживи" још шест година на градским и државним институцијама. Ђинђић је звезду петокраку лично донео и поклонио Музеју историје Југославије.[18][19][20] Ђинђић се није дуго задржао на функцији градоначелника и убрзо је смењен са места председника Скупштине Београда 30. септембра 1997. гласовима Социјалистичке партије Србије, Српске радикалне странке и Српског покрета обнове дотадашњег коалиционог партнера.[21]

Касније, исте године Ђинђић је донео чврсту одлуку да ДС бојкотује председничке и парламентарне изборе тиме разбијајући Коалицију Заједно. Уједињени само око заједничког политичког непријатеља Коалиција Заједно, са Српским покретом обнове Вука Драшковића и Грађанским савезом Србије Весне Пешић, распала се само четири месеца након своје победе.

Ђинђић и његова странка бојкотовали су председничке и парламентарне изборе 1997. године, као и остали из "демократског блока" укључујући и Војислава Коштуницу и његову Демократску странку Србије. Ово је довело до тога да социјалисти и радикали заузму већину места остављајући трећи највећи део Драшковићевом СПО-у. Како, међутим, према објављеним званичним резултатима, у том другом кругу на изборе није изашло по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, ови избори су проглашени неуспелим и изборни поступак је поновљен касније исте године

У овом случају, Војислав Шешељ је победио у другом кругу социјалисту Зорана Лилића, а када су избори поновљени, Шешељ је изгубио од социјалисте Милана Милутиновића. Ово је проузроковало да Шешељ прогласи изборну крађу и поведе протесте против владе. Предомислио се када је избила косовска криза ране 1998. године и са својим радикалима се прикључио влади као коалициони партнер. Када се и Вук Драшковић прикључуио влади, Ђинђић је остао главни опозициони лидер Милошевићевом режиму у периоду када је НАТО започео рат против СР Југославије.

НАТО бомбардовање[уреди]

Након убиства издавача и новинара Славка Ћурувије на Ускрс током НАТО бомбардовања СР Југославије, Ђинђић се, ради сопствене сигурности, привремено склонио у Црну Гору да би касније отишао у иностранство, наводно јер је био следећи на списку атентата Милошевићеве Службе државне безбедности. У септембру 1999. године, Ђинђић је проглашен за једног од најважнијих политичара на почетку 21. века у избору часописа Тајм.[22] Након повратка у земљу у јулу 1999. године, Ђинђић је био оптужен за угрожавање државне безбедности. Суђење по овој оптужби је било затворено за јавност, а потом је и установљено да је било монтирано.

Избори 2000.[уреди]

Зоран Ђинђић и Владимир Путин у Београду 16-17. јуна 2001. године

Зоран Ђинђић је играо истакнуту улогу у изборима за председника СР Југославије септембра 2000. и уличним демонстрацијама 5. октобра које су довеле до збацивања Милошевића са власти. Коштуница је био председнички кандидат, а Ђинђић је предводио широку Демократску опозицију Србије (ДОС), коју је чинило 18 странака до победе на парламентарним изборима у Србији децембра 2000. Демократска странка постала је највећа странка у оквиру ДОС-а који је освојио 64.09% гласова на парламентарним изборима у децембру тиме добијајући 176 од 250 посланичких места у Народној скупштини. Ђинђић је постао премијер Србије 25. јануара 2001. године и уједно први пост-Милошевићевски председник владе.[23] Значајну улогу током петооктобарских демонстрација одиграла је Јединица за специјалне операције (ЈСО) утолико што, након договора између Ђинђића и Милорада Улемека — команданта ЈСО-а, а упркос наређењу, није отворила ватру на демонстранте. Након бројних инцидената у априлу 2001. године, Милорад Улемек је под притиском власти на свој захтев смењен са места команданта ЈСО.

Дана 1. априла 2001. године, бивши председник Слободан Милошевић је ухапшен. Иако званична оптужница није састављена, Милошевић се сумњичио за злоупотребу службеног положаја и корупцију.[24] Након Милошевићевог хапшења, Сједињене Америчке Државе вршиле су притисак на Владу Југославије условљавајући је да уколико Милошевића не изручи Хашком трибуналу да ће изгубити финансијску помоћ ММФ-а и Светске банке.[24] Председник Војислав Коштуница противио се изручивању Милошевића наводећи да би тај чин прекршио Устав Југославије. Председник владе Зоран Ђинђић сазвао је ванредни састанак владе поводом одлуке о изручивању.[25] Милошевићеви браниоци жалили су се на процес изручивања Уставном суду Југославије. Суд је захтевао две недеље разматрања жалбе. Игноришући примедбе председника и уставног суда, Ђинђић је наредио изручивање Милошевића Хашком трибуналу. На Видовдан 28. јуна 2001. године, Милошевић је пребачен хеликоптером из Београда у америчку ваздушну базу у Тузли одакле је пребачен у Хаг.[25]

