Пређи на садржај

Бошко Јанковић (фудбалер)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Boško Janković)
Уколико сте тражили другу особу, погледајте чланак Бошко Јанковић (вишезначна одредница).
Бошко Јанковић
Јанковић као играч Ђенове
Лични подаци
Пуно име Бошко Јанковић
Датум рођења (1984-03-01)1. март 1984. (40 год.)
Место рођења Београд, СФР Југославија
Висина 1,83 m
Позиција офанзивни везни
Јуниорска каријера
1992—2002 Црвена звезда
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
2002—2006 Црвена звезда 74 (24)
2003—2004 → Јединство Уб 28 (21)
2006—2007 Мајорка 28 (11)
2007—2008 Палермо 27 (2)
2008—2013 Ђенова 83 (14)
2013—2016 Верона 51 (4)
Репрезентативна каријера**
2004—2007 Србија до 21 24 (8)
2006—2012 Србија 31 (5)
Награде
Фудбал
Европско првенство до 21. године
Сребрна медаља — друго место 2004. Немачка Србија и Црна Гора
Сребрна медаља — друго место 2007. Холандија Србија
* Датум актуелизовања: 23. април 2020.
** Датум актуелизовања: 23. април 2020.

Бошко Јанковић (Београд, 1. март 1984) је бивши српски фудбалер. Играо је на позицији офанзивног везног играча.

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Црвена звезда

[уреди | уреди извор]

Прошао је све млађе категорије Црвене звезде.[1] За први тим је дебитовао у сезони 2002/03. код тренера Зорана Филиповића. У овој сезони је на 14 мечева у шампионату постигао три гола, а углавном је улазио са клупе за резерве.[2] Први гол као првотимац постигао је у мечу осмине финала Купа против Радничког из Пирота у победи од 4:0.[3] У наредној 2003/04. сезони, је у освајању дупле круне забележио четири меча у шампионату,[4] и два у Купу,[5] а највећи део сезоне је провео играјући на двојној регистрацији за Јединство са Уба.[6]

Стандардан првотимац је постао по повратку са позајмице у сезони 2004/05. Скренуо је пажњу на себе у квалификацијама за Лигу шампиона, када је постигао гол у победи против холандског ПСВ-а у Београду од 3:2.[7] Звезда је у реваншу у Ајндховену доживела тежак пораз (0:5) и пропустила још једну шансу да се пласира у групну фазу елитног такмичења. Јанковић је те сезоне укупно одиграо 38 такмичарских утакмица и постигао 11 погодака.[2]

Јанковић је био међу носиоцима игре у сезони 2005/06, када је освојена дупла круна.[2] Он и Никола Жигић су били најефикаснији фудбалери Звезде у шампионату са по 12 постигнутих голова,[8] а црвено-бели су стигли до шампионске титуле, док је Куп освојен након преокрета у финалу против ОФК Београда од 0:2 до 4:2.[9]

Почео је и сезону 2006/07. у Црвеној звезди. Наступио је у прва два кола Суперлиге Србије, као и у квалификацијама за Лигу шампиона против Корк Ситија и Милана. Након што су црвено-бели елиминисани у двомечу од Милана, Јанковић је прешао у Мајорку.[10]

Иностранство

[уреди | уреди извор]

Јанковић је крајем августа 2006. потписао петогодишњи уговор са Мајорком.[10] Почетком марта 2007, на утакмици са Левантеом, Јанковић је постигао 10 гол у сезони. Да стигне до те бројке било му је потребно 1609. минута проведених у игри, чиме је оборио клупски рекорд који до тада држао Камерунац Самјуел Ето.[11] У сезони 2006/07, Јанковић је у дресу Мајорке на 28 утакмица у Примери постигао девет голова, а поред тога је постигао и два гола у Купу.

