ОФК Београд

Из Википедије, слободне енциклопедије
ОФК Београд
OFK Beograd.svg
Пуно име Омладински фудбалски клуб Београд
Надимак Романтичари
Основан (1911-09-01)1. септембар 1911.(105 год.)
Стадион Омладински стадион, Београд
(Капацитет: 20.000)
Председник Србија Дракче Димитријевић
Тренер Србија Дражен Дукић
Лига Српска лига Београд
2016/17. Прва лига Србије, 16. (RedDownArrow.svg)
Домаћи дресови
Гостујући дресови

ОФК Београд је српски фудбалски клуб из Београда, основан 6. јула 1911. године. Клуб се тренутно такмичи у Српској лиги Београд, трећем такмичарском нивоу српског фудбала.

Историја[уреди]

ОФК Београд је основан 06.07.1911 године под именом Београдски Спорт Клуб.

На састанку, који је 6. јула 1911. године одржан у кафани «Женева», која се налазила на углу Александрове и Београдске улице, основан је један клуб, који ће у наредним годинама исписати најлепше странице нашег фудбала, а тај клуб живи и дан данас и поред тога што су га укидали, реименовали, селили… Ништа још није убило дух нашег града и наш клуб, а 2011. године, тадашњи БСК, а данас ОФК Београд, слави златни јубилеј, први век свог фудбалског битисања!

Ову свечану оснивачку скупштину тог сунчаног, летњег, дана, отворио је једним пригодним говором Јеврем – Јеша – Пантелић, публициста. Пошто су биле обављене потребне претходне радње, изабрана је и прва управа клуба: за председника – Андра Јовић, за потпредседнике – Данило Стојановић – чика Дача и Јеврем Пантелић, за секретара – Душан Милошевић, за благајника – Милош Екерт, а за економа – Божидар Тодоровић. Чланови управе су постали Момчило Живановић, Иван Живковић и Бошко Крстић. Клупски фотограф био је Љубиша Глишић, а уметник за рекламе арх. Александар Дероко, што само по себи представља новину у тадашњем фудбалу и показатељ да је нови клуб имао модеран вид схватања фудбала.

После избора ове прве клупске управе и пошто је изгласала правила клуба, скупштина је донела одлуку да клупско игралиште буде подигнуто на уступљеном терену београдске општине, на некадашњем Тркалишту (бивши хиподром), где се данас налази Технички факултет.

Име је усвојено на предлог Милоша Екерта, банкара «Прашке кредитне банке», који је дао идеју да се новоформирани клуб зове Београдски Спорт Клуб!

Правила клуба одобрена су од управе Града Београда, 1. септембра 1911. године и тада је Београдски спорт клуб званично почео са радом!

Усвојене су и боје клуба – тамно плаво – светло плава комбинација, на предлог Милете Недића – тадашњег центарфора, јер су то биле боје његовог колеџа – Шатлен у Женеви где је студирао, а по тој комбинацији боја је касније клуб био познат и добио је надимак «београдски Плави»!

Од прихода са прве наше одгране утакмице са Шумадијом (8:1), прилозима чланова и људи из Прашке кредитне банке, наручени су први дресови у Прагу. Донети су до Земуна (Аустроугарска) и неколико играча је прешло у Земун, навукло по 3-4 дреса на себе да не би платили, за нас тада прескупу царину и тако их донели у Београд.

Непосредни повод оснивања БСК-а

Треба рећи да је БСК основан као директна последица раскола у једном другом београдском клубу – Српском мачу, где је владала дугогодишња лоша атмосфера између играча и председника клуба Радивоја Новаковића. То неслагање је доживело своју кулминацију после две одигране пријатељске утакмице између репрезентације Београда и одговарајуће селекције Загреба, где су играчи Српског мача који су били позвани у селекцију и поред противљења председника и забране да иду пут Загреба, ипак отишли и одиграли те мечеве, а по повратку у Београд више нису били чланови другог по реду најстаријег клуба у престоници Србије.

Убрзо након тога, одлучили су да оснују нови клуб, а придружили су им се поједини играчи Сокола (Данило Стојановић и Милета Недић), те ђаци тадашње гимназије «реалке» (Микша Јовановић, Велибор Андрејевић, Миодраг Јовановић – Цине и др.), као и службеници Прашке кредитне банке (Милош Екерт, Ото Кохут, Јосиф Шваха), те је тако формиран, касније велики БСК.

Прва утакмица

На Малу Госпојину 1911, одиграна је прва званична утакмица БСК-а. Противник је била Шумадија коју смо победили 8-1, а састав је био следећи:

Бота Станковић – Пуфта; Миша Обућина – Лаф, Јосиф Папо – Јожи; Ђока Поповић – Кера, Божа Тодоровић – Буџа, Душан Милошевић – Цуцко; Брана Вељковић – Цига, Јосиф Бенер – Јајо, Милета Недић, Никола Стефановић, М. Фурјановић – Фурка.

Своје прве две међународне утакмице, плави су одиграли против тадашњих аустроугарских клубова, 1913. године са новосадским МТК и 1914. против суботичког Мункача, те панчевачког С. К, док су омладинци БСК-а своју прву утакмицу одиграли и раније против Грађанског шпорт клуба из Земуна!

Први стадион

Отварање стадиона на бившем Тркалишту (све до 1906. на том месту био хиподром када се преместио на садашњу локацију – Цареву ћуприју) одржало се на православни Васкрс, 6. 7. и 8. априла 1914. године, «Ускршњим лоптачким турниром», а учествовали су БСК, БСК 2, Српски мач и Велика Србија 2, те суботички САК и турнир је трајао три дана. У стадион је уложено тадашњих 10 000 динара, а направљене су покривене трибине са ложама и седиштима за преко 700 гледалаца.

Иако се званично првенство није играло све до 1923. године, те, иако су фудбалске утакмице у том периоду биле ретке, ипак су се у сваком тренутку знали најбољи клубови. У Србији је у то време БСК носио епитет незваничног шампиона у периоду између 1911-1912, па од јесени 1912 до зиме 1913.

И св. рат

На жалост, фудбал у Србији је брзо замро, јер су дошли ратови, прво два Балканска, па одмах затим и И св. рат, те је клуб у периоду између 1914-1919. био распуштен, а наш први стадион у близини данашње локације парка Ташмајдан, је за време Првог светског рата разорен од непријатељске артиљерије и касније претворен у њиву са засађеним кукурузом од стране аустроугарске власти.

Такође, доста фудбалера је отишло на ратиште, али је исто тако и доста њих наставило играњем фудбала у Француској, Грчкој, Енглеској и Италији! У Београду под окупацијом, преостали, млађи играчи из предратних београдских клубова удружују се у С. К. Београд, те играју неколико пријатељских утакмица у циљу сакупљања средстава за сиротињу и да би се дигао морал људима у том тешком периоду.

Обновљен клуб!

По завршетку рата, објекат на коме је наш клуб играо своје утакмице је обновљен, те је вратио првобитну намену и БСК је од краја марта 1919. ту играо све до пресељења на Топчидерско брдо 1929. године, на место где је сада стадион Партизана. Шест година касније од поновног отварања стадиона, терен је ротиран за деведесет степени, те је тада поново реконструисан.

Лопта наставља да се котрља и 1919. фудбал у Краљевини СХС се организује у фудбалски савез са седиштем у Загребу. Од 1920. године се формира првенство Београда и београдски лоптачки потсавез, у коме, те године, учествују БСК, Југославија, БУСК и Соко, да би у нередних пар година број клубова растао све више. БСК осваја првенства Београда у његова прва три издања, а 1924. бележи се и велики успех када је савладан мађарски Ференцварош са 4-2, тада један од најбољих клубова Старог континента.