Ђинђић је одиграо кључну улогу у изручењу Слободана Милошевића Хашком трибуналу.[26] Изручивање Милошевића Хашком трибуналу изазвало је политичке немире и уличне протесте у СР Југославији. Коштуница је изручивање прогласио незаконитим и неуставним. Ђинђић је изјавио да ако влада не буде сарађивала, да ће имати негативних последица. Поред тога, влада је тврдила да слање Милошевића Хашком трибуналу није била екстрадиција јер је то институција Уједињених нација и да самим тим није страна држава.[25] Након изручивања Милошевића, СР Југославија је примила око милијарду долара финансијске помоћи.[27] Касније, Ђинђић је рекао да је разочаран одуговлачењем суђења Милошевићу и оценио то као "скупи циркус", и да "Хашки трибунал дозвољава Милошевићу да користи своју демагогију и води суђење".

Средином 2001. године, Влада Зорана Ђинђића је потписала уговор са Мајкрософтом поводом саветодавних услуга и стручних разматрања на име владине електронске иницијативе.[28]

Августа 2001. убијен је бивши официр Службе државне безбедности Момир Гавриловић, неколико сати након састанка са Коштуницом у његовом кабинету. Коштуница је тврдио да је Гавриловић убијен јер је поседовао доказе о повезаности појединих чланова владе из Ђинђићеве Демократске странке са организованим криминалом. Ово је проузроковало да Коштуница и његова Демократска странка Србије са својих 45 народних посланика напусте Ђинђићеву владу и владајућу коалицију око ДОС-а. Ђинђић је намеравао да избаци посланике ДСС-а из парламента одузимањем посланичких мандата. У међувремену, Коштуница и његова странка су отворено оптуживали Ђинђића за организовани криминал.[29][30] Двојица министара из Коштуничине странке (Александар Правдић и Обрен Јоксимовић) поднели су оставке и напустили Ђинђићеву владу.[29]

У новембру 2001. је дошло до побуне ЈСО против Ђинђићеве владе, током које су припадници ЈСО, предвођени Милорадом Улемеком, блокирали ауто-пут код Врбаса и Сава центра. У тренутку избијања побуне, Ђинђић и тадашњи министар полиције Душан Михајловић су били на службеном путу, а Горан Петровић, тадашњи начелник Ресора државне безбедности на годишњем одмору. Када се Ђинђић сутрадан ујутру вратио са службеног пута, поподне је председавао састанку одржаном у МУП-у Србије. На овом састанку, Ђинђић је од Лукића затражио директан одговор на питање да ли би полиција могла да спречи ЈСО у њеном евентуалном покушају запоседања седишта републичке Владе и добио је негативан одговор.[31] Наводни повод за побуну ЈСО било је хапшење хашких оптуженика браће Предрага и Ненада Бановића, оптужених пред Хашким трибуналом. Међутим, прави повод је вероватно била чињеница да су браћа Бановић ратовала у БиХ заједно с паравојном јединицом Вукови (претечом ЈСО-а), што је вероватно изазвало страх да би и неки припадници ЈСО могли бити ухапшени.[32] Други могући повод било је то што је Улемек, који је желео да задржи утицај над ЈСО-ом, желео и да избегне евентуално хапшење приликом сведочења на суђењу за атентат на Ибарској магистрали, које је било заказано за 12. новембар.[33][34] Коштуница је подржао побуну рекавши да се ради о људима који нису угрозили безбедност земље, а сличност своје изјаве с Улемековом касније оценио као неважну.[35] Социјалистичка партија Србије је такође подржала побуну.[36] Иако је побуна била противзаконита[32] и противуставна,[37] реакције политичке елите на њу су биле подељене. Побуна је окончана 17. новембра 2001. око 7 часова ујутру када су с улаза у базу ЈСО-а склоњени оклопљени транспортери и наоружани стражари који су се ту налазили целим током побуне.[38]

Дана 24. јуна 2002. године, Коштуница је неочекивано сменио са места начелника генералштаба генерала Небојшу Павковића, иако је раније одбијао да га смени. Ђинђић и НАТО су дуго тражили Павковићеву смену, а Павковић је оптужио Коштуницу да је подлегао „недемократским притисцима” и да је смењен јер је одбијао да Војска Југославије учествује у „прљавој кампањи” председништва Југославије против Ђинђића, међу којима је било наводно прислушкивање Ђинђићеве владе.[39]

Ђинђић је био добро прихваћен од стране западних држава.[40] Његови састанци са тада водећим личностима западних земаља Џорџом Бушом, Тонијем Блером, Жаком Шираком и другима, снажно су указивали да Запад подржава његову политику. Имао је непрекидне несугласице са бившим коалиционим партнером, тадашњим Председником СР Југославије Војиславом Коштуницом, који је био његов највећи политички супарник. Ђинђићеви ранији блиски односи са Председником Црне Горе Милом Ђукановићем су се охладили због Ђукановићевих сепаратистичких тежњи за независном државом Црном Гором.