Крајем јуна 2007. је потписао петогодишњи уговор са Палермом.[12] Првенац у дресу Палерма је постигао 20. септембра 2007. на мечу против Младе Болеслав у Купу УЕФА.[13] Ипак за разлику од времена проведеног у Мајорки, Јанковић у дресу Палерма није био толико ефикасан. На 26 утакмица у Серији А је постигао два гола. Први гол је постигао у 23. колу против Каљарија, а други у последњем 38. колу против Сијене. Почео је и сезону 2008/09. у Палерму, наступио је и у 1. колу Серије А, али је онда 1. септембра 2008. отишао на једногодишњу позајмицу у Ђенову.[14]

У Ђенови је током сезоне 2008/09. на 25 одиграних утакмица у Серији А, постигао четири гола. Током лета 2009. Ђенова је искористила клаузулу из уговора на основу које је могла да након истека позајмице откупи Јанковићев уговор од Палерма.[15] У августу 2009, током припрема са Ђеновом, Јанковић је доживео тешку повреду лигамената колена због чега је отишао на дугу паузу.[16] Вратио се на терен тек у фебруару 2010, када је наступио на првенственој утакмици са Удинезеом.[17] Након тог меча је наступио и у наредна два првенствена кола, да би се затим поново повредио.[18] Иако се у први мах мислило да је у питању лакша повреда, каснијим прегледима установљено је да први хируршки захват обављен претходне јесени није у потпуности успео и да је потребна нова операција на повређеном менискусу.[19] Након тога је Јанковић поново отишао на дугу паузу, због које је пропустио СП 2010. као и добар део јесењег дела сезоне 2010/11.

Вратио се на терену у новембру 2010. када је заиграо за млади тим Ђенове, а потом и за први тим на куп утакмици са Виченцом.[20] У јануару 2011. је заиграо и на првенственој утакмици са Лацијом,[21] а укупно је у овој сезони забележио шест првенствених утакмица. Наредну 2011/12. сезону је одиграо без повреда, и забележио је 30 првенствених наступа, уз шест постигнутих голова. Одиграо је још и сезону 2012/13. у Ђенови, током које је у једном периоду носио и капитенску траку.[22]

У јулу 2013. је потписао двогодишњи уговор са Вероном, повратником у Серију А.[23][24] Након две сезоне је потписао нови уговор са Вероном,[25] а током лета 2016. је раскинуо уговор са овим клубом.[26]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]
Бошко Јанковић, трећи с леве стране, у дресу репрезентације Србије, 2008. године

Јанковић је са младом репрезентацијом, прво Србије и Црне Горе а потом и Србије, наступао на три Европска првенства. Први шампионат Европе је одиграо код селектора Владимира Петровића Пижона 2004. у Немачкој,[27] где је селекција СЦГ поражена у финалу од Италије.[28] Затим је играо и 2006, код селектора Драгана Окуке, на шампионату у Украјини,[29] где је национални тим поражен у полуфиналу од Украјине.[30] Треће првенство Европе, и једино под заставом самосталне Србије, Јанковић је одиграо код селектора Мирослава Ђукића 2007. у Холандији.[31] Млада репрезентација је на овом првенству стигла до финала, где је поражена од домаћина Холандије.[32]

За сениорску репрезентацију Србије је одиграо 31 утакмицу и постигао пет голова.[33] Дебитовао је 15. новембра 2006. против Норвешке (1:1) у Београду, а свој први гол је постигао против Португала 28. марта 2007. године у квалификацијама за Европско првенство 2008.[34] Због повреде је пропустио Светско првенство 2010. у Јужној Африци.[19] Последњи пут у дресу репрезентације Србије је наступио 31. маја 2012. у пријатељском мечу против Француске (0:2) у Ремсу.[33]

Статистика

[уреди | уреди извор]

Клупска

[уреди | уреди извор]

[35]