Године 1925. у клуб, са својим братом Николом, долази Благоје Моша Марјановић, који ће у каснијем периоду важити за једног од људи који су обележили први век постојања нашег клуба.

После неуспеха у квалификацијама за државно првенство које се одржава од 1923. године и доста лошег стања у клубу, 1927. БСК побеђује у првенству београдског лоптачког потсавеза и од те године је редован учесник такмичења које су чинили најбољи клубови из осталих подсавеза.

Нови стадион!

Петог и шестог маја 1929. године, турниром у коме су учествовале 4 екипе, БСК, Југославија, Простејов (Чехословачка) и Славија (Софија), отвара се стадион са атлетском стазом, капацитета за преко 30 000 гледалаца на Топчидеру, те се премештамо са старог Тркалишта, због изградње Техничког факултета, Универзитетске библиотеке и Архива Србије, на нову локацију, која је касније добила и вештачко осветљење. Прва ноћна утакмица је одиграна са Рапидом 24. јула 1934.

БСК креће у освајање титула!

Административним путем и различитог тумачења правила савеза и потсавеза, после још једног освојеног првенства БЛП-а, због наводног играња једног играча који није имао право на то – Марковића, БСК – у се одузима титула првака државе 1929 године. Већ сезоне 1930/31, поред назива најбољег у свом подсавезу, освајамо своје прво државно првенство на заиста маестралан начин, када побеђујемо у свих десет утакмица, уз гол разлику 32:6! Тај успех до почетка ИИ св. рата понављамо још четири пута и то у сезонама 1932/33, 1934/35, 1935/36 и 1938/39. Такође, најбољи стрелци првенстава, прве заједничке државе, су били Кузман Сотировић, Ђорђе Вујадиновић у два наврата, Благоје «Моша» Марјановић чак три пута и Светислав Глишовић.

Наш, плаво – бели, грађански клуб, имао је завидних успеха на међународној сцени, када је у Митропа купу у два наврата био на корак од финала, но клубови из Мађарске, тадашње фудбалске велесиле, су нас у томе спречиле.

Оно што је такође важно напоменути, је то да су 1930, на светском првенству у Уругвају, где је подељено треће место са УСА, што је наш највећи репрезентативни успех у историји, 2/3 наше репрезентације чинили су чланови БСК-а! Такође, прва три југословенска фудбалера који су прославили “златни јубилеј” са 50 утакмица у националном тиму били су Благоје Моша Марјановић, Милорад Микица Арсенијевић и Александар Тирке Тирнанић.

Доста је легендарних играча из тог периода, момака који су били идоли тадашње спортске јавности… Др. Михајло Андрејевић, Андра Којић, Милета Недић, Никола Симић – Поп, Бора Васиљевић – Икиш, затим браћа – “Моша” и “Грба” Марјановић, Лајош Шенфелд – Тушко, Баја Драгићевић, Ђорђе Вујадиновић (једини играч који је учествовао у свих пет похода на титулу), Кузман Сотировић, Светислав Глишовић, Микица Арсенијевић, Александар Тирнанић, Сава Маринковић, Светислав Ваљаревић, Војин “Шкоба” Божовић, Фрањо Глазер, Драгутин Најдановић, Густав Лехнер, Ернест Дубац, Петар Манола… само су део оних који су градили здраве темеље нашег фудбала, а БСК је на збирној табели првенстава те епохе на водећем месту!

2 св. рат

На жалост, мир на Балкану је, по навици, краткотрајан, те земљу опет захвата ратни вихор и дотадашње првенство краљевине Југославије се гаси. И поред тога, игра се наставља, а лигу чине клубови из Београда. У лето 1941. БСК је освојио тзв. “Српски куп”, у лига такмичењу са 6 клубова, затим лета 1943. је опет био првак БЛП-а (Београдског лоптачког подсавеза) у лиги од 10 тимова, а у марту 1944. је освојио првенство Београда у лиги од 10 екипа, тако да треба додати у биланс јос три титуле на оне предратне.

Наравно није се због рата путовало ван Београда, међутим треба рећи да није ни било дораслих клубова у унутрашњости. Такође, наш стадион на Топчидерском брду бива тешко оштећен «савезничким» бомбардовањем 1944. године, а после тог догађаја, који се одиграо на Васкрс 1944. године, до уласка партизана у Београд у октобру, није било фудбалских утакмица у нашем граду.

Тада су за БСК играли неки нови клинци, предвођени голманом Срђаном Мркушићем, Миодрагом Миндом Јовановићем, Рајком Митићем, Бобом Михаиловићем, Бранком Станковићем, Костом Томашевићем, који су после рата и након забране постојања БСК-а, сви били расути по новоформираним клубовима – Црвеној Звезди и Партизану, као и Милорадом Николићем Попцем, који је после рата отишао у иностранство и више се није враћао у Београд.

Укидање БСК-а и дешавања по доласку нове власти

Фудбал за време ИИ св. рата је био табу тема у комунизму, као уосталом и сва фудбалска такмичења пре 1945. коју је нова власт одредила као прву годину почетка одигравања фудбалских првенстава, што се на жалост у већини медија и дан данас махом прихвата!

У децембру ’44 БСК и СК 1913, најтрофејнији београдски предратни клубови, се не помињу својим именима него “плави” и “црвени” и играју у корист сиромашних породица. Од ’45 не постоје висе ни под тим називом, а 5. маја те године, заванично су укинути сви тадашњи клубови без помињања поименце, прогласом Министарства просвете и потписом Митре Митровиц-Ђилас, да би се тиме обзнанило јавности оно што је већ укинуто пре више од шест месеци.

Оснива се тим УСАОС-а (уједињена социјалистицка антифасистицка омладина Србије) – ФК Црвена Звезда и тим И Армије који је преименован у Централни Дом Југословенске Армије Партизан, по узору на московски ЦДКА (касније ЦСКА). Црвеној Звезди додељује се стадион СК Југославије (некадашњи СК 1913 и Велика Србија), а Партизан стадион нашег БСК-а!

Тимови су укинути 1944. са званицним разлогом што су играли у време рата, а такође, намера је била да по совјетском моделу сви тимови буду са управама из партије, војске и полиције.

Основан ФК Металац

У сали, у улици Немањина 25, тог 25. марта 1945. формира се тим синдиката металаца – ФК Металац и дате су му просторије предратног ФК Јадран. Такође, основано је и Спортско друштво “Металац”, са својих седам секција – фудбалском, рвачком, кошаркашком, рукометном, хокејашком, бициклистичком и атлетском. Касније је укинута рвачка и хокејашка, а доста након тога укључена тениска и шаховска секција.

Јосип Броз Тито је проглашен за почасног председника клуба, а име је донето декретом раније него што се одржала оснивачка скупштина и нико се није усуђивао да било шта противречи. Тада је власт форсирала да се оснује што више клубова са називом Пролетер, Напредак, Младост, Динамо, Партизан, Металац…

Клуб је задржао боје предратног БСК-а светло плаво – тамно плаву комбинацију боја, а и грб је био сличног облика. На оснивачкој скупштини присуствовали су и ушли у структуре клуба наши легендарни играчи – инг. Милорад Арсенијевић и инг. Сава Маринковић.

Исте године, сада Металац, постаје првак Београда (лига од 6 тимова), а у одлучујућој утакмици побеђена је ФК Црвена Звезда. Плаво – бели узимају редовно учешће у шампионатима нове државе које се игра од сезоне 1946-47.

Поново БСК!