Почетком 2003. године, Ђинђић је покренуо широку дипломатску кампању за решење статуса Косова.[41]

Атентат[уреди]

Ђинђић је убијен у Београду на степеништу зграде седишта Владе Србије 12. марта 2003. године у 12:23. Погођен је једном у груди, метком који је пробио његово срце и убио га скоро тренутно. Брзо је одведен у болницу где је примењен одговарајући поступак, али је његова смрт, ипак, проглашена један час касније. Према званичном Владином саопштењу, Ђинђић није био при свести након доласка у болницу. Његов припадник обезбеђења је такође био тешко рањен у стомак од другог хица.

Оба метка је, снајпером, са 130 метара удаљености, испалио полицијски подофицир Звездан Јовановић, припадник Црвених беретки, са прозора зграде Завода за фотограметрију. Јовановић је касније правоснажно осуђен на 40 година затвора због убиства Зорана Ђинђића.

Убиству тадашњег председника Владе је претходило неколико ранијих неуспелих покушаја атентата. Најпознатији неуспели атентат изведен је ујутро 21. фебруара 2003. године, када је Дејан Миленковић Багзи, члан Земунског клана, возећи камионет ауто-путем, код Београдске арене, покушао да заустави аутомобил у којем је био премијер, док су у заседи поред ауто-пута, наоружани минобацачима и аутоматским пушкама, чекала четворица атентатора. Ипак, Ђинђић је, захваљујући деловању обезбеђења, избегао озбиљне повреде и преживео покушај убиства.

„Ако неко мисли да ће зауставити спровођење закона тиме што ће мене уклонити, онда се грдно вара, јер ја нисам систем. Систем ће функционисати и даље и нико неће добити амнестију за злочине тако што ће уклонити једног или два функционера државе.”

— О неуспелом атентату на њега, Политика, 21. фебруар 2003. и Глас јавности 24. фебруар 2003. године.

По пресуди суда, Милорад Улемек Легија је наредио Звездану Јовановићу да убије Зорана Ђинђића. Улемек је осуђен на 40 година затвора за кривична дела која укључују убиство и покушај убиства.

Ванредно стање[уреди]

Ђинђићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Наташа Мићић, тадашњи вршилац дужности Председника Србије, прогласила је ванредно стање одмах након убиства. Зоран Живковић је изабран од стране Демократске странке за Ђинђићевог наследника. Међутим, након нових парламентарних избора 28. децембар 2003, Борис Тадић је постао председник Демократске странке, а Војислав Коштуница је постао нови премијер Србије.

Ђинђић је био ожењен Ружицом и имао је двоје деце, кћерку Јовану и сина Луку, који су у време атентата били малолетни. Његову свечану поворку и сахрану 15. марта 2003. године пратио је велики број грађана и страних делегација какав је последњи пут виђен на сахрани Јосипа Броза Тита.

Учесници атентата на Ђинђића су редом хапшени или су се сами предавали, закључно са главним организатором реализације убиства Милорадом Улемеком Легијом, који се после неколико година бекства предао надлежним органима. Већина њих су приведени одмах након атентата, у марту и априлу 2003. године у полицијској акцији "Сабља".

Библиографија[уреди]

Потпуна Ђинђићева библиографија налази се на страници Фонда др Зоран Ђинђић.[42] Зоран Ђинђић је био писац у области филозофије друштва и политичке филозофије, али и политикологије и социолошке теорије. Такође је написао неколико социолошких студија у којима се бавио питањима југословенског друштва.