Клуб Сезона Лига Куп Европа Укупно
Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова Наступа Голова
Црвена звезда 2002/03. 14 3 1 1 0 0 15 4
2003/04. 4 0 2 0 1 0 7 0
2004/05. 28 9 4 1 6 1 38 11
2005/06. 26 12 2 0 7 1 35 13
2006/07. 2 0 0 0 4 0 6 0
Укупно 74 24 9 2 18 2 101 28
Јединство Уб (позајмица) 2003/04. 28 21 — 28 21
Мајорка 2006/07. 28 9 4 2 — 32 11
Палермо 2007/08. 26 2 2 0 2 1 30 3
2008/09. 1 0 0 0 — 1 0
Укупно 27 2 2 0 2 1 31 3
Ђенова 2008/09. 25 4 1 0 — 26 4
2009/10. 3 0 0 0 — 3 0
2010/11. 6 0 1 0 — 7 0
2011/12. 30 6 1 0 — 31 6
2012/13. 19 4 1 0 — 20 4
Укупно 83 14 4 0 — 87 14
Верона 2013/14. 18 2 1 0 — 19 2
2014/15. 18 1 1 0 — 19 1
2015/16. 15 1 3 1 — 18 2
Укупно 51 4 5 1 — 56 5
Укупно у каријери 263 53 24 5 20 3 307 61

Репрезентативна

[уреди | уреди извор]
Србија
Године Наступа Голова
2006 1 0
2007 9 3
2008 9 1
2009 5 1
2010 1 0
2011 3 0
2012 3 0
Total 31 5

Голови за репрезентацију

[уреди | уреди извор]
# Датум Место Противник Гол Резултат Такмичење
1. 28. март 2007. Стадион Црвене звезде, Београд  Португалија
1 : 1
1 : 1
 Квалификације за Европско првенство 2008.
2. 2. јун 2007. Олимпијски стадион у Хелсинкију, Хелсинки  Финска
0 : 1
0 : 2
 Квалификације за Европско првенство 2008.
3. 17. октобар 2007. Стадион Тофик Бахрамов, Баку  Азербејџан
1 : 3
1 : 6
 Квалификације за Европско првенство 2008.
4. 31. мај 2008. Велтинс арена, Гелзенкирхен  Немачка
0 : 1
2 : 1
 Пријатељска
5. 1. април 2009. Стадион Партизана, Београд  Шведска
2 : 0
2 : 0
 Пријатељска