На ванредној скупштини клуба, 22. јула 1950, донета је одлука да се поново врати име БСК, а многи су били скептици да ли ће власт допустити да се то име поново носи, но Владимир Дедијер, тадашњи политички функционер, а предратни навијач БСК-а, је на то рекао да је БСК “баш лепо име” и да не види проблем у томе, те је враћено име БСК и клуб по свему подсећа на истоимени клуб од пре рата и тамно плаво – светло плава боја дресова се не мења, а грб је скоро идентичан оном предратном!

Под тим именом освајамо своја прва два трофеја у националном купу и то 1953. и 1955. године, када је побеђен сплитски Хајдук у два наврата! Оно што је такође занимљиво из тог периода је то да наши омладинци 1951. године постају прваци СФРЈ, а наш други тим улази у осмину финала националног купа.

Станоје Јоцић и Предраг Поп Марковић постају први стрелци лиге, а 1955. године се осваја вицешампионска титула!

Тих година су се истицали и остали упамћени бројни играчи као што су Драгиша Филиповић, Александар Панић, Сретен Давидовић, Лазар Тасић, Здравко Јуричко, Василије Шијаковиц, Сава Антић, Предраг Поп Марковић, Петар Раденковић, Томислав Калоперовић, Станоје Јоцић, Живко Јосић…

Фузија са ТСК Шумадијом и промена имена у ОФК Београд

Клуб се такмичи под нашим старим именом све до 26. новембра 1957. године, када, у то време, БСК долази у доста лошу финансијску ситуацију и тада се, после фузије са нижеразредном ТСК Шумадијом, у коју су ушли јаки државни функционери (“генексовци” – оперативци УДБЕ), који су пре тога били у управи Партизана, опет мењамо назив клуба у данашњи ОФК Београд, те мењамо боје у данашње плаво – беле, а оснивачка скупштина одржана је у сали радничког универзитета «Браћа Стаменковић».

Пре промене имена, 24. августа 1957, одиграна је наша прва утакмица на садашњем Омладинском стадиону (раније се звао Омладински стадион Југославије) – ОФК Београд – ФК Будућност 3-1.

Префикс ОФК је додат и да би клуб коначно добио свој стадион – Омладински, који је добио на коришћење од града. До тада је БСК плаћао кирију за коришцење Звездиног стадиона па би их Звезда некад и тужила за неизмирење исте. Када је Звездин стадион постао неподобан за прву лигу, БСК је играо на Партизановом илити нашем некадашњем.

Такође, мора се рећи за страх тадашње власти од националистицког призвука имена “БСК Шумадија”, које би могло привуци “реакцију” и то је један од разлога за доношење новог имена ОФК, а званицно је речено – “Београд треба да има прволигаша са именом града“.

Већ 1962. победом у финалу над суботичким Спартаком, нашу витрину попуњавамо са још једним трофејом купа, а четири године касније, у незаборавном финалу које се и дан данас препричава, шаљемо загребачки Динамо кући са шест голова у његовој мрежи, те освајамо, до сада, последњи, четврти куп у нашој историји.

Још једном смо били надомак освајања наше нове титуле, али генерацији из сезоне 1963/64, на нашу жалост, то ипак није пошло за ногом, но треба рећи да по многима нашем клубу није било дозвољено да узме шампионат и тако разбије традицију искључивог освајања титула тадашње велике четворке.

Такође, мреже противничких голмана у том периоду, поред осталих саиграча, редовно буши Слободан Сантрач, који постаје апсолутни рекордер по броју постигнутих голова у нашим првенствима и тај рекорд до дан данас није надмашен, а такође, носећи наш дрес осваја и бронзану копачку Европе.

Шездесете и седамдесете су године када је за наш тим чула цела фудбалска Европа, а у евро такмичењима пред нама су падали и такви великани као што су минхенски Бајерн, торински Јувентус, ротердамски Фејенорд, напуљски Наполи, атински Панатинаикос и многи други клубови који су и дан данас крем светског фудбала.

ОФК Београд је у том периоду дванаест пута уцествовао у међународним куповима и то два пута у Купу победника купова, по 3 пута у Купу сајамских градова и Купу УЕФА, као и по два пута у Интертото и Митропа купу.

Тада бележимо и наш највећи интернационални успех у периоду после ИИ св. рата – полуфинале КПК, где је у двомечу бољи био лондонски Тотенхем, касније освајач тог купа, а издвајамо и ¼ финале УЕФА купа 1973. када нас је елиминисао Твенте.

Погледајте видео запис са реванш утакмице полуфинала КПК у Лондону против Тотенхема! извор: бритисхпатхе.цом

За нас тим тада су између осталих наступали великани насег фудбала, од којих су многи од њих били стандардни репрезентативци попут Јосипа Скоблара, Драгана Гуглете, Спасоја Самарџића, Благомира Кривокуће, Сретена Бановића, а нешто касније Илије Петковића, Слободана Сантрача, Драгослава Степановића, Нинослава Зеца, Богдана Турудије, Петра Бороте, Душана Лукића…

Тада је ОФК-а имао велику армију навијача широм целе Југославије, као и ван граница СФРЈ, а податак који најбоље говори о томе јесте да се у немачком граду Штутгарту 1971. године основао ОФК Београд – Штудгарт, који се и дан данас такмичи у немачким регионалним лигама.

Осамдесете године XX века, памтиће се по лошем, јер смо константно били између прве и друге лиге, да би после испадања из елитне лиге СФРЈ 1986. године, остали у друголигашком рангу такмичења све до распада државе, када смо се вратили у лигу коју су чинили клубови из Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе. Те 1991/92. је направљен одличан резултат и тада смо под диригентском палицом Илије Петковића, који је те године са места техничког директора преузео тренерско место, у јакој конкуренцији, изборили излазак у куп УЕФА, но санкције су нас спречиле да Београд вратимо на европску фудбалску мапу после дугог низа година.

У другој лиги, у којој смо укупно били 10 пута, одиграли смо 300 утакмица са следецим билансом : 300 утакмица, 152 победе, 70 ремија, 78 пораза, 499 постигнута гола, а 274 пута су наши чувари мреже морали да капитулирају.

Треба рећи да су наши омладинци 1985. постали прваци Србије и вицешампиони Југославије у одговарајућој категорији, а као друголигаши у сезони 1989/90 играмо полуфинале националног купа.

Такође, богатији клубови су махом одводили наше одличне младе играче, те није било времена и могућности да се тим одржи и направи неки већи резултат.

Ни деведесете нису биле срећније за Београд, осим раније поменутог успеха из сезоне 1991/92, као уосталом ни за остатак Србије, која је опет погођена ратним дешавањима, а најважније је то да је клуб по тешким условима опстао!

Године 2002. мења се име клуба у Ф.К. ОФК Београд што наилази на доста подељена мишљења међу присталицама плавих и уопште у фудбалској јавности Србије, те навијачка група Плава Унија Београд тражи да се врати право име ОФК Београд без исељено додатог и граматички неисправног ФК. Такође, постоје и иницијативе за враћање првобитног имена клуба – Београдски Спорт Клуб!

У последњој декади бележимо променљиве резултате. Од успеха 2003, када смо се после двадесет девет година пласирали у једно евро такмичење (овог пута Интертото куп) и учешћа у полуфиналу ИК-а, када је од нас био бољи мадридски Атлетико где се Офковцима повратио давно изгубљени понос, до лоших резултата које бележимо последњих година, када смо тек у последњим колима сачували суперлигашки статус.

Петар Дивић је наставио путем својих славних претходника, те постаје први стрелац лиге са постигнутих 27 голова.

Такође, вредан успех забележили су омладинци, који су освојили првенство Србије 2008 и 2009. године, а 2006. године смо после четрдесет година били надомак освајања домаћег купа, када смо поклекли тек у продужецима!