Фото галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Democratic Party official site: Dr Zoran Đinđić (1952-2003) Archived 20090615115002 at ds.org.rs Error: unknown archive URL (на језику: српски)
  2. ^ Silber, Laura (14. 3. 2003). „Serbia Loses More Than a Leader”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  3. ^ presuda
  4. ^ Erlanger, Steven (16. 3. 2003). „The World: Murder in Belgrade; Did Serbia's Leader Do the West's Bidding Too Well?”. New York Times. Приступљено 15. 1. 2010. 
  5. ^ „2 Suspects in Murder Of Serbian Premier Are Killed by Police”. New York Times. 28. 3. 2003. Приступљено 15. 1. 2010. 
  6. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  7. ^ „Danas.rs greška”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  8. 8,0 8,1 „Danas.rs Зоран Ђинђић”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  9. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića Ђинђић одлази у Немачку”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  10. ^ „Website des Berliner Journalisten Gerald Praschl | Startseite Чланак о Зорану Ђинђићу на вебсајту немачког новинара Гералда Прашла”. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2009. Приступљено 26. 4. 2011. 
  11. ^ „WMarx' kritische Gesellschaftstheorie und das Problem der Begründung”. Приступљено 26. 4. 2011. [мртва веза]
  12. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Biografija Zorana Đinđića”. Архивирано из оригинала на датум 26. 7. 2011. Приступљено 26. 4. 2011. 
  13. 13,0 13,1 Vukadinović, Đorđe (17. 1. 2002). „Čovek na mestu ili konac delo krasi”. Vreme. Приступљено 17. 7. 2014. 
  14. ^ Nikčević, Tamara (7. 3. 2013). „O sukobu, pomirenju i saradnji sa Zoranom Đinđićem” [On Conflict, Reconciliation and Cooperation with Zoran Đinđić]. Vreme. Приступљено 17. 7. 2014. 
  15. ^ Vukadinović, Đorđe (12. 2. 2010). „Dvadeset godina DS-a – istorija i izazovi” [Twenty Years of DS – History and Challenges]. Nova srpska politička misao. Приступљено 17. 7. 2014. 
  16. ^ „Virtuelni Muzej Zorana Đinđića”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  17. ^ NIN 2010, p.18
  18. ^ „Dan kada je u Srbiji skinuta PETOKRAKA”. blic.rs. 10. 10. 2018. 
  19. ^ „Na današnji dan pre 20 godina je SKINUTA ZVEZDA PETOKRAKA”. blic.rs. 21. 02. 2017. 
  20. ^ „SEĆATE LI SE OVE PETOKRAKE Nekada bila na gradskoj skupštini, sada je izložena kao šipka u muzeju”. blic.rs. 13. 12. 2016. 
  21. ^ „"Nasa Borba" - Smenjen gradonacelnik Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  22. ^ „2004 TDT5 Evaluation Topics”. Архивирано из оригинала на датум 30. 1. 2007. Приступљено 26. 4. 2011. 
  23. ^ „CEEOL The History of The 20th Century, Issue 2 /2006”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  24. 24,0 24,1 „Milosevic arrested”. BBC News. 1. 4. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  25. 25,0 25,1 25,2 „Milosevic extradited”. BBC News. 28. 6. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  26. ^ „BBC NEWS | Europe | Obituary: Zoran Djindjic”. Приступљено 26. 4. 2011. 
  27. ^ „Milosevic extradition unlocks aid coffers”. BBC News. 29. 6. 2001. Приступљено 3. 3. 2014. 
  28. ^ Microsoft invests in Serbian government's electronic initiatives. Архивирано из оригинала на датум 3. 1. 2008. Приступљено 26. 4. 2011. 
  29. 29,0 29,1 Bideleux & Jeffries 2007, стр. 288.
  30. ^ Antiwar.com: GO FOR IT, KOSTUNICA! Archived 21. 10. 2016. at the Wayback Machine.
  31. ^ Б92 — „Службена тајна“ (5. део) Archived 20090909165942 at blip.tv Error: unknown archive URL, 30.10.2008.
  32. 32,0 32,1 „Време“ — „Оружана побуна“, 15.11.2001.
  33. ^ Грешка код цитирања: Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом Politika.
  34. ^ Васић 2005, стр. 76.
  35. ^ Б92 — „Интервју - Војислав Коштуница, председник ДСС-а“, 27.3.2003.
  36. ^ „Глас јавности“ — „Оправдано протестују“, 16.11.2001.
  37. ^ С. Поповић — Кривична пријава Archived 20110917151815 at pescanik.net Error: unknown archive URL; по Уставу СРЈ, члан 57, став 3
  38. ^ „Глас јавности“ — „Окончан протест 'Црвених беретки'“, 18.11.2001.
  39. ^ Bideleux & Jeffries 2007, стр. 296.
  40. ^ „Kontakt SAD tri godine”. Приступљено 13. 1. 2012. 
  41. ^ Bilbija, Đ.; Ognjanović, R. (6. 3. 2003). „SRBIJA NIJE ŽETON ZA PLAĆANJE DUGOVA”. novosti.rs. Приступљено 15. 2. 2017. 
  42. ^ „Fond dr Zoran Đinđić - Bibliografija Zorana Đinđića”. Архивирано из оригинала на датум 25. 10. 2011. Приступљено 26. 4. 2011. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Небојша Човић
Председник Скупштине града Београда
21.2.1997 - 30.9.1997.
Наследник:
Војислав Михаиловић


Претходник:
Драгољуб Мићуновић
Председник Демократске странке
25.1.1994 - 12.3.2003.

(преминуо на дужности)

Наследник:
Борис Тадић