Трофеји

[уреди | уреди извор]
Црвена звезда

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Boško Janković za B92: Očigledno nekome ne odgovaram”. b92.net. 12. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2020. 
  2. ^ а б в „На данашњи дан: Рођен Бошко Јанковић”. mojacrvenazvezda.net. 1. 3. 2018. Приступљено 22. 4. 2020. 
  3. ^ „Zvezdini bum-bum klinci”. glas-javnosti.rs. 27. 9. 2002. Архивирано из оригинала 16. 11. 2021. г. Приступљено 23. 4. 2020. 
  4. ^ „Шампиони државе 2004.”. crvenazvezdafk.com. Приступљено 23. 4. 2020. 
  5. ^ „Освајачи Купа 2004.”. crvenazvezdafk.com. Приступљено 23. 4. 2020. 
  6. ^ „Šest karata za Ub”. glas-javnosti.rs. 5. 3. 2004. Архивирано из оригинала 03. 10. 2012. г. Приступљено 23. 4. 2020. 
  7. ^ „Zvezda - PSV 3-2 !”. b92.net. 12. 8. 2004. Приступљено 23. 4. 2020. 
  8. ^ „Шампиони државе 2006.”. crvenazvezdafk.com. Приступљено 23. 4. 2020. 
  9. ^ „Od 0:2 do „duple krune“”. sportskacentrala.com. 10. 5. 2006. Архивирано из оригинала 03. 04. 2019. г. Приступљено 23. 4. 2020. 
  10. ^ а б „Boško Janković potpisao za Majorku”. mondo.rs. 23. 8. 2006. Приступљено 23. 4. 2020. 
  11. ^ „BOŠKO BOLJI OD ETOA!”. pressonline.rs. 5. 4. 2007. Архивирано из оригинала 18. 05. 2020. г. Приступљено 23. 4. 2020. 
  12. ^ „Boško Janković potpisao za Palermo”. mondo.rs. 29. 6. 2007. Приступљено 23. 4. 2020. 
  13. ^ „Kup UEFA: Janković i Ergić strelci”. b92.net. 20. 9. 2007. Приступљено 23. 4. 2020. 
  14. ^ „Janković i Milito u Đenovi”. b92.net. 1. 9. 2008. Приступљено 23. 4. 2020. 
  15. ^ „Janković za MONDO: Čekam bebu i meč za Srbiju”. mondo.rs. 29. 6. 2009. Приступљено 23. 4. 2020. 
  16. ^ „Teška povreda Boška Jankovića”. b92.net. 9. 8. 2009. Приступљено 22. 4. 2020. 
  17. ^ „Biću bolji nego pre”. b92.net. 21. 2. 2010. Приступљено 22. 4. 2020. 
  18. ^ „Jankoviću stradao meniskus”. novosti.rs. 21. 2. 2010. Приступљено 22. 4. 2020. 
  19. ^ а б „Janković propušta Mondijal”. sportskacentrala.com. 17. 3. 2010. Архивирано из оригинала 26. 01. 2022. г. Приступљено 22. 4. 2020. 
  20. ^ „Janković: Tek treba da pobedim strah”. novosti.rs. 21. 11. 2010. Приступљено 23. 4. 2020. 
  21. ^ „Janković: Biću i jači i bolji”. novosti.rs. 14. 1. 2011. Приступљено 23. 4. 2020. 
  22. ^ „Janković kapiten budućnosti Đenove”. novosti.rs. 8. 9. 2012. Приступљено 23. 4. 2020. 
  23. ^ „Boško Janković potpisao dvogodišnji ugovor sa Veronom”. mozzartsport.com. 19. 7. 2013. Приступљено 23. 4. 2020. 
  24. ^ „Verona predstavila Boška Jankovića”. mozzartsport.com. 20. 7. 2013. Приступљено 23. 4. 2020. 
  25. ^ „Boško Janković ostaje u Italiji”. mozzartsport.com. 8. 7. 2015. Приступљено 23. 4. 2020. 
  26. ^ „Boško Janković je slobodan!”. mozzartsport.com. 30. 8. 2016. Приступљено 23. 4. 2020. 
  27. ^ „Napad na Atinu”. glas-javnosti.rs. 27. 5. 2004. Архивирано из оригинала 26. 01. 2022. г. Приступљено 23. 4. 2020. 
  28. ^ „I SREBRO ZA PONOS!”. novosti.rs. 9. 6. 2004. Приступљено 23. 4. 2020. 
  29. ^ „Okuka saopštio konačan spisak”. b92.net. 14. 5. 2006. Приступљено 23. 4. 2020. 
  30. ^ „U21: SCG ispala na penale!”. b92.net. 2. 6. 2006. Приступљено 23. 4. 2020. 
  31. ^ „Đukić odredio spisak za EP”. b92.net. 30. 5. 2007. Приступљено 23. 4. 2020. 
  32. ^ „Holandija odbranila titulu prvaka”. b92.net. 23. 6. 2007. Приступљено 23. 4. 2020. 
  33. ^ а б „Janković Boško”. reprezentacija.rs. Приступљено 23. 4. 2020. 
  34. ^ „To je pravo vreme: Boško Janković, 1:1!”. mondo.rs. 28. 3. 2020. Приступљено 23. 4. 2020. 
  35. ^ „B.Janković”. worldfootball.net. Приступљено 23. 4. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бошко_Јанковић_(фудбалер)&oldid=28554087”