Сезона 2009/10 је опет вратила осмехе на лица свима онима који живе за плаво – беле, када смо се поново вратили у врху табеле, а изборен је и излазак у Европу.

2011. године се сваки Офковац осећао поносно и не само они него и сви прави љубитељи и поштоваоци нашег фудбала, јер се прославио век постојања клуба, који је међу првима стварао фудбалску културу на овим просторима!

Грб кроз историју[уреди]

Грбови ОФК Београд
ФК Металац БСК БСК ОФК Београд ОФК Београд ОФК Београд ОФК Београд ОФК Београд
Grb Metalac Beograd.png
BSK POSLERATNI resize.jpg
Grb BSK (1953—1957).png
93п
Грб ОФК Београд.png
Grb OFK Beograd.jpeg
OFK Beograd.svg
Grb OFK Beograd (povodom 100 godina).jpeg
1945—1950.
1950—1953.
1953—1957.
1957—1981.
1981—1991.
1991—2005.
Од 2005.
Јубиларни грб 2011.

Навијачи[уреди]

Главни чланак: Плава унија

Прва организована група навијача ОФК Београда појавила се први пут 1984. године под називом Плави громови, група под тим именом "живи" све до 1990. године када, под утицајем све присутнијег осећања националног идентитета мења име у Соколови. До распада групе долази 1993. године, јер у тренуцима у којима се тада налазила Србија, фудбал је губио смисао. Такође, уз поменуте групе треба поменути и неколико подгрупа које су деловале под именима Плава крв, Пирати...

Године 1994. формира се нова група навијача ОФК Београда под називом Плава унија Београда и под тим именом ће остати до данас.

Навијачи ОФК Београда су у пријатељским односима са "Инвалидима", навијачком групом која навија за Вождовац и навијачима Динама из Москве. Навијачи Динама чак су основали - ОФК Београд, фан клуб Москве.

Стадион[уреди]

Главни чланак: Омладински стадион

Стадион ОФК Београда зове се Омладински стадион и лоциран је на Старој Карабурми. Пре реконструкције која је започета 2000. године стадион је имао капацитет за 28.000 особа. Сада има капацитет за 20.000. Стадион је изграђен 1957, а званично је отворен 10. августа 1957. Главни терен стадиона је површине 105х68 -м.

Наш клуб је од првог одиграног првенства 1923. године, па све до данас, освојио пет титула првака државе и то у периоду до Другог светског рата, а 6 пута смо били најбољи у првенству Београдског лоптачког потсавеза. Такође, ту треба додати и три наслова првака незваничног првенства Србије, за време Другог св. рата. Вицешампиони смо били у сезонама ‘27, ‘29, ‘37/38, ‘39/40, ‘54/55 и ‘63/64, а седам пута смо завршили као трећепласирани на табели.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕНЈА ДО ПОЧЕТКА ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

По оснивању БСК-а, није било званичних државних првенстава Краљевине Србије. Утакмице су, због малог броја клубова, биле реткост, те су се одржавале тек њих неколико за годину дана, по правилу за неки велики празник, као што су Васкрс или Духови. Када је 1914. године избио први велики рат, фудбал је у Србији убрзо замро, а обновљен је 1919. године.

Краљевина СХС формирана је 1. децембра 1918. године. Држава је тај назив задржала до 3. октобра 1929. године. Завршно са 1923. годином, Краљевина СХС фудбалски је била подељена на шест подсавеза са седиштима: Београд, Загреб, Суботица, Сарајево, Сплит, Љубљана. Од 1924. године постојао је још један подсавез, а његово седиште било је у Осијеку.

Државно првенство није играно до 1923. године. Тада су по једноструком куп-систему завршницу одиграли прваци подсавеза (шест клубова), тако је такмичење организовано и са седам клубова у наредне три године. Лига је први пут играна 1927. и то по једноструком систему са шест клубова, тако је било и 1928, а 1929. лига је играна са једним клубом мање, али двокружно.

Ванредна скупштина ЈНС (касније ФСЈ) одржана је 16. марта 1930. године у Загребу. Тада је одлучено да седиште више не буде у Загребу него у Београду, а уместо седам подсавеза, формирано је 14. Центри: Нови Сад, Суботица, Велики Бечкерек (Петровград, па Зрењанин), Београд, Ниш, Крагујевац, Скопље, Цетиње, Сарајево, Бањалука, Сплит, Загреб, Осијек (тада Осек), Љубљана.

Сезона 1930. окончана је по старом систему с тим што је Државно првенство имало завшницу са шест клубова у два круга, од 7. септембра до 9. новембра 1930. године. Сезона 1930/31. имала је завршницу на нивоу Краљевине Југославије са шест клубова (два круга) у јесен 1931, а 1931/32. до првака се дошло кроз-куп систем осам најуспешнијих клубова. Сезона 1932/33. имала је своју завршницу од 5. марта до 10. децембра 1933. године, у лиги од 11 клубова који су играли по двоструком бод-систему. Првенство 1933/34 није играно у државном оквиру пошто представници клубова, после завршених такмичењима по потсавезима, у више наврата нису могли да се споразумеју о систему. Лига са 10 клубова играна је 1934/35, 1935/36. Завршница је организована по куп-систему са 14 првака подсавеза. Лига је имала 10 клубова 1936/37. и 1937/38, а 12 – 1938/39 године. Првенство 1939/40 играно је у две фазе: Српска лига и Хрватско-словеначка лига са по 10 клубова, а завршница са шест најуспешнијих. У сезони1940/41 игране су Српска лига (пролаз за прва четири клуба), Хрватска лига (три) и Словеначка лига (један), а завршница са осам најуспешнијих из две групе, због рата, није ни почела.

Шампион Краљевине СХС и Југославије који се тражио кроз куп-систем 1923, 1924, 1925, 1926, 1931/32 и 1935/36. У завршницама су учествовали: Хајдук (Сплит) 6 пута, Југославија (Београд), Грађански (Загреб) по 5, САШК (Сарајево), Бачка (Суботица), Илирија (Љубљана), Славија (Осијек) по 4, БСК (Београд – 1931/32 и 1935/36), Конкордија (Загреб) по 2, Сомборски СК, Војводина (Нови Сад), Викторија (Загреб), БАСК (Београд) Славија (Сарајево), Грађански (Скопље), НАК (Нови Сад), Љубљана, Крајишник (Бањалука), Црногорац (Цетиње), Грађански (Ниш), ЖАК (Кикинда), ЖАК (Суботица), Раднички (Крагујевац) по 1.

Лигашки систем био је у завршници сезона 1927, 1928, 1929, 1930, 1930/31, 1932/33, 1934/35, 1936/37, 1937/38, 1938/39, 1939/40. Учесници: БСК (Београд), Хајдук (Сплит) свих 11 пута, Југославија (Београд), Грађански, ХАШК (Загреб) по 9, Славија (Сарајево) 7, Конкордија (Загреб) 6, БАСК (Београд) 5, Славија (Осијек) 4, САШК (Сарајево), Љубљана по 3, Приморје (Љубљана), Јединство (Београд) по 2, Илирија (Љубљана) САНД (Суботица), Мачва (Шабац), Војводина (Нови Сад), Грађански (Скопље), Спарта (Земун), Славија (Вараждин) по 1.

Шампиони[уреди]

Титуле првака Краљевине СХС и Краљевине Југославије освајали су: БСК (Београд) и Грађански (Загреб) по 5 пута, Југославија (Београд), Хајдук (Сплит) и Конкордија (Загреб) по 2 и ХАШК (Загреб) 1.

Збирна табела шампионата 1923-1940

1 БСК (Београд) 13 154 100 24 30 429:193 224 2 ХШК Конкордија (Зг) 14 142 81 21 40 314:187 183 3 Хајдук (Сплит) 17 160 71 35 54 345:260 177 4 Југославија (Бгд) 14 144 69 27 48 288:211 165 5 ХАШК (Загреб) 9 124 52 22 50 226:232 126 6 Славија (Сарајево) 8 124 47 20 57 208:241 114

Најбољи стрелци првенстава 1923-1940:

Благоје Марјановић БСК 95 голова Ђорђе Вујадиновић БСК 88 Лео Лемешић Хајдук 70

ТАКМИЧЕЊЕ ЗА ВРЕМЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Ни за време окупације фудбалска лопта није престајала да се котрља, а навијачи да пуне трибине београдских стадиона. Дербије између БСК-а и Југославије (тада преименоване у СК 1913) гледало је по петнаестак хиљада људи. БСК Београд је у периоду између 1941 и 1944 три пута био најбољи у незваничном првенству Србије. Тада су лигу чинили београдски клубови, који су неупоредиво били квалитетнији од остатка Србије, где се због ратних дејстава није констнтно могло путовати. Лигу су чинили БСК, СК 1913, БАСК (бивши Соко), Јединство, клубови који су били чланови предратне лиге Краљевине Југославије. Шампионат, који је 1941. узео име “Српски куп” (6 тимова), да би касније носио назив првенства Београда (БЛП-а) у ком се такмичило 10 клубова, поред поменутих великих екипа тога времена, био је састављен и од тимова који су пре рата играли у нижим разредима, попут Чукаричког , Обилића, Балкана, Митића, Пак-а, Витеза и Слоге.

Играње за време окупације је касније био главни разлог, који је представљен јавности, зашто су комунисти укинули највеће клубове тог времена, по њиховом доласку у Београд 1944. године. Нова власт је хтела да раскрсти са старим вредностима, а да оснује клубове по угледу на оне из СССР-а, назване по крилатицама НОБ-а, у којима би у управи били представници војске, полиције и партијских првака. У свакој окупираној земљи у Европи, фудбал се играо за народ, који је масовно хрлио на стадионе и тако покушавао да настави нормалан живот у мери у којој је то могао и тако сам себи дизао морал у том тешком времену. Клубови су тада у доста случајева приходе од утакмица додељивали ратом и немаштином погођено становништво и слали помоћ у заробљеништво својим члановима.

Шампионат за време рата свакако треба да добије легитимитет, јер је сигурно био састављен од најквалитетнијих играча и клубова које је Србија у то време имала, а по доласку нове власти, скоро сви тадашњи играчи пребачени су у новоформиране клубове, који су касније ударили велики печат у нашем фудбалу.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕНЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1945-1962.

Сезона 1945/46. била је квалификациона за Прву савезну лигу. Такмичења су организована унутар шест република. У сезони 1946/47. стартовала је Прва лига са 14 клубова, а 1947/48. у елити је било 10 екипа. Затим се прешло на систем пролеће-јесен и Прва лига је 1950. имала 10 клубова, а 1951—12. Пролећа 1952. одиграна је једна сезона најпре у две групе са по шест клубова, па финални део са три групе по четири. Од 1952/53. враћен је календар јесен-пролеће, поново је стартовало 12 клубова. Од лета 1953. до 1958. поново је било 14. Од 1955, а од 1958. до 1962—12.

Друга лига била је у почетку јединствена. Одиграна је први пут 1947/48 и имала је 11 клубова. У следећој сезони 10, 1950. поново 11, а те године једини пут у историји егзистирала је Трећа лига и бројала је 12 чланова. Друга лига је одиграна 1951. године са 16 клубова. Није постојала 1952, 1952/53, а тада су клубови у другом степену играли у оквирима република, па кроз бројне квалификације тражили пролаз у елиту. Друга лига имала је 1953/54. и 1954/55. по 10 тимова. У другом рангу налазиле су четири зоне од 1955. до 1958. године. Прва зона – Словенија, Хрватска без Славоније и јужне Далмације. Друга зона – А група БиХ, Б група – јужна Далмација, Црна Гора. Трећа зона – Војводина, Славонија, Београд, Смедерево, Ваљево, Аранђеловац. Четврта зона – остатак Србије, Македонија. Прваци четири зоне, играли су у две прве сезоне мини лиге по двокружном систему, за два места у Првој лиги, а у последњој, у две групе са 11. и 12. из Прве лиге, по три екипе трокружно, за два места.

Од 1958. до 1962. године Друга лига играна је у две групе са по 12 клубова. У Источној групи налазили су се клубови Србије, Црне Горе и Македоније, а у Западној из Словеније, Хрватске и БиХ.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕЊА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1960—1973.

Прва лига играна је од 1962. до 1964. године са 14 клубова. Због земљотреса у Скопљу, Вардар је остао 15. члан у сезони 1964/65, а од 1965. до 1968. године у најјачој конкуренцији налазило се 16 екипа. Лета 1968. године, Прва лига Југославије повећана је са 16 на 18 клубова и са тим бројем држала је континуитет.

Друголигаши су играли у две групе са по 16 клубова од 1962. до 1965, а потом у три сезоне са по 18.

Од 1968. до 1973. године Друга лига играна је у четири групе. У прве три сезоне учествовало је по 16 клубова, а у последње две по 18. Осам најуспешнијих играли су Квалификације за Прву лигу по куп-систему за два места у елити.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕЊА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1973—1992.

Редован број учесника Прве лиге био је 18. Прва лига играна је са 18 клубова до лета 1990. Тада је, за једну сезону, повећана на 19 чланова. Прекинута утакмица 30. кола Сарајево – Динамо, код резултата 1:0 у полувремену, регистрована је 0:3, па је донета одлука о новом мечу, али он је игран тек 31. јула. Сарајево је победом 1:0 сачувало статус, а ФСЈ је одлучио да Вележ не буде оштећен и да остане 19. члан Прве лиге.

Друга лига је играна у Две групе, Исток и Запад, са територијалном корекцијом у односу на стару поделу – Војвођански клубови припали су Западној групи. У две групе било је по 18 клубова од 1973. до 1978, по 16 од 1978. до 1982. и потом поново по 18.

Формирање Јединствене Друге лиге са 20 клубова помињано је још почетком 1973, а тада су од четири групе Друге лиге формиране две. Нова иницијатива почела је 1976. Фудбалски центри са традицијом и великим стадионима тражили су јединствено такмичење, концентрацију квалитета у јакој лиги, а слабијој половини друголигапша из две групе нуђено је рационалније такмичење у четири групе Међурепубличких лига. Проблем је био консензус у одлучивању републичких и покрајинских савеза и до Јединствене лиге, након низа покушаја, дошло се теку лето 1988. године. Три наредне сезоне показале су да је то пун погодак. Трибине су биле пуне, подигнут је квалитет, нови прволигаши редовно постајали стабилни у елити, а у куп-утакмицама екипа из два елитна ранга ретко је могло да се осети ко је из којег степена.

Из Друге лиге две најуспешније екипе ишле су у Прву лигу. Испадала се четири последња, а њихова места попуњавали у прваци четири Међурепубличке лиге (територијална подела као за Другу лигу од 1968. до 1973. године).

Одлучено је да се изводе једанаестерци за бод у случају нерешеног резултата и то у свим ранговима. Друголигаши су по први пут морали да почињу утакмице са најмање два играча до 21 године, а уведене су и двојне регистрације.

За места која одлучују о статусу и у Првој лиги о одласку у европска такмичења, у случају истог броја бодова, уведено је правило да предност има клуб који је остварио бољи биланс у међусобним сусретима. Од 1991. године то правило је допуњено и давањем предности екипи која је постигла више голова као гост у међусобним сусретима. Дана 26. јуна 1991. године у београдском Хотелу Југославија обављен је жреб за ново првенство Прве савезне лиге.

На дан жреба југословенска криза претворила се у – рат. Почео је у Словенији, трајао је месец дана, а одмах се наставио – у Хрватској. Мир је у већем делу Хрватске успостављен 3. јануара 1992. године, а она и Словенија добиле су међународно признање 15. јануара. Македонија је лако ишла својим путем, а за БИХ међународно признање планирано је 6. априла. Дан раније и на тој територији кренули су прави ратни сукоби.

У Првој лиги није више било четири учесника из Хрватске као ни љубљанске Олимпије, а ни Загреба који је уз скопски Вардар стекао статус. Лига је враћена на број 18, одлучено је да нико не испада, а да се три упражњена места попуне по републичком кључу. Редослед у Другој лиги био је: трећи ОФК Београд, па Сутјеска, ОФК Кикинда, Пелистер, крушевачки Напредак… Тако су прошли ОФК Београд, Сутјеска и Пелистер.

Сезону 1991/92 завршили су клубови из Македоније, али не и из БиХ (сем бањалучког Борца), који су морали да прекину такмичење 5. и 12. априла.

Ванредно попуњавање Прве лиге било је и у лето 1992. године због одласка клубова из Македоније и БиХ. Унапређено је према пласману седам клубова из Друге лиге: Бечеј, Хајдук (Кула), Раднички (Београд), Могрен (Будва), ОФК Кикинда, Приштина и Напредак (Крушевац). Накнадно је као 19. члан укључен бањалучки Борац, који се регистровао у Београду, а организовао као домаћин утакмице широм Србије.

САЛДО – СФР ЈУГОСЛАВИЈА

У првенствима СФР Југославије, државе са шест република, од 1946. до 1991. године, учествовало је 45 клубова. Бодови и сезоне у Првој лиги: Црвена звезда (Београд) 1720 (45), Партизан (Београд) 1618 (45), Динамо (Загреб) 1564 (45), Хајдук (Сплит) 1516 (45), Војводина 1214 (41), Сарајево 1203 (42), Вележ (Мостар) 1145 (37), Жељезничар (Сарајево) 1048 (33), ОФК Београд 992 (36), Вардар (Скопље) 899 (34), Раднички (Ниш) 878 (28), Ријека 857 (29), Слобода (Тузла) 751 (24), Будућност (Титоград) 675 (25), Олимпија (Љубљана) 648 (22), Челик (Зеница) 484 (17), Загреб 452 (19), Осијек 448 (16), Борац (Бањалука) 379 (13), Спартак (Суботица) 309 (15), Сутјеска (Никшић) 222 (8), Раднички (Београд) 195 (9), Локомотива (Загреб) 179 (10), Бор 171 (6), Приштина 153 (5), Динамо (Винковци) 151 (5), Напредак (Крушевац) 151 (6), Пролетер (Зрењанин) 144 (5), Марибор 137 (5), Рад (Београд) 133 (4), Раднички (Крагујевац) 132 (5), Нови Сад 64 (3), Трешњевка (Загреб) 57 (3), Земун 50 (2), Понцијана (Трст) 46 (3), Сплит 41 (2), Наша крила (Земун) 30 (2), Искра (Бугојно) 27 (1), Трепча (Косовска Митровица) 24 (1), Мачва (Шабац) 24 (2), Црвенка 23 (1), Тетекс (Тетово) 23 (1), Работнички (Скопље) 21 (2), Четрнаести октобар (Ниш) 13 (1), Нафта (Доња Лендава) 6 (1).

Првенства СФР Југославије освајали су: Црвена звезда 18, Партизан 11, Хајдук 7, Динамо 4, Сарајево и Војводина по 2, Жељезничар 1.

СИСТЕМ ТАКМИЧЕЊА У СРЈ, СиЦГ и РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

Период после распада друге заједничке државе је протекао у разном експериментасању, а све у циљу, да неупоредиво мања држава, погођена ратовима и санкцијама међународне заједнице, те масовним одласцима играча у иностране клубове, колико толико задржи на квалитету. Константна мењања система такмичења нису баш уродила плодом, а број клубова у најелитнијем рангу се кретао од 10, па све до 21, у сезони након бомбардовања 1999. године. Покушавало се са Првом А и Првом Б лигом, где су клубови улазили или испадали из ранга у ранг и на полусезонама, или са сличном формом која је названа плаy оф и плеј аут. У последњим годинама, усталила се лига са 16 клубова.

НАЦИОНАЛНИ КУП

Подсећање на пет освојених трофеја купа!

Некада БСК, а данас ОФК Београд је у својој историји, која траје већ више од једног столећа, имао великих успеха у националном купу. До сада смо пет пута били у прилици да оптрчимо победнички почасни круг око терена са подигнутим пехаром у рукама!

Први трофеј смо освојили 1934. године када се по први пут одржало ово такмичење. Тада се куп звао „Такмичење за пехар купа Лига Купа“, или краће, „Југо – Куп“! Те године се није одржао главни део државног првенства, иако су се одиграле све квалификационе утакмице. Није дошло до договора око формата и система такмичења, а такође је и у самој земљи владало посебно расположење после атентата над краљем Александром. У то време је БСК био заиста неприкосновен, а сезону пре и две након те 1934. године освојили смо првенство Краљевине Југославије. Први пехар купа смо подигли након утакмица против БАСК-а (3-3), ХАШК-а (3-1), Хајдука (прекид због туче играча у 40. минуту при резултату 0-0), Грађанског (2-0) и у последњој од њих против загребачких Зелених, Конкордије (2-1).

Боје БСК-а те године су бранили играчи попут Моше Марјановића, Микице Арсенијевића, Ђокице Вујадиновића, Фрање Глазера, Пегија Радовановића, Свете Глишовића, Иве Стевовића, Божића, Тирнанића, Шурдоње, Божовића, Ламбике Лехнера, Бивеца, Чебинца, Ђорђевића, а екипу је са клупе водио чувени Антал Немеш! Тим јак као гром!

Након ратних страхота и дешавања по доласку нове власти, враћамо своје име 1950, а нови трофеј купа освајамо 1953. године! Такмичење је формирано 1947. године под називом „Куп Маршала Тита“ и тако се звао све до 1991. године. Нашу екипу је као тренер те 1953. године водио можда и највећа легенда нашег клуба и сигурно једно од највећих имена домаћег фудбала, Благоје Моша Марјановић!

Такође је занимљиво да се каже да смо током педесетих година у куп такмичењу имали два тима! БСК II је најдаље догурао 1951. године када је елиминисан од сплитског Хајдука у 1/8 финала.

Полуфинале које је одржано те 1953. године је сигурно „најчудније“ и најспецифичније у историји нашег фудбала! Наиме, након што смо елиминисали шидски Срем (9-0), Раднички КГ (3-2), Сутјеску (5-1), те после преокрета и Спартак (3-2), жреб је одлучио да се у полуфиналу састанемо са загребачким Динамом. По правилу је требало да се одигра једна утакмица, али се она „намножила“ на чак три!

Прва утакмица се одиграла 02. новембра 1953. године у Загребу. Након деведесет минута је било 1-1, али се мора рећи да нас је судија грубо оштетио очигледно не познајући правила фудбалске игре. Након што је Калоперовић извео једанаестерац, а голман одбио лопту која погађа стативу, лопта му поново долази право на ноге и кад је кренуо да рутински затресе мрежу, судија је свирао офсајд позицију! Било како било, по завршетку регуларног дела, приступило се извођењу једанаестераца. Оно што треба напоменути је то да је тада било правило да првих пет удараца са беле тачке изведе прво једна екипа, па затим и друга, а победник је наравно она која постигне више голова. У првој серији, оба тима постижу по четири гола. У тим тренуцима се појавио велики проблем јер се утакмица одужила, а кренуо је да пада мрак и видљивост је била драстично смањена. Спикер је молио навијаче да угасе папирне бакље да се не би запалиле дрвене трибине! Поново на сцену ступа судија и консултује се са колегама да ли по правилу треба изводити по један пенал па ко промаши тај испада, или да се опет и шутира по пет једанаестераца. Ипак се одлучују за ово друго, али ни у другој серији није било бољег пошто су оба тима дала по четири гола! Мрак је постајао све приметнији! Настала је права пометња на терену, делегат се напрасно изгубио, нико није знао стриктна правила, а судија се поново одлучио за нову серију пенала! После неколико удараца са беле тачке у којима је резултат био изједначен, нису се више ни силуете људи виделе и арбитар је морао да прекине меч!

Сутрадан су кренуле разне приче и тимачења правилника. На крају је фудбалски савез окривио судију Марковића јер је после прве серије од пет пенала сваке екипе, требао да приступи извођењу по једног једанаестерца. Марковић је суспендован, а 13. новембра су заказани пенали, „један за један“. Бсковци су у Загреб послали осморицу играча. На нешу несрећу, Калоперовић је промашио, а Мантула је извео укупно 28. пенал у том двобоју и затресао мрежу. Динамо је финалиста!

Ипак, неколико дана касније, савез одлучује да се одигра нова утакмица највише због тога што је судија у првој утакмици онемогућио Калоперовића да постигне гол када му је свирао офсајд, а са том одлуком се чак сложио и Динамо који се претходно жалио и ту навео и грешку судије који је оштетио БСК! Коначно, трећа едиција овог меча се одиграла 21. новембра и наш Калоперовић је са два поготка одвео београдске Плаве у финале купа!

У финалу, на стадиону ЈНА, на месту где је БСК играо своје мечеве пре рата, окупило се свих 50 000 гледалаца! Хајдук је био апсолутни фаворит, али су Београђани све изненадили и у игри за памћење победили са 2-0! Голове смо дали на самом почетку утакмице, а стрелци су били Антић и Панић. Славни Моша се нашао на рукама својих изабраника и заједно са њима оптрчао почасни круг са подигнутим сребрним пехаром!

Две године касније, поново смо били најбољи у купу. На путу до финала смо савладали Вардар (4-0), београдски Раднички (2-1), а у полуфиналу смо нанели прави дебакл Црвеној Звезди пошто смо је савладали са чак 4-0! Тада се прославио наш центарфор, Поп Марковић, популарни Шифоњер, који је голману Беари забио три гола, а четврти је постигао Буша Јосић!

У финалу нас је поново чекао сплитски Хајдук. Оно што је давало драж овој утакмици је било то што су се састали званични шампион и вицешампион државе! Ипак, на стадиону се окупило тек 20 000 гледалаца који, на жалост, нису видели баш нешто посебно допадљиву игру. Много се тактизирало, али је наш Моша надмудрио тренера „Ајдука“, Бенчића па је БСК освојио нови трофеј и то истоветним резултатом као у претходном финалу, 2-0! Стрелци су били Марковић и Антић, а голови су постигнути поново на самом почетку утакмице! Капитен Сава Антић је одржао почасни говор након чега смо уз овације са трибина оптрчали још један поносни, почасни круг!

Године 1957. променили смо име у данашњи ОФК Београд, а пет година касније наше витрине украсио је још један трофеј победника националног купа. Офковци су пре финалне утакмице пребродили Рудар из Какња (3-0), Будућност (1-0), Вележ (1-0), те загребачки Динамо (2-1). За разлику од претходна два финала, које смо одиграли педесетих година, на Дан Републике 29. новембра, овај финални сусрет је био одигран 04. јуна. Противник је био суботички Спартак! Резултат којим смо освојили четврти куп је био доста убедљив, 4-1, али је општи утисак да нас је Спартак итекако намучио. Било како било, са клупе вођени диригентском палицом тренера Ћирића, Офковци су славили са 10 000 присутних навијача, који су заиста уживали у приказаном фудбалу. Новине су објавиле да је на утакмици упућено чак 41 ударац на голове! Стрелци за Београд су били Антић у два наврата, Чебинац и Самарџић. Најбољи на терену и најзаслужнији за нови трофеј био је најстарији међу нашим играчима, капитен Сава Антић!

Наш последњи освојени трофеј до сада изборили смо у можда најлепшем финалу у историји домаћег купа. Пре Динама бољи смо били од Сутјеске (3-3, пен. 5-7), Срема (2-1) и Слободе (2-0). Тренер Милић је два дана пре финала одвео екипу у карантин на Авалу у одмаралиште „Чарапићев брест“.

На утакмици против загребачког Динама тог 26. маја 1966. године славили смо над популарним „Пургерима“ са чак 6-2! Пред 35 000 гледалаца на стадиону ЈНА, по јакој киши, приказали смо тако полетну и прелепу игру да се о тој утакмици пручало у суперлативима дуги низ година. Наш тим, предвођен чувеним „Три С“, који су чинили Скоблар, Самарџић и Сантрач, па играчима таквог кова као што су били Бановић, Гуглета и Дакић, те организованом дефанзивом коју су чинили Кривокућа, Вукашиновић, Миловановић, Грујић и голман Ђорђевић, приказао је те београдске вечери маестралну игру за коју Динамо, предвођен Ламзом и Замбатом, једноставно није имао решења! По два поготка је постигао „Трио С“, мада је Скоблар након утакмице тврдио да је један од голова њему грешком приписан, а да је прави стрелац био Бановић! Колико смо били надмоћни, а противник инфериоран, довољно говори и изјава Динамовца, Замбате: – „Нисмо били у стању да зауставимо навалу ОФК Београда. Личили смо на спори воз у оносу на експрес. Није лако преживети овакав дебакл!“

29. новембар 1953. године

БСК – ХАЈДУК 2:0

Стрелци: Антић (5. минут) и Панић (17. минут)

Стадион ЈНА, гледалаца: 50.000

Судија: Т. Ивановски (Скопље)

БСК: Раденковић, Јуричко, Радовић, Тасић, Видић, Давидовић, Панић, Антић, Марковић, Калоперовић, Прљинчевић. Тренер: Благоје Марјановић

ХАЈДУК: Беара, Делић, Д. Грчић, Брокета, Л. Грчић, Луштица, Араповић, Сенчар, Вукас, Ф. Матошић, Видошевић. Тренер: Ј. Матошић

29. новембар 1955. године

БСК – ХАЈДУК 2:0

Стрелци: Марковић (3. минут), Антић (15. минут)

Стадион ЈНА, гледалаца: 20.000

Судија: Т. Ивановски (Скопље)

БСК: Цветковић, Стојановић, Шијаковић, Крањчић, З. Јуричко, П. Ђорђевић, Јосић, Антић, Марковић, Јелисавчић, Шенауер. Тренер: Б. Марјановић

ХАЈДУК: Вулић, Кокеза, Бркљача, Луштица, Д. Грчић, Радовић, Ребац, Жанетић, Вукас, Ј. Видошевић, Максан. Тренер: Љ. Бенчић

04. јул 1962. године

ОФК БЕОГРАД – СПАРТАК 4:1

Стрелци: С. Антић (5. и 15. минут), С.Чебинац (56. минут), Самарџић (82. минут) за ОФК Београд, а Ђукановић (49. минут) за Спартак

Стадион ЈНА, гледалаца: 10.000

Судија: В. Капуста (Загреб)

ОФК БЕОГРАД: С. Кривокућа, Миловановић, Гаврић, Попов, Шијаковић, Дакић, Самарџић, С. Чебинац, С. Антић, Бановић, Скоблар. Тренер: М. Ћирић

СПАРТАК: Таушан, Блескањ, Цопић, Јенован, Ушумовић, Агоштон, Такач, Борбељ, Хиршман, Ђукановић, Милодановић. Тренер: Л. Јаковетић

26. мај 1966. године

ОФК БЕОГРАД – ДИНАМО 6:2

Стрелци: Скоблар (4. и 43.минут), Сантрач (17. и 36. минут) и Самарџић (63. и 85. минут)

Стадион ЈНА, гледалаца: 35.000

Судија: А. Шестић (Мостар)

ОФК БЕОГРАД: Ђорђевић, Миловановић, Грујић, Вукашиновић, Б. Кривокућа, Гуглета, Самарџић, Дакић, Сантрач, Скоблар, Бановић. Тренер: Д. Милић

ДИНАМО: Шкорић, Цвек, Лончарић, Грачанин, Рамљак, Пуљчан, Паић, Гуцмиртл, Замбата, Ламза, Киш. Тренер: И. Јазбиншек

Поред пет освојених трофеја, једино финале смо изгубили 2006. у мечу против Црвене Звезде, тек после продужетака, 2-4 (после деведесет минута је било 2-2), а уз то смо шест пута били полуфиналисти и то у сезонама 1985/86 када је од нас био бољи Вележ (3-0), па Црвена Звезда 1990/91 (0-3;3-3), 2007/08 ФК Земун (1-1; после пенала 4-5), 2009/10 Црвена Звезда (0-1), 2012/13 када смо испали од Војводине (0-1;1-1) и 2013/14 на двомечу против Јагодине (1-2;0-2).

Тренутни састав тима[уреди]

Од 13. септембра 2015.

Бр. Позиција Играч
1 Србија Г Стефан Чупић
2 Србија H Филип Рајевац
3 Србија O Никола Игњатијевић
4 Србија C Иван Рогач
5 Србија O Милан Савић
6 Србија O Богдан Планић (капитен)
7 Србија C Александар Јешић
9 Србија H Комнен Андрић
12 Србија Г Огњен Чанчаревић
13 Србија C Златко Лишчевић
14 Србија H Марко Симић
15 Азербејџан H Бранимир Субашић
16 Србија C Никола Цуцкић
17 Србија H Борко Дуроњић
18 Србија C Александар Пејовић
19 Србија H Жељко Димитров
20 Босна и Херцеговина C Дарио Дамјановић
Бр. Позиција Играч
21 Србија O Милош Златковић
22 Србија H Ивица Јовановић (заменик капитена)
24 Република Македонија C Остоја Стјепановић
27 Србија O Филип Матовић
28 Србија C Алекса Денковић
30 Србија C Дамјан Гојков
32 Србија C Марко Шишков
33 Србија C Немања Белаковић
36 Србија C Марко Батиница
37 Србија C Стефан Јанковић
45 Србија Г Вукашин Вранеш
55 Србија O Срђа Кнежевић
66 Србија O Никола Микић
90 Република Македонија C Данијел Аврамовски
99 Србија H Миљан Шкрбић
Србија O Александар Радовановић
Србија O Владимир Божовић

Бивши познати играчи[уреди]

ОФК Београд у Суперлиги Србије[уреди]

Стање на дан 21. мај 2017.

Сезона Одиг. Поб. Нер. Пор. ГД ГП ГР Бод. Пласман
2006/07. 32 14 8 10 49 29 +20 50 7
2007/08. 33 9 9 15 31 45 -14 36 9
2008/09. 33 8 9 16 28 54 -26 33 11
2009/10. 30 15 5 10 38 33 +5 50 3
2010/11. 30 12 6 12 27 26 +1 42 7
2011/12. 30 12 4 14 34 36 -2 40 8
2012/13. 30 13 6 11 34 32 +2 45 6
2013/14. 30 10 3 17 31 43 -12 33 11
2014/15. 30 10 9 11 35 43 -8 39 8
2015/16. 37 9 5 23 38 58 -20 32 15
Укупно 315 112 64 139 345 399 -54 400 4

ОФК Београд у европским такмичењима[уреди]

Сезона Такмичење Ранг Земља Клуб Резултат
1960. Митропа куп Група Чехословачка Бањик Острава 1:2, 3:2
1962/63. Куп победника купова Кв. Источна Немачка Хеми Хале 2:0, 3:3
Осмина финала Северна Ирска Портадаун 5:1, 2:3
Четвртфинала Италија Наполи 2:0, 1:3, 3:1
Полуфинале Енглеска Тотенхем хотспер 1:2, 1:3
1963/64. Куп сајамских градова 1. коло Италија Јувентус 1:2, 2:1, 0:1
1964. Митропа куп Четвртфинале Италија Болоња 0:1, 2:2
1964/65. Куп сајамских градова 1. коло Шпанија Атлетик Билбао 2:2, 0:2
1966/67. Куп победника купова 1. коло Савез Совјетских Социјалистичких Република Спартак Москва 1:3, 0:3
1968/69. Куп сајамских градова 1. коло Flag of Romania (1965-1989).svg Рапид Букурешт 1:3, 6:1
2. коло Италија Болоња 1:0, 0:0
Осмина финала Турска Гезтепе Измир 3:1, 0:2
1971/72. УЕФА куп 1. коло Шведска Јургорден 4:1, 2:2
2. коло Источна Немачка Карл Цајс Јена 1:1, 0:4
1972/73. УЕФА куп 1. коло Чехословачка Дукла Праг 2:2, 3:1
2. коло Холандија Фејенорд Ротердам 3:4, 2:1
Осмина финала Бугарска Берое Стара Загора 0:0, 3:1
Четвртфинале Холандија Твенте 3:2, 0:2
1973/74. УЕФА куп 1. коло Грчка Панатинаикос 2:1, 0:1
2. коло Савез Совјетских Социјалистичких Република Динамо Тбилиси 0:3, 1:5
2003. Интертото куп 1. коло Естонија Нарва Транс 6:1, 5:3
2. коло Словачка 1. ФК Синот 0:1, 3:3
2004. Интертото куп 2. коло Летонија Динабург 3:1, 2:0
3. коло Финска Тампере јунајтед 0:0, 1:0
Полуфинале Шпанија Атлетико Мадрид 1:3, 0:2
2005/06. УЕФА куп 2. коло кв. Бугарска Локомотива Пловдив 0:2, 0:1
2006/07. УЕФА куп 2. коло Француска Оксер 1:0, 1:5
2008. Интертото куп 2. коло Грчка Паниониос 1:0, 1:3
2010/11. УЕФА лига Европе 2. коло кв. Белорусија Торпедо Жодино 2:2, 1:0
3. коло кв. Турска Галатасарај 1:5, 2:2

Збирни европски резултати[уреди]

Стање 3. август 2011.

Такмичење Мечева Д Н И ГД ГП
Лига шампиона 0 0 0 0 0 0
Куп победника купова 11 4 1 6 21 22
УЕФА куп / Лига Европе 24 9 6 9 36 47
Интертото куп 12 6 2 4 23 17
I. Укупно УЕФА такмичења 47 19 9 19 80 86
Куп сајамских градова 13 4 2 7 17 21
II. Укупно остала такмичења 31 11 2 18 39 65
Укупно I. + II. 78 30 11 37 119 151

Тренери[уреди]

Списак свих тренера ОФК Београда:

